PIŠE: MILICA PANTOVIĆ
– Ti i dalje, Maro, misliš da te taj neki, tvoj i za tebe skrojen, negde čeka?
– Da.
– Ne brine te što u poslednje vreme srećeš muškarce koje bi rado sa tobom ušli u ljubavnu vezu i propuštaš ih jer se oslanjaš isključivo na osećaj koji ti govori da to nije to?
– Ne brine me to. Imala sam nekoliko dužih ljubavnih veza i iz svake sam ponela iskustvo koje me je oblikovalo danas – mnogo bolje nego ranije znam šta želim od svog budućeg saputnika i šta ne želim. Muškarci koje pominješ nisu za mene, niti ja za njih, prosto znam. Isto kao što znam da onog koji jeste za mene neću propustiti i da ga ne mogu mimoići, sve i da žmureći nastavim da živim ovaj život. Drugačija sam nego pre, bolji sam čovek postala jer sam uspela da stišam ego koji mi je bio onoliko glasan, mogu reći da sam svesnija na neki način posle svega što sam prošla prethodnih godina i takvog muškarca tražim – drugačijeg od onih pre, sa kojima sam stalno ulazila u neke drame jer sam i sama bila onoliko dramatična. Neću više da igram drame, prijateljice draga, već hoću mir sa svojim muškarcem da imam i iznova ga pronalazim. Što je to tako teško razumeti? Neću nikakve igrarije da međusobno nesvesno podvaljujemo jedno drugom, hoću da osetim njegovu težnju ka iskrenosti i njegovo otvoreno srce jer je to jedino što i sama mogu da ponudim. Razumeš li išta, promenila sam se, čoveče…
– Hm, rekla bih da si prilično romantična i dalje, sa sve tim svojim utišanim egom, a evo već četiri godine si zbog ličnog izbora sama i bez partnera, jer kako kažeš – smatraš da si to morala da prođeš, da naučiš kako je to biti sama. Ja se i dalje pitam zašto ti je to trebalo, iskreno. Dok nisam upoznala svog muža, uvek sam imala neke frajere, znaš i sama. Sa nekima sam bila duže, sa nekima kraće, ali neka muška, jelte, persona je morala da postoji u mom životu – da se malo zabavim i opustim, jer dovoljno je život sam po sebi težak da bih ga ja sebi u samoći dodatno otežavala. Moram da ti kažem, evo – to mi nije normalno. Mislim, taj tvoj celibat koji si sebi bila prepisala toliko dugo – nije za nas normalne ljude predviđen jer smo em socijalna bića, em smo bića koja imaju prirodne nagone, pogledaj malo sa te strane. Jeste te promenio celibat i tvoje povlačenje – ovih godina jesi postala bolji čovek nego ranije, mnogo si saosećajnija i spremnija da čuješ čoveka preko puta sebe, to je jako lepo. Ali te celibat promenio i u nekom čudnom smeru koji ne umem da definišem – ispadaš previše probirljiva sada nakon perioda samovanja ili kao da pokušavaš da oživiš tamo neki izmaštani san o idealnom muškarcu na javi. Ne ide tako u realnom životu, ako mene pitaš. Treba da se prepustiš da te reka života nosi i da uzimaš šta ti nudi – iskristalisaće se šta je tvoje i za tebe, otići će šta nije i ostaće šta jeste! Mislim, ja samo ne želim da život prolazi pored tebe, a da ti to možda ne vidiš, razumeš?
– U jednom si u pravu, celibat me je promenio. Naterao me je da prvi put uđem u sebe i vidim ko sam to ja zaista – bez pozajmljenih identiteta i uloga nečije devojke, ćerke, sestre, tetke, drugarice, gazdarice… Tebi to iskustvo ne treba i to je okej – teraj, draga moja, po svom. Ali tvoj način nije jedini način, pod broj jedan – to je samo znak da načini na koje vodiš svoj život rade za tebe, što ne znači da rade i za nekog drugog. A pod broj dva, mnogo si mi se raspričala i počela da mi deliš životne savete, a ja te za njih nisam pitala. Tako da nemoj mnogo ti da misliš o meni jer nisi u mojoj koži i da se pitaš šta je moje normalno – misli na sebe i drži se svog normalnog. Barem tog što smatraš da je normalno, jer je ‘normalnost’ diskutabilan pojam, jako.
– Dobro bre, filozofe, šta si mi se toliko uozbiljila. Nisam mislila ništa loše. Onako sam zbog Dejana htela da…
– Samo ti reci Dejanu da njegov drug Saša, isto kao onaj njegov drug sa fudbala Marko, deluje kao draga osoba i da se radujem da popričam sa njim i kad ga sretnem naredne godine na slavi ili kad malom budete slavili četvrti rođendan. U stvari, sa njih dvojicom, haha! I kao što rekoh – nakon toga, bolje prestani dalje da misliš jer ne ide ti nešto ovih dana, ako mene pitaš… – smeje se.
– Tvrdoglava si ko… da ne lajem. I ništa te nisam pitala, tako da i ti isto batali savete, mila moja, znaš. I dobro, preneću kako si rekla, vidim da nema vajde da te na bilo šta nagovaram. I čekaj ti tog tvog, nazovimo, novog, drugačijeg i bitnog budućeg, koliko god misliš da treba. Samo nemoj da posediš dok čekaš. Nemoj da se desi da, umesto da sa tim nekim tvojim frajerom dočekaš starost, ti dočekaš mene kako dolazim po tebe i stavljam te u starački dom. Reci iskreno – nije neki prizor…
– Nije. To se neće desiti, prestani da filmaš. Znam da me moj budući izabranik negde čeka i nada mi se. Znam i da me sanja ponekad jer i ja sanjam njega često, i dok spavam i kada sam budna. Eto, sve sam ti rekla sad. Čeka se pravi trenutak da se pojavimo jedno drugom u životu i bićeš prva koja će o tome biti obaveštena – iako si nekad jako naporna i dalje si moja najbolja prijateljica.
– On ti se nada i sanja te, a ti znaš da te čeka i sanjaš ga u snu, ali i na javi?
– Tako je.
– Slušaj, mnogo je vruće postalo, a izgleda da su i ovi kokteli odmogli. Mislim da te je sunce udarilo u glavu ili ova dva koktela, a možda je u pitanju miks sve tri stvari i da prosto ne znaš šta pričaš – odjednom si postala tu neka proročica, pu, daleko bilo! I mislim da bi ti prijalo da malo odspavaš kada smo već iznajmile ove skupe ležaljke u prvom redu, a da ne misliš na njega, snove, javu ili nadu, ni tvoju ni njegovu. Da ne misliš ništa jedno vreme, ako možeš.
– Kako da ne mislim ništa, pa nada je san budnih, zar nisi znala?! Zato ja tako retko spavam – raširila je znatiželjno oči, više nego ikad.
– Ti si i dalje budna, draga? Nema vajde od tebe. Odoh ja onda da odspavam, možda se unormališ kada se probudim. Možda i spaziš nekog dobrog frajera da ulazi u more, pa mu se nekim čudom pridružiš.
– Možda.
– A možda i ne, a?
– Možda i ne – izreče pogledom u kome se i dalje očitavala nada za koju je celim bićem verovala da je postojana i potrebna – koliko i san njenoj prijateljici koja je ispred nje polako sklapala kapke i počinjala da čini ono što je na javi oduvek negirala na svim letovanjima koje su zajedno provodile – da hrče.
