PIŠE: RUŽICA MILUTINOVIĆ
FOTOGRAFIJE: STEFAN ĐAKOVIĆ
U ŽIVOTU SE, VERUJEM, DESE DOGAĐAJI KOJI NAS NAPROSTO RASTAVE OD NAS SAMIH, NA IZVESNO VREME ILI U NEKIM SLUČAJEVIMA I PODUŽE, DOK NEKO KROZ PET GENERACIJA NEŠTO NE OSVESTI. RASTAVE NAS OD ISKONSKIH VERZIJA SEBE, OD TOGA KAKVE SMO ČISTE DUŠE BILI OD ROĐENJA DOK NAS ŽIVOT NIJE XY PUTA ISPRETUMBAO KAO TALAS PALOG SURFERA I TIME NAPRAVIO UPGRADE VERZIJU NA DOBAR ILI MANJE DOBAR NAČIN.
“I ako sam negde stigao, bilo je iznutra” EKV
Verujem u Svemir. Smiruje me ta vera da postoji neki kosmički balans dobrog i lošeg. Nekad je balans u energiji koja je u nama i verujem da mora da postoji požrtvovanje da bismo bili ispunjeni s neke druge strane kojoj težimo. To požrtvovanje ne znači nužno i patnju. Naš život zavisi od nas samih – to stalno zaboravljamo na nivou svakodnevnog mikromenadžmenta naših postupaka. Ipak nije baš sve u DNK, mada retki preusmere korito reke u kojima su generacijske traume plivale, transformisale se na sledeće koleno, menjale oblik, tok, ali ne i suštinu. Kako generacijske traume tako i generacijsku ljubav.
Ljudski mozak je Svemir za sebe, u smislu povezanosti s emocijama. Kažu – kako zračiš tako i privlačiš. Zračenje pozitivom smatram za performans art kom se divim. Poznajem par ljudi koje smatram mitskim bićima, a koji su hodajući performans pozitive. Bes, strah, uznemirenost, ushićenje, ljubav, mir – nešto naraste, a nešto se rasprši i nestane. Dovoljno je oko 90 sekundi da se bes rasprši, kažu. Pitam se da li važi isto i za suprotnu emociju. Šta je suprotno od besa? Blaženstvo? Ushićenje? Da li je toliko jednostavno sve, to jest da li uopšte smemo da banalizujemo osećanja ili da ih toliko pojednostavljujemo da bismo ih lakše razumeli i time ih lakše kontrolisali u svoju korist, što se najčešće odnosi na negativne emocije. Mozak ima tu veštinu preusmeravanja negativnih emocija izvan nas kako bi se izbeglo preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. “The problem might be me?”, što bi rekao Čarli svom psihoterapeutu dr Lindi u seriji “Dva i po muškarca “, apsolutno iznova iznenađen. Brzo zaboravljamo, ali kad se prisetimo svega ovoga, zar nije besmisleno shvatati sve (spolja) lično? I tu se opet vraćam na sopstveni Svemir, koji je toliko neograničen, pa čak i u nama samima. Ljudski mozak je nedovoljno istražen kompjuter – što bi rekao neurohirurg prof. dr Vladimir Baščarević. Taj isti čovek me je operisao 23. maja ove godine, radeći svoj posao spašavanja života na vanredan, profesionalan i ljudski način. Zauvek ću da skidam kapu kompletnom odeljenju Neurohirurgije u Kliničkom centru Srbije, i zaposlenima, ali i pacijentima. Tada sam upoznala nekoliko žena koje su odlučile da budu olimpijski prvak svog života. Kakva borba, kakva rešenost. Obične žene, nečije ćerke, sestre, bake, mame, tetke. Kakve Spajdermenke na najtežem putu do toaleta. Kakav smisao za humor. A humor leči kad je teško, čak i crni humor. Klanjam im se, klanjam se i svim zaposlenima tamo. Od spremačice, medicinskog osoblja, do neurohirurga. Posle ću se vratiti na taj 23. maj 2024.
Toliko je mogućnosti.
Par puta u toku svog dosadašnjeg života sam bila na klackalici između života i smrti u nekim situacijama, kao i dosta njih koji doguraju do pete decenije. Moj put je, čini mi se, da u nesrećnim okolnostima imam sreće i ponovo sam živa i ponovo sam zdrava. Lekcije su sve glasnije, jasnije, i opet se nižu nove, uz neka oštećenja. To je sve OK, valjda očekivano. Sebe iznenadim kad svoja oštećenja ponovo prihvatim. Kad skinem firewall, prihvatim, uz snagu koja je jača od oštećenja, da ponovo zasijam u novoj upgrade verziji. A to je tako teško. Naknadno je tako nagrađujuće. Nekad uspem, nekad ne.
Vremenom sam postala talac sopstvenih navika kako dobrih tako i loših. Kod loših sam pokušavala, ponekad nedovoljno, da izađem iz talačke krize dok se ne desi situacija koja me na silu natera na promenu. Te silovite situacije koje su imale za posledicu i silovite promene u životu su bile razne. U osnovnoj školi mi se desio prelom lobanje dok sam igrala basket na betonskom terenu. Prelom lobanje, klinička smrt, ali preživeh bez posledica. Godinu dana posle toga mi padne školski prozor na glavu na času matematike. Bilo je svega, ali nisu moja traumatična iskustva (što ne znači nužno da su i traume) ni po čemu posebna. To je sve sastavni deo ove žurke zvane preživljavanje. Negde oko dvadesete godine sam vadila svoj prvi tumor, srećom benigni. Usled neosvešćenih poimanja o životnim uspesima tokom tridesetih, ambicija za napredovanjem u korporativnom svetu me je dovela do ignorisanja hroničnog stresa, zdravstvenih tegoba, malih ali upornih, kao i odlaganja poseta lekaru. Autoimuna bolest celijakija mi se desila, između mnogo čega ostalog, verovatno i kao posledica tog mnogo čega ostalog. Sreća u nesreći – celijakija je jedna od bolesti koja te natera na ekstremno zdrav život u kom ne smeš da grešiš. Paradoksalno, kad se dovedeš u stanje remisije, odnosno mirovanja celijačne bolesti, tvoje telo i savršena krvna slika te regenerišu i spašavaju neke sledeće bolesti koje ti je DNK dodelio. Sreća u nesreći, da, ali odgovornost u ishrani mora da postoji. Čim se malo pogreši, posledice su vrlo neprijatne i dugo se leče. To je žrtva koju svaki dan živim.
U martu ove godine sam došla do saznanja da sam godinama, ne znajući, gajila tumor u glavi kao kućnog ljubimca, tačnije meningeom u moždanoj ovojnici. Vremenom je narastao na veličinu zgnječene mandarine te ušao u glavnu sinusnu venu na mozgu. Operacija se desila onog ranije pomenutog 23. maja, koji ću verovatno da slavim kao drugi rođendan. Operacija je bila duga i ne baš jednostavna, pa ću ulazeći u dalje detalje možda reći nešto pogrešno van onog kako sam ja razumela. Uglavnom, moje telo me je spasilo, ponovo, u timskom radu s lekarima. Tumor je, opet, bio benigni. Da nisam vodila (pre)zdrav način života pre toga, verovatno je mala šansa da bih sada kucala ovaj tekst. Opet sreća u nesreći. Opet dobih novu šansu, za život, za šta god u životu. Novu šansu da (sebe) pobedim, novu šansu da (sebe) sje*em.
Po zanimanju sam slikar (zanimam se i digitalnim marketingom sa strane), a po zvanju sam master ekonomskih nauka. Ranu ljubav, slikarstvo, oživela sam u zrelim godinama nakon otkaza desetogodišnjoj korporativnoj karijeri, te napravila od slikarstva – posao. Taj posao prerasta u poziv. U umetnost. Autoimuna bolest me je navela da prekinem sa dotadašnjim stresom sa posla (posle shvatih da nije samo sa posla nego iz mene same, emotivno nesređene) i makar pokušam sa slikarstvom. Sreća u nesreći – razboliš se, ali hej, to te dovede do toga da slikaš – to što želiš još od detinjstva, a smatrano je nekako nemogućim, nekako neuspehom, nekako umiranjem od gladi. U mom slučaju, ispostavilo se da je slikanje sve samo ne predrasude o tome u ovom novom vremenu. Nema veze ako padnem. Barem sam pokušala. To traje godinama i još uvek nisam pala, to jest u mom slučaju nisam sebi uzrokovala novu autoimunu bolest. Tu me je Svemir naveo na spoj s detinjstvom, na spoj sa onom čistom verzijom male Ružice. Hvala i na tome.
I dalje nemam mnoge odgovore, ali težim dobru. Težim da pametnije slušam svoje telo, a to većina nas ignoriše. Čuvajte se, stvarno se čuvajte, a to je kompleksna i jako dobra stvar. Psihoterapeut, sport, duševni mir i zdrava ishrana vas možda neće uvek sačuvati od dobijanja tumora ili nečega sličnog neminovnog, ali su velike šanse da vas spasi na nekoliko nivoa, uključujući brzinu postoperativnog toka i mnoge druge life saving stvari.
Svemir nas povremeno rastavi od sebe samih, od bliskih ljudi, od velikih ljubavi, od fetusa, od velikih očekivanja, od ambicija, od dece, od roditelja, od zdravlja, od prijatelja, od novca, od sigurnosti, od slobode. Nekad nas rastavi od nečega što smo isprva smatrali dobrim za nas, ali se vremenom ispostavi da to nešto i nije bilo toliko dobro. Svemir nas ponovo sastavlja, prespaja, spaja, na neki sebi svojstven način, sa nama samima, sa svime dobrim izgubljenim kroz neke druge puteve ili oblike. Dobro zapravo možda promeni oblik, ali nikada ne umire. Čvrsto verujem u to.