PIŠE: KATARINA VIDICKI
Kada se trudimo da zadržimo svakodnevicu koja nas sputava i udaljava od sopstvenog ja, mi praktično zatvaramo vrata Univerzumu kome se molimo da nam pruži sasvim drugačiju životnu perspektivu kojoj težimo, o kojoj sanjamo. A šta je život? Ja verujem u LJUBAV i to je za mene život, ona je neraskidivo povezana sa slobodom. Ljubav je sloboda, ljubav se ne može izraziti bez nje. Svaka zavisnost blokira ljubav. Ljubav je biti jedno sa svim a ujedno biti slobodan od svega, jer ljubav je postojanje, kretanje, a ne učaurenost. Često sam u svom životu imala periode stagniranja kad sam upadala u zamku kolotečine, prihvatajući uloge koje su u potpunosti bile u suprotnosti u odnosu na ono što želim i volim, u odnosu na moj temperament i uverenja. Prednosti u odnosu na to prihvatanje je bilo veoma malo i što sam više odmicala bila sam toliko daleko od sebe da sam se u tom vrtlogu u kom sam se našla plašila i sopstvene senke a kamoli nečeg iole smislenog. Boreći se sa tim vetrovima padala sam u razna životna iskušenja koja sam oberučke prihvatala ili apriori odbacivala verujući da postoji taj Svemir koji će me ponovo sastaviti i odvesti u neke nove životne okolnosti gde ću ponovo biti srećna kao JA. I baš tada kada me obuzme tama i osećaj da nema dalje, formira se neko novo sutra, neka nova ja, oblikovana iznova, sa ponekom novom borom, ali slobodna i zahvalna, šireći i grleći LJUBAV u koju i dalje verujem.
