ASKEZA LIČNA I STVARALAČKA INTROSPEKCIJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
INTERVJU: DEJAN ALEKSIĆ
FOTOGRAFIJE: SLAVOLJUB RADOJEVIĆ

DEJAN ALEKSIĆ, KOLEKCIONAR, GALERISTA I VLASNIK „ALEKSIĆ GALERIJE”, POTVRDIO JE SVOJE PRISUSTVO NA SRPSKOJ GALERIJSKOJ SCENI, A NJEGOVA POSVEĆENOST JE DOKAZ DA USPEH NE DOLAZI PREKO NOĆI, VEĆ KROZ TEMELJAN RAD I ZNANJE.

U OKVIRU PROJEKTA, GALERIJA U GOSTIMA, GALERIJE ŠTAB, OTVORENA JE IZLOŽBA SLI­KARA DUCIJA JOVIĆA, POD NAZIVOM „ASKEZA“ U PRODUKCIJI ALEKSIĆ GALERIJE IZ KRA­GUJEVCA, KOJA OVOM PRILIKOM OBELEŽAVA GODIŠNJICU USPEŠNOG RADA I SARADNJE SA BEOGRADSKOM GALERIJOM. IZLOŽBA JE POSTAVLJENA OD 28. MAJA DO 07. JUNA 2024. GODINE U GALERIJI ŠTAB.

DUCI JOVIĆ JE ROĐEN 29. FEBRUARA 1964. GODINE U KRAGUJEVCU. ODRŽAO JE 38 SAMO­STALNIH I UČESTVOVAO NA PREKO 100 GRUPNIH IZLOŽBI. DOBITNIK JE BROJNIH NAGRADA ZA SLIKARSTVO, MEĐU KOJIMA JE „ITART 2001: 3RD MINI GRAPHIC & PAINTING WORLD WIDE SHOW“ PISA, ITALY. ČLAN JE ULUPUDS-A, A STATUS SLOBODNOG UMETNIKA IMA OD 2005. GODINE.

Stvarao si intenzivno tri meseca, po 16 sati dnevno, zatvoren u svom ateljeu, u skladu sa mirom prirode i kosmosa, u monaškom pos­većenju. Do kakvih si zaključaka u toj tišini došao? Da li se introspekcija i jednostavnost tvoga bića ogleda i na platnu? I da li je uvek tako – da li se moramo odreći suvišnog i pre­vaziđenog da bismo nešto dobili?

Intenzivno stvaranje – posvećenost se deša­va prilikom rada na svakoj izložbi. To je dobro i poželjno jer svako novo predstavljanje treba da bude nov izazov i iskorak u odnosu na prethodni rad. Svaka izložba ujedno jeste i osvrt da li ste u tome uspeli i u kojoj meri. Svaka sledeća slika, a kamoli izložba treba da otvori neke nove hori­zonte koji vas vode u prostore vašeg zamišljen­og estetskog i filozofskog ideala. Naravno da je to što stvarate ogledalo vašeg unutrašnjeg stan­ja i poimanja sveta oko vas. Da biste išli dalje i napredovali, morate neprekidno da se odriče­te onoga već osvojenog u ime nečega višeg i nepoznatog. Sebe treba što je moguće češće izvoditi iz zone komfora. Kreativnost traži izazov, odnosno jednim dobrim delom neizvesnost.

Zašto naziv izložbe „Askeza“?

Na ovoj izložbi, kao i inače, nazivi slika i naziv same izložbe dolaze onda kada su sve slike zav­ršene, a ne unapred. Naziv izložbe mogao je biti i sličan, drugačiji. Međutim, „askeza“ možda naj­više govori o tome šta se najznačajnije dešava na mom ličnom i stvaralačkom planu.

Najiskreniji si u crtežu, autentičnost tvog iz­ražaja se svodi u BIT. Minimalizam u samoj suštini, boje samo gde su neophodne. Koliko je vremena trebalo da dođeš do sebe na plat­nu? Jer rad na platnu je i psihoanaliza, i vera i ljubav, i istraživanje.

Crtež je skener svakog slikara. U mom slučaju, on je embrion svake slike. Crtež je uvek istinit, iskren, a takva treba da bude i slika, što u počet­ku nije lako postići. Kada se ono što imate u sebi poklopi sa onim što ostavljate iza sebe na platnu nastaje prava sreća za slikara. To znači da ste uspeli da se „otresete“ svega što niste, oslobodi­te svih pogrešnih uticaja i predrasuda. Potrebno je vreme da se umorite od svega nepotrebnog i da vam ostane snage za ono što jeste.

Od figuracije do apstrakcije je nimalo jed­nostavan put. Stalna potreba za transforma­cijom. Kako bi objasnio svoju apstrakciju?

To je dugotrajan proces. Figuracija kao polaziš­te, apstrakcija kao ishodište. Apstrahovati znači dovoditi ono što želite sa konkretnog na opšti nivo. Kada to postignete, inspiraciju počinjete da crpite direktno iz kolektivno nesvesnog. U samoj realizaciji, prethodni potez je inspiracija za sledeći, odnosno prethodna odluka za sle­deću.

Kada znaš da je slika završena i da nema više poteza?

Rad na svakoj slici mora da ima početnu ideju kao inicijaciju, kao izazov, kao nadahnuće, kao iskušenje i tada se kreće u plovidbu sa puno vere u dobar ishod. Ta plovidba traje onoliko ko­liko vam je potrebno da radite i završite sliku. Trenutak kada je slika završena se poistoveću­je sa trenutkom stizanja na obalu na koju ste krenuli. Kada opet stanete na čvrsto tlo i kažete – stigao sam na obalu na koju sam krenuo, plo­vidba je gotova, slika je završena.

Da li će na izložbi „Askeza“ biti ona jedna glavna slika iz koje nastaju sve ostale?

Na ranijim izložbama se dešavalo da nekoliko slika ili jedna od njih bude vodeća i ujedno obe­leži i da identitet celoj izložbi. Ovoga puta nije tako. Sve slike potiču iz istog izvora i prenose istu ideju ne gubeći pritom svoj identitet.

Da li imaš strah od belog platna? Da li ga osetiš kako mu se linijom prepuštaš?

Bela površina, a pogotovo belo platno nadahn­juje i tera na kreativnost. Što je veće platno, to je veća želja za stvaranjem. U početku ste jedno naspram drugog, a posle prvih poteza počinje jedinstvo, magija, prestanak osećaja za vreme i prostor. Jednostavno počinje lepota.

Da li misliš da si darovan i privilegovan što stvaraš i živiš od svoje umetnosti?

Talenat je dar od Boga i toga sam duboko i per­manentno svestan. Ukoliko niste svesni da je to poklon, a ne vaša genijalnost, direktno hranite ego. U tom slučaju, rezultat je udaljavanje, a ne približavanje suštini. Naše je samo da radom poštujemo talenat koji nam je dat.

Sarađivao si sa mnogim svetskim galeristi­ma, koji su hteli da osvoje i usmere tvoj rad, ali iz svoje slobode i discipline nisi mogao da pristaneš na takve uslove. Kada je taj trenutak kada se pronađu pravi galerista za pravog slikara i počne njihova saradnja kak­va je u tvom slučaju sa galeristom Dejanom Aleksićem?

To je onaj trenutak kada ste vi zreli kao autor, a galerista kao profesionalac u svom poslu. Sa­radnja između galeriste Dejana Aleksića i mene se desila ni pre ni kasnije nego baš kada je tre­balo, u trenutku kada smo obojica bili spremni za to. Naše vizije i planovi su istovetni. Energije se poklapaju, kao i shvatanje da zajedno može­mo mnogo toga više nego pojedinačno.

Šta je ono što su Dejan Aleksić i Aleksić galerija omogućili tebi kao slikaru da možeš sa punim poverenjem da se prepustiš?

Dejan Aleksić, odnosno Aleksić galerija mi je omogućila da svoje vreme posvetim isključivo stvaranju. Vreme koje sam trošio na organizo­vanje izložbi, izdavanje publikacija, kontakte sa kupcima, sada to neko radi sistematičnije, struč­nije i bolje. Aleksić galerija mi je ujedno pruži­la veliko zadovoljstvo, a to je da se i u zemlji Srbiji osećam kao uspešan slikar koji ima svog odličnog galeristu. To je ono čemu sam oduvek težio i priželjkivao. Sada je to zaokružena priča.