PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
INTERVJU: NEŠA JANIĆIJEVIĆ
FOTOGRAFIJE: KSENIJA JANIĆIJEVIĆ
NEŠA JANIĆIJEVIĆ, VLASNIK I OSNIVAČ „ART ZONE“. ART ZONA JE OSNOVANA 1996. GODINE. OBUHVATA VIŠE DELATNOSTI USKO VEZANIH ZA UMETNOST I KREATIVNOST. OSNOVNA DELATNOST SA KOJOM JE ART ZONA POČELA JE URAMLJIVANJE SLIKA, A KASNIJE SE DELATNOSTI ŠIRE I NA UMETNIČKE SLIKE, DIGITALNU ŠTAMPU, PROIZVODNJU VELIKOG BROJA SUVENIRA VEZANIH ZA SLIKARSTVO I GRAD BEOGRAD, MINIJATURA, IZRADA IKONA, OGLEDALA.
VELIKI ZALJUBLJENIK U UMETNOST, POZNAVALAC SLIKE I RAMA SHVATIO JE KOLIKO JE ADRENALINA I LJUBAVI U TOME ŠTO RADI I RADI NAJBOLJE. VELIKI BROJ JE UMETNIKA SA KOJIMA NEŠA SARAĐUJE I DOPRINOSI LEPOTI UMETNIČKE SCENE U BEOGRADU, SRBIJI I SVETU.
KADA SI DOŠAO U KONTAKT SA UMETNICIMA I UMETNOŠĆU I SHVATIO DA JE MOŽDA TO TVOJ PUT?
Sa umetnošću sam se prvi put ozbiljnije susreo kroz muziku koju od jako mladih dana intenzivno slušam, a pomalo i sviram. Početak je bio klasičan rok i bluz, a kasnije se zaljubljujem u Jazz.
Moja tadašnja druženja su bila isključivo sa muzičarima i ljudima koji imaju ista interesovanja, kada je u pitanju, prvenstveno, muzika. Svakodnevno se tu pratilo i raspravljalo o svemu novom što se dešavalo u svetu muzike, pre svega roka i džeza. Neki od tih mojih prijatelja, muzičara, postigli su uspehe i do svetskih nivoa.
Do tada nisam imao mnogo kontakta sa slikarstvom. 1983. godine, sa prijateljem (muzičarom), odlazim u Rovinj, na sezonski rad u turizmu. Tu srećem poznanika iz Prištine, akademskog slikara – Buru. On je u to vreme živeo u malom Istarskom mestu, Maruševcu, gde je imao i svoj atelje. U mestu u blizini, Grožnjanu, ima i svoju galeriju.
Grožnjan je jedno prelepo mesto u srcu Istre, koje je karakteristično po velikom broju autorskih galerija i prava je atrakcija za turiste. Na tom mestu, svake godine se održava džez festival, a učesnici su veoma visokog ranga. Pored toga, tu se često održavaju i slikarske kolonije u kojima učestvuje i Bura. Na njegov poziv, često odlazim na te kolonije kao njegov. gost. Tu se upoznajem sa mnogo slikara i vajara iz celog sveta (Japan, Meksiko, Amerika…) Bila su to divna druženja, i tako sam učestvovao u njihovom stvaralaštvu. Komentarisao sam njihove radove, a njihove reakcije na to su bile izjave da imam izuzetan osećaj za umetnost i estetiku, tako da su me često zvali da dajem svoje mišljenje, što je meni veoma godilo. Mislim da se tu rodila jedna nova ljubav za umetnost – prema slikarstvu i vajarstvu.
Na nagovor Bure, koji je sjajan crtač i grafičar, otvaram štand na ulici u Rovinju (pošto sam tada tu već i živeo), na kome sam prodavao njegove slike. Posao je išao jako dobro i bio je unosan, tako da napuštam posao u turizmu i posvećujem se samo slikama. Ponovo na Burin nagovor, često odlazim u njegov atelje, gde me je učio da akvarelišem njegove crno-bele grafike. Tu sam pokazao umešnost, tako da počinjem da se bavim pomalo i slikanjem. Bile su to divne godine, gde je bilo i posla i puno druženja i zabave.
To je trajalo do 89. godine, kada počinju godine pune nacionalističkih tenzija, a kasnije i rat. Vraćam se u Prištinu.
U PRIŠTINI SI OTVORIO SVOJU PRVU GALERIJU. ŠTA SE TADA PREDSTAVLJALO I PRODAVALO I KOLIKO SE RAZLIKUJE OD OVOGA DANAS?
S obzirom na iskustvo koje sam stekao u Rovinju, otvaram galeriju u Prištini, u prostoru koji sam uspeo da adaptiram u jednom pasažu. Galerija se zvala „Chagall“. U to vreme, nije bilo gotovo ničega u ponudi, kada su u pitanju umetničke stvari. Povezujem se sa više slikara i keramičara iz mog okruženja i galerija počinje da funkcioniše. Na samom početku je bilo zastupljeno nekoliko izvrsnih slikara koji su već bili afirmisani, a kasnije se povezujem i sa više mladih slikara sa Likovne akademije u Prištini. Bili su vrlo talentovani i donosili su radove koje smo priručno uramljivali, pošto u to vreme u Prištini nije bilo uramljivanja. To su bili i neki prvi koraci uramljivanja slika, kojim počinjem nekoliko godina kasnije da se bavim u Beogradu. Slike koje su tada bile u ponudi u mojoj galeriji, ne razlikuju se suštinski od ovoga što je u ponudi i danas. Bilo je tu i klasičnog realizma, a i modernizma.
1994. GODINE SI IZ PRIŠTINE DOŠAO U BEOGRAD I OPET OTVORIO RADIONICU KAKO BI BIO U KONTAKTU SA UMETNICIMA.
1994. godine, supruga i ja napuštamo Prištinu i selimo se u Beograd. Kupujem opremu za uramljivanje i u jednoj pomoćnoj prostoriji u kući, koju smo tada iznajmili, počinjem sa uramljivanjem. U početku, za slikare i galeriste poznanike, a kasnije se taj krug proširio i na njihove prijatelje i saradnike. Posao se, nekako, brzo uvećao i proširio. Nakon par godina, 1996. godine, zvanično formiram umetničku radionicu Art Zona.
Na samom početku, radionica se bavila isključivo uramljivanjem, a kasnije sam formirao malu galeriju u sklopu kuće. U galeriji su uglavnom bili zastupljeni slikari sa kojima sam već sarađivao.
Sa pojavom digitalne štampe, kupujem i prvi ploter za štampu na platnu i drugim vrstama umetničkog papira. Tu sam prilično pronašao sebe, zato što mi je to omogućavalo da povežem smisao za estetiku i dizajn, za koji sam stvarno posedovao potencijal. Tu se jako brzo razvija posao, tako da kasnije kupujem još jedan štampač, a kasnije još nekoliko, za više različitih namena.
KOLIKO TI JE UMETNOST OBOGATILA ŽIVOT I RAD SA LJUDIMA KOJI SU NA IZVORU SVOJE KONSTANTNE KREACIJE?
Od prvih kontakta sa slikarima i umetnošću, moj život i pogled na svet se značajno promenio. Druženjem i razgovorima sa slikarima (a posebno bih izdvojio Buru i Dragana Jovića – Lisca), počeo sam drugačije da vidim stvari. Ukazivali su mi na mnogo detalja i boja u prirodi koje do tada nisam primećivao. Tumačili su mi neke slike starih majstora i to je izgledalo kao da čitaju knjige. Sve to je znatno obogatilo moj život i približilo me umetnosti.
BAVITE SE URAMLJIVANJEM SLIKA, FOTOGRAFIJA. KOLIKO JEDAN RAM DOPRINOSI SLICI, JER POSTAJE DEO ISTE?
Neverovatno je koliko ram može da doprinese izgledu slike. Ako uspete da pronađete pravu kombinaciju rama i eventualno paspartua, slika mnogo dobija na značaju. Potrebno je imati mnogo osećaja, da biste pronašli pravu kombinaciju za sliku. Kada se sve uradi kako treba – ram postaje deo same slike.
ŠTA TRAŽE UMETNICI, ŠTA KLIJENTELA KOJA KUPUJE SLIKE? DA LI IMAJU SLIČAN SENZIBILITET?
Zahtevi umetnika se uglavnom baziraju na jednoj poštenoj i korektnoj saradnji. Ukoliko uspete u tome, sve je mnogo lakše. Saradnja sa velikim brojem umetnika je prerasla u prijateljstva i druženja.
Sa klijentima je mnogo drugačije, zato što je pitanje u koju svrhu se kupuje slika. Veliki broj slika se kupuje na poklon, pa se tada traži kompromis između vlastitog ukusa i senzibiliteta osobe kojoj se poklon kupuje. Klijenti koji kupuju za sebe, uglavnom sa nekim već određenim zahtevima. Traže ili određenog autora ili pak uklapaju sliku stilski, prema svom ambijentu.
KOLIKO VI SVOJIM KONSULTANTSKIM USLUGAMA, ALI I RADOM NA URAMLJIVANJE ZAISTA DOPRINOSITE UMETNIČKOM RADU?
Mislim da bi vam na ovo pitanje najbolji odgovor dali naši klijenti. Velika većina je oduševljena našim uslugama i mislim da smo to podigli na viši nivo. To se najbolje može uočiti po tome što postoji veliki broj klijenata sa kojima imamo lepu saradnju godinama, pa i decenijama, ali i po velikom broju novih klijenata, koji dolaze po preporuci – od pojedinaca do velikih institucija. Prema tome, mislim da je to veliki doprinos umetničkom radu
SA KIM VOLITE DA SARAĐUJETE?
U ovom poslu, saradnja je jako značajna. Imam puno poslovnih partnera sa kojima radim, ali se i družim dugi niz godina. Mislim da je prava retkost koliko je zdrav i pošten odnos prisutan između nas i naših firmi i poslovanja. U tim odnosima nema zavisti, konkurencije i manipulisanja, već jedan otvoren i prijateljski odnos. Vremenom su se iskristalisali poslovni partneri, tako da sa svima njima uživam u saradnji.
TEMA NOVEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV PO BAJAGINOM STIHU „KORACI KO LAKI OBLACI“, KOLIKO JE ZAISTA LAKOĆE U SVEMU ŠTO RADITE I ŠTO ŽIVITE?
Ako volite svoj posao, onda su vam „koraci ko laki oblaci“. Često ima napornih dana, ali se sve to prevazilazi. Jako je bitno da imate neki cilj. Ako ste uporni i idete u tom pravcu, uspeh će uvek doći, a samim tim zaboravljate na sve teške dane.
