PIŠE: ZORICA AKERMAN
Ta već davna 1966. godina je bila posebna, jer su moje rođenje žarko želeli uprkos teškim prilikama života u stančiću među radničkim barakama od 24 kvadrata, bez vode, sa mnoštvom sličnih porodica zaposlenih u Fabrici kartona „Umka“ na Umci. Bilo je puno dece, igre, naročito u delu fabrike starog papira, gde smo nalazili stripove i divili se crtanim junacima. Ponekad bih čula razgovor roditelja o tome kako matematički osmisliti kućni budžet i izdržati do sledeće plate, a sećam se i kako nedeljom idemo u zajedničko kupatilo da bismo bili čisti ili bismo to radili u metalnom koritu na podu kuhinje, jer smo imali samo dva odeljenja. Shvatila sam već tada da je to život većine, svi smo bili isti, a maštanjima o nečemu boljem nije bilo mesta, kao ni očekivanjima, nadama…
Do škole smo prolazili pored močvare i prelazili nekoliko kilometara. Nekako sam se osećala drugačije iako smo nosili kecelje i prividno bili isti, a prvi susret sa učiteljicom je bio sve samo ne sreća. Mislim da me je to pratilo mnogo godina kasnije. Osećaj manje vrednosti, uvrede zbog mog niskog rasta, onemogućavanje da iskažem svoju umetničku sklonost ka muzici, recitalu ili folkloru. Iz svega toga sam bila izopštena. Na moje pitanje majci zbog čega se sve to dešava, kako neka deca mogu imati tu čast i privilegiju a ja ne, uvek je odgovarala da treba da prećutim i ne namećem svoj stav. Mislim da je to bila etapa kada sam već počela da maštam da će jednoga dana moj svet i moj život biti onakvi kakve ih sama budem kreirala.
Prelazak u peti razred je već bio drugačiji i tada se otvaraju neka druga vrata, podsticaj i podrška, kao i moje prvo muzičko takmičenje „Zlatna sirena“. Toliko sam bila preplašena da se i danas sećam koliko su mi se noge tresle jer je Beograd za većinu stanovnika Umke bio nedostižan. No, male radničke plate nisu mogle da podrže moje ozbiljnije muzičko obrazovanje. Kuća se započela, novca nikada dovoljno iako je otac imao automehaničarsku radnju gde je posle redovnog posla ostajao do kasno. Još jedan nevoljni pad i želja da moj glas čuje većina nestade kao mehur od sapunice.
Sve je to dugo ćutalo u mom biću, čekajući neki poseban trenutak. Pevala sam uz kasetofon držeći četku ispred ogledala, maštala da se nađem na nekoj velikoj sceni poput velikih pevačkih zvezda tog doba. Čekanje.
Zaposlenje, kolektiv, privikavanje na svet odraslih ponovo postavlja svoje stupice u koje hteo–ne hteo upadneš, menjaš načela, kališ se i osećaš da je došlo vreme za promene. U jednom trenutku shvatam da svet za koji sam pripremana više ne postoji, da moram ući u novu životnu utakmicu gde neću sedeti na klupi za rezervne igrače. Ili ću postati lider ili me neće biti. Fikcija će uvek biti tu da se želje zaslade, učine zvezdanim, ali da one postaju ostvarive samo ako se mnogo žele ili pak sačekati ono što se zove faktor sreće.
Jedna muzička emisija je pokazala da san postaje dostižan, da je srećni trenutak moja prijava za učešće. Uz naprednu, vrednu porodicu punu podrške stižem baš tamo gde sam i želela. Pojedini ljudi iz medija me predstavljaju kao „kraljicu veza i starogradske muzike“. Opravdavam sve to iskrenošću i kvalitetom izvedbe u oba segmenta. Sve je rađeno srcem i dušom. Mislim da je ova komparacija stvarnog života i izmaštanog, u mom slučaju, čudna simbioza. Prestala sam da maštam i da se nadam, počela sam da očekujem. To i manifestujem u danima koji su ispred mene. Imam planove koji traže realizaciju za koju sam spremna, jer me neki dragi ljudi svojim radom inspirišu da i ja budem još bolja. Moj stari život me je na to naterao.
Život je onakav kakvim ga sami stvorimo, a vremena su postala čudna, ali znam da je dobro biti čudan, jer i to izdvaja i daje veću vrednost u odnosu na ljude običnih života. Što bi neko rekao: „Drži podalje neprijatelje i one koji još nisu odlučili hoće li me voleti ili mrzeti.“
