PIŠE: BOJANA SIMOVIĆ
Oni koji su pronašli svoju “drugu polovinu” – ne u smislu biti isti već zajedno u razumevanju rasti – pokazuju da ljubav nije mit.
Oni koji imaju sve odlike „tragača” za ljubavlju neminovno dođu do momenta kada nisu sigurni da li kroz potragu iščekuju dokaze da ljubav postoji ili da ta misija nema odredište.
Duboko emotivni odnos je postao prava enigma za koju mnogi nemaju rešenje.
Proteklih sedmica mini-serija „Baby Reindeer” obara rekorde gledanosti. Glavni glumac Ričard Gad koji je ujedno i autor serijala, iznoseći u prvi plan izuzetno osetljivu autobiografsku priču, podigao je veliku medijsku prašinu. Ogolio je najskrivenije delove duše.
Dvadesetsedmogodišnji Doni je mladi umetnik koji nakon diplomiranja engleske književnosti i pozorišnih studija na Univerzitetu u Glazgovu, stiže u London sa ciljem da izgradi karijeru kao stand up komičar. Dok obilazi audicije, Doni radi kao barmen. Jednog dana u kafić ulazi četrdesetdvogodišnja Marta, na prvi pogled vedra, duhovita i društvena osoba.
Ono što se odvija pred očima gledalaca sa jedne strane izaziva zbunjenost i kombinaciju neverice i besa; a sa druge strane raste teskoba zbog sveprisutne činjenice da gledamo istinite događaje.
Naime Marta nezaustavljivo ulazi u sve pore Donijevog života: ona svaki dan dolazi kod njega na posao, prati ga i raspolaže informacijama o njegovom životu, pravi ispade kada Doni nastupa kao komičar, uznemirava porodicu – jednostavno ga ne pušta na miru. Ovaj ofanzivni nastup u prvi mah totalno zbuni i Donija i gledaoce, dok ne dobijemo uvid u činjenicu da je Marta sociopata sa narcističkim crtama ličnosti. Ona je osuđeno lice koje je odležalo zatvorsku kaznu upravo zbog pomenutih kršenja zakona: uznemiravanja drugih osoba. Tokom dve godine Marta je uputila Doniju preko četrdesetjedne hiljade mejlova i preko trista pedeset sati govorne pošte. Kod Marte uočavamo veliki raspon prenaglašenih osećanja: od nezaustavljivog elana kada se nadmoćno ustremi ka odabranoj meti, do evidentnih depresivnih epizoda kada potone u bezdan beznađa. Nema sumnje da Marta treba biti pod stalnim lekarskim nadzorom.
Ali – nije.
Ono što izaziva najveću polemiku je uočljiv nedostatak ljutnje ili besa kod Donija, kao zdrave reakcije kada neko ugrožava naše granice. Od prvobitne zbunjenosti i neverice, svedočimo jednom potpuno izgubljenoj, smušenoj i paralisanoj reakciji ovog mladića. Međutim, kroz razvoj događaja saznajemo da Marta nije prvi predator u Donijevom životu.
Saznajući da je već jednom bio izložen manipulativnom sociopati, polako uklapamo puzlu po puzlu Donijeve duboke anksioznosti. Paralisanost, kao izostanak odgovora na represivna ponašanja prema nama, ukazuje na prethodnu izloženost neprerađenoj traumi. Struka kaže da je trauma bilo koje iskustvo sa kojim osoba ne može da se nosi i koja uslovljava da nervni sistem ispadne iz ravnoteže. Stručnjaci takođe tvrde da su traumatska iskustva osnov za ono što mi vidimo kao „zaleđenost” ili izostanak reakcije, što iznova vodi u toksične odnose. I dok gledamo u neverici jedan totalno disfukcionalan odnos koji prelazi sve granice, i etičke, i zakonske i zakone zdravog razuma – u prvi plan isplivava pitanje: šta je to zbog čega je Ričard Gad, glavni glumac i autor, odlučio da se toliko ogoli pred publikom i celokupnom javnošću?
Ako stavimo po strani terapeutsku svrhu koju je najverovatnije ovaj vid prikazivanja sopstvene traume imao, verujem da je Ričard sebi postavio zadatak koji je iznad lične satisfakcije. On je progovorio o ranjivosti muškarca koja je retko zastupljena u javnom govoru.
Tu negde, između porodice koja nam neminovno želi samo najbolje, uz evidentan nedostatak uvida u mentalne procese radi odgoja budućih generacija, i škole koja nezaustavljivo gubi svoju osnovnu obrazovno-vaspitnu funkciju, stvoren je jedan vakum čiji nedostatak oslikava oba ova polja: emotivno-psihološki saznajni i primenjivi aspekt.
Rečenicu: „Pa šta, kako je nekada…” je neophodno zameniti rečenicom: „Bilo bi dobro da ubuduće…”. Obrazovni sistem bi „juče” trebao da u obavezni program uvede segment koji se tiče etike, emotivne pismenosti i upoznavanja sa mehanizmima psiholoških procesa. Činjenica je da bi usvajanje ovakvog pravca donelo neprocenjive blagodeti, kroz generacije koje će graditi buduće porodice ali i društvo. Ovakav human plan bi pružio osnove potencijalno zdravih i konstruktivnih odnosa, onima čija svest ima kapacitete da samu sebe nadraste. Sve je na ličnoj odgovornosti – ali treba pružiti zdravu šansu.
Iako je ova problematika univerzalna, ona se na specifičan način ogleda kroz disharmoniju muške uloge. Koliko je (ne)dozvoljeno da muškarac pokaže slabost – između ostalog pokazuju i brojne reakcije na seriju „Baby Reindeer “. Doni je na meti kritika zbog svog ponašanja „slabića”, a zanemarena je činjenica bavljenja uzrocima koji proističu iz prethodno navedenog: prevaziđeni mehanizmi vaspitanja koji često vode do neopravdanog poštovanja nametnutih autoriteta, nepoznavanje sopstvenih emotivnih reakcija i mehanizama njihove regulacije, nedostatak neophodnog podsticaja na razvoj kritičkog mišljenja uz uvažavanje drugih, uvid u osnovne psihološke mehanizme sa ciljem stvaranja kvalitetne društveno-socijalno-emotivne komunikacije.
Verujem da je Doni mnoge bolno podsetio na sopstvene loše periode: kada su društvene norme podrazumevale jednu vrstu reakcije od muške figure, a sopstveni iscrpljeni ili nedovoljno razvijeni resursi nisu bili dovoljni. Iako čovek u sebi intuitivno oseća da bi trebalo smislenije da odgovori na neki izazov, veliki raskorak između zapostavljenih kapaciteta i novog vremena koje podrazumeva nadogradnju istih, jasno ukazuje da vitezovi našeg vremena teško održavaju korak sa idejom koju nose o samom sebi.
U svim vrlinama nekadašnjih vitezova nigde se ne pominje: emotivnost. Genetsko pamćenje je do današnjih dana sačuvalo stav da to nije poželjna osobina za muškarce, da su joj skloni oni slabi, nedovoljno dorasli poverenom im zadatku. A koliko uopšte vrede sve one nabrojane vrline ukoliko nisu oplemenjene emocijama?
I upravo zbog toga, zbog neophodnosti viteštva, potrebno je na svaki način podstaći nužno stasavanje budućih vitezova. Staloženih, emotivno pismenih, stabilnih zbog uvida o mogućem ličnom rastu, a ne zbog nametnutih ideja koje guše razvoj pojedinca kao osnove.
Lični integritet i viteško srce mogu samo porasti uz kvalitetna usmeravanja. Takvi vitezovi će ljubav sačuvati i proneti kroz sva teška vremena, preko svih prepreka, do momenta kada je podele sa nekim, da bi se tako ona višestruko uvećala. Na krilima ljubavi i zdravih uzora će stasavati novi vitezovi, vesnici obrisa nekog drugačijeg univerzuma – oaze naših ličnih emotivnih uspona.
