PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ, PHD
„Ne možete da pristupite selu dok na ovom mestu ne sperete sve svoje misli, očekivanja i ideje o tome ko smo“, jasan je poglavica naroda Kogi.
Nalazimo se na visokim obroncima egzotične Siera Nevada de Santa Marta na severu Kolumbije. Naša mala, ali predana ekspedicija broji devet ljudi i zagazili smo u četvrtu sedmicu svog koračanja po originalnim plemenskim teritorijama, koje su nas izmestile iz svega što nam je poznato. Među nama su arheolozi, antrolopozi, psiholozi, ali i biznismeni, IT stručnjaci i muzičari. Spaja nas nevidljiva nit radoznalosti, otvorenosti i posvećenosti.
„Na ovom mestu, spraćete sve sa sebe“, govori nam poglavica Antonio Koronado i pokazuju rukama da se umijemo nevidljivom vodom. To mesto je mali prostor na ivici brdašceta na kojem je poslagano nekoliko omanjih komada stene. Na samom vrhu, zabodena između dva kamena, nalazi se pufna prirodnog pamuka. Poglavica sedi sa desne strane, obučen u belo, na glavi mu je slamnati šešir, a u rukama štap i neki predmet o koji taj štap nežno trlja. Pažljivo posmatra svakoga od nas ko prilazi „mestu“. Nije ni morao da nam kaže, već smo poskidali obuću.
Iako od plemenskih iscelitelja učim od 2012. godine i poznajem važnost energetskih mesta, moj zapadnjački mozak je brz. Arogantno zaključuje da je pranje nevidljivom vodom samo simbolični ritual pre nego što nam poglavica dozvoli pristup selu. O, kako nespretno grešim! Kakvo će me iznenađenje dočekati!
Pleme Kogi broji danas oko 20.000 pripadnika. Potomci su moćne Tajrona civilizacije koja je vekovima nastanjivala prostore čudesne piramidalne planine koja je danas zaštićeni nacionalni park po imenu Tajrona. Kako su se kroz istoriju osvajači smenjivali, tako su se Kogi povlačili dublje u planine. Odbijaju kontakt sa civilizacijom, a modernog čoveka smatraju Mlađim Bratom koji ne zna šta radi. Vekovni običaj izričitog izbegavanja stranaca prekinut je 1988. godine, kada su glavešine Kogi naroda dozvolile da BBC snimi dokumentarac o njima jer su imali važnu poruku. Hitnost je bila opipljiva i insistirali su da ih svet čuje. Neshvatljivo im je da ih Mlađi Brat sve ove godine nije poslušao.
Dolazi red i na mene da priđem mestu na kom ću sprati sve svoje misli, očekivanja i ideje o tome ko su Kogi, baš onako kako je poglavica zapovedio. Bosa sam, ali tlo ispod mojih stopala je meko i nežno. Um i dalje preza od kamenčića i spremna sam da oblikujem hod kako bih izbegla nelagodu, ali kao da nema nijednog. Zemlja je posuta crvenkastom prašinom i imam osećaj da hodam po najmekšem tepihu.
Pripadnici naroda Kogi nemaju pismo, ne nose cipele i ne koriste točak. Žive u okruglim kućicama od blata, prekrivenim trskom. Svuda hodaju, nose stvari u ispletenim torbama. Svi su isto obučeni – u belo. Muškarci nose bele tunike i pantalone, žene i deca haljine. Uzgajaju pamuk i fiku, žilavu biljku od koje pletu torbe. Žene čiste i predu pamuk, pletu torbe. Muškarci idu u planinu po hranu i tkaju pamučna platna. Kogi su niski rastom, izraženih jagodica i tamne kože. Kosa im je duga i crna. Imaju bistre oči i prodoran pogled. Primećujem da se muškarci nose ponosito, odvažnog su držanja i hoda. Samo nam se deca i žene smeškaju.
Prilazim, naginjem se, zahvatam nevidljivu vodu. U meni je sve živo od dečje radosti i uzbuđenja – ej, nevidljiva voda, kao da sam mala i maštamo u igri u zelenilu iza bakine kuće, samo što sada imam 42 godine, muža i dvoje dece kod kuće. Stojim na zemlji Kogi naroda i njihov poglavica mi smrtno ozbiljan poručuje da zagrabim dlanovima sa imaginarnog izvora i sperem svoj unutrašnji svet. Profesionalac u meni dobro poznaje prirodu ljudske psihe i tendenciju mozga da ne popušta puno pred našim zahtevima. Misli se ne spiraju tek tako. Da bi se njihov tok zaustavio, potrebna je ozbiljna, često intruzivna intervencija. Čak ni moj intuitivni deo ne veruje u potpunosti da je to moguće za naš rasuti, moderni um, ali oseća radost igre. Prilazim ushićeno.
Kogi sebe smatraju staraocima sveta. U njihovom iskustvu, planeta Zemlja je je živa, svesna, Velika Majka. Njeno ime je Aluna. Kogi ne razumeju kako Mlađi Brat može svoju majku da uništava, izrabljuje, zlostavlja, mutilira. Zemlja je i fizičko telo kroz koje struji venski protok. Mlađi Brat ne može samo da odseče majci ruku ili nogu i očekuje da će to proći bez posledica. No, to nije sve. Ona je i nešto mnogo više. Kogi kažu:
U početku je bilo Ništa. Sve je bila tama. U početku nije bilo baš ničega. Samo Majka. Ona je bila Aluna. Ona je bila čista misao, bez forme. Počela je da razmišlja. Majka je začela svet iz mraka. Začela je nas kao ideje. Zavrtela je prelo, zaprela je nit, ispredajući sve nas u priču, stvarajući nas u misli. I onda, došlo je svetlo i svet je bio stvaran.
Ispred mojih sklopljenih očiju – mrak. Kao da je svet stao, nema misli. Zahvatam dlanovima sa nevidljivog izvora ponovo, poglavicu registrujem krajičkom oka kako odobrava. Polivam se nevidljivom vodom ponovo i – ponovo mrak i um bez misli. U grudima mi se nakupljaju suze, jer nešto u meni ovo duboko prepoznaje. Zahvatam još jednom i osećam da ovo nije nikakva nevidljiva voda. Spiram, mrak je još dublji, nema nijedne misli, kreću suze. Krajičkom drugog oka registrujem prelo kako se vrti uz nogu Kogi žene.
Među Kogijima žive Mame, odabrani muškarci koji po rođenju bivaju smešteni u pećinu. Njihov zadatak je da, odrastajući u mraku, razviju nadčulne sposobnosti i duboko razumevanje Alune. O njima se stara njihova biološka majka i druge Mame. Naš moderni um nema gde da kategorizuje Mame – nisu sveštenici, nisu vračevi, nisu šamani, ni iscelitelji. Mame stasavaju učeći da vide, čuju, prepoznaju jezik Alune, jer kada izađu na svetlost dana, oči će im se napuniti slikama, mirisima, nadražajima – distrakcijama – a njihov zadatak je da nikada ne izgube direktan kontakt sa Alunom.
Mame su se oglasile 1988. godine, poručujući Mlađem Bratu da su pred nama prirodne katastrofe neviđenih razmera, jer planeta pati. Poplave, tajfuni, klizišta, suše, glad – sve je bilo deo njihove poruke. Naglašavam poruke, ne proročanstva, jer Mame zaključuju na osnovu onoga što vide oko sebe. Mlađi Brat nije poslušao tada. Dvadeset godina kasnije, Mame su se ponovo oglasile novom porukom (na YT je dostupan dokumentarac pod nazivom „Aluna, an Ecological Warning by the Kogi People“) i neshvatljivo im je da Mlađi Brat i dalje ne sluša. Poslednjih godina počeli su da silaze u obližnje gradiće, primaju posetioce na mestima koja oni biraju i na taj način prenose poruku. Upravo zahvaljujući jednom takvom susretu našeg vođe ekspedicije, Antonija, poglavica Antonio Coronado je pristao da nas ugosti.
„Ponesite torbe u svet i nosite ih“, kaže nam na rastanku poglavica. „Svaka ova pletena torba je poruka.“ Stavlja nam pletene torbe preko ramena, a onda pokazuje da na izlasku iz sela obiđemo još jedno mesto. Antonio Coronado seda na veliki kamen, u ruci su mu pamučne niti, za svakoga od nas po jedna. Ponovo mu prilazimo, imamo svako svoj trenutak sa njim gde primamo svoju pamučnu nit koju nam poglavica vezuje oko leve ruke.
„Za zaštitu“, kaže.
Ispraćaju nas dva bosonoga Kogi dečaka, koji su naši vodiči kilometrima i satima koračanja nazad do zapadnog sveta.
I odlazimo, svako sa svojom pletenom torbicom, sa pamučnom niti oko ruke.
Majka je začela svet iz mraka. Začela je nas kao ideje. Zavrtela je prelo, zaprela je nit, ispredajući sve nas u priču…
