PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
VLADIMIR LALIĆ, UMETNIK, SLIKAR, DIPLOMIRAO JE NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI UNIVERZITETA U BEOGRADU 2008. GODINE. ISTE GODINE UPISUJE SPECIJALIZACIJU NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU, NA ODSEKU GRAFIKA, KOJU ZAVRŠAVA 2010. GODINE. OD 2009. ČLAN JE ULUS-A. IMAO JE PREKO 20 SAMOSTALNIH IZLOŽBI U SRBIJI I INOSTRANSTVU. UČESTVOVAO JE NA OKO 60 GRUPNIH I INTERNACIONALNIH IZLOŽBI. PIŠE, KOMPONUJE, SVIRA, PEVA. UMETNIČKI SE IZRAŽAVA KROZ MUZIKU I SLIKARSTVO. NJEGOVI RADOVI SE NALAZE U PRIVATNIM KOLEKCIJAMA U BEOGRADU, BEJRUTU, PARIZU, ŠVAJCARSKOJ I KANADI.
OTVARANJE IZLOŽBE „YOU SEE THROUGH ME“ U SVILARI U NOVOM SADU JE ZAKAZANO ZA 28. OKTOBAR 2020. U 19 ČASOVA. PUBLIKA ĆE MOĆI DA VIDI NJEGOVE RADOVE I 18. NOVEMBRA 2020. U MUZEJU GRADA BEOGRADA. ZA NJEGA JE POČELA IZLAGAČKA SEZONA 2020. KOJOJ SE OVAJ VRSNI, MULTITALENTOVANI UMETNIK IZUZETNO RADUJE. PRIKAZUJUĆI SVOJ UNUTRAŠNJI SVET NA SPECIFILAN NAČIN, KREIRAJUĆI SVOJU UMETNOST IZ „STOMAKA“.
VLADIMIR LALIĆ, AKADEMSKI SLIKAR, SVOJU PRVU IZLOŽBU JE IMAO 2008. GODINE KADA JE BIO NA ČETVRTOJ GODINI FAKULTETA. OD TADA – DO SADA?
Tako je, u Kragujevcu u kulturnom centru. Iako su me neki profesori savetovali da je prerano za samostalne izložbe, bio sam nestrpljiv da izlažem. Drago mi je da su reakcije ljudi bile takve da nisu verovali da sam i dalje student i, kako kažu, da su grafike bile na visokom tehničkom nivou sa jakim psihološkim nabojem.
Skoro sam naišao na snimak sa otvaranja, gde dajem intervju za televiziju, koji me je podsetio da sam još tada, uz grafike koje sam izlagao, puštao muziku koju sam komponovao. Muzika je tada služila kao dodatna atmosfera radovima. To mi nije postala praksa na svakoj izložbi, ali se dešavalo da sam nastupao sa svojim bendom Organized Chaos na nekim otvaranjima, kao što je galerija Haos. Ali tek sada, 12 godina kasnije, spajam vizuelnu umetnost i muziku, pre svega svoj glas, u koherentnu celinu.
KOLIKO ČESTO IZLAŽEŠ?
Skoro svake godine, ponekad i više puta godišnje, ali nikada do sada sa istom samostalnom izložbom u istom gradu. Ako se i ponove neki od radova, to je onda neka vrsta osvrta ili poklapanja teme. U mom rodnom Beogradu gledam da uvek napravim potpuno novu postavku.
DA LI UMETNIK MENJA IDENTITET I STIL RADA?
To su dve različite stvari. Identitet vezujem za autorstvo. Ono treba da bude celovito, zaokruženo, jedinstveno, iako bogato i raznovrsno. Poput karaktera. A stil u umetnosti, u to ne verujem. Ja bih voleo da razvijem neku vrstu antistila. Mislim da umetnik koji razvija ‚‘stil‘‘ nije na dobrom putu, to vodi ka manirizmu koji nikad nije dobar.
Ono što želim da objedinjuje moje radove je moj lični rukopis, atmosfera, osećaj za kompoziciju, nikako tema ili par motiva. Ponekad sam dobio i kritike, najčešće od kolekcionara, da prečesto menjam medijume. Po meni, tu je samo problem komercijalne prirode. U svakom drugom smislu, to je zdravo za kreativnost i dešava se da na 2-3 godine menjam nešto u svom radu. Svaki beg od zone komfora je ponekad zastrašujuć, ali na kraju nagrađivan.
ŠTA JE IZAZOV ZA UMETNIKA KADA SPREMA IZLOŽBU U NOVOM PROSTORU, KAO U SVILARI U NOVOM SADU?
Uz svaki novi prostor za izlaganje, ide i pitanje kako će radovi odoleti i da li će opstati u novoj postavci. Svaki prostor ima svoje neke zakonitosti i problematike. Zato često nekoliko puta odem u prostor, fotografišem ga, izučavam, ponekad satima samo šetam kroz prostor pokušavajući da ga bolje osetim. Svilara je relativno nov prostor, koji je renovirana fabrika svile. Nije uobičajen galerijiski prostor, što je meni samo još interesantnije.
Po prvi put ću izlagati instalacije, crteže u prostoru, svetlosne objekte, kao i crteže na pleksiglasu. A u maloj galeriji koja je na spratu će biti eksperiment. Naime, ta prostorija će biti u potpunom mraku, gde će posetioci samo svetlima svog mobilnog telefona moći da osvetljavaju galeriju. U galeriji će sa plafona da vise crteži na pleksiglasima koji, kada su osvetljeni, projektuju crtež na zidove praveći teatar senki.
U Svilari izlažem po pozivu Vladimira Marinkovića, direktora Francuskog instituta u NS, koji je izložbu uvrstio u Digital November, internacionalni festival koji se bavi umetnošću u novim medijima. Izložba je takođe deo i NS prestonice kulture 20/21.
Otvaranje izložbe u Svilari u Novom Sadu je zakazano za 28. oktobar, u 19 časova.
SCENOGRAFSKU DRAMU KOJA SE DEŠAVA U TVOJIM RADOVIMA ŽELIŠ DA PRESLIKAŠ I U PROSTOR U KOJEM ĆEŠ IZLAGATI. GDE ĆE BITI DRAMATIČNIJE – NA SLIKAMA ILI U PROSTORU?
To je ideja kojom se poigravam već neko vreme. Sa izložbom u Svilari će prvi put i likovi koji su bili na crtežima izaći u prostor. A sredinom novembra ću imati izložbu u Muzeju grada Beograda, gde će različite instalacije biti u sobama i gde će neke od soba postati neka vrsta scenografske drame veoma slične onoj koja je i na mojim 2D radovima.
DA LI JE IZAZOV IZLAGATI SAMOSTALNO U MUZEJU GRADA BEOGRADA? TA IZLOŽBA JE ZAKAZANA ZA SREDINU NOVEMBRA.
Muzej grada Beograda se uskoro renovira. Direktorka Muzeja Jelena Medaković je izrazila želju da budem jedan od poslednjih izlagača pre te rekonstrukcije. Prostor je meni veoma inspirativan. Prvi sprat na kom će se dešavati izložba jeste trenutno pomalo oronuo, oseća se starost same zgrade, ali to mi baš i odgovara. Moji radovi su i nastajali u prostoru koji nije kao labaratorija i atmosfera napuštene stare kuće je nešto što može samo još da pojača moj likovni izraz. Ovo će biti veliki izazov za mene s obzirom na to da se ovde održavao i Oktobarski salon. Ovde će posetioci moći da vide presek mog stvaralaštva vezan za ljudska stanja i fascinaciju tela i egzistencijalnih dilema.
Planiram da svaka soba bude poseban segment mog opusa, gde će ponekad cele sobe biti zvučno-vizuelne instalacije u kojima će posetioci moći da prolaze i bivstvuju.
Otvaranje izložbe je planirano za 18. novembar.
TVOJI NOVI CRTEŽI SU NA PLEKSIGLASU, A NE PAPIRU. TU SE VIDI VIŠESLOJNOST RADA – KADA SE URAME, ONI SU KAO OBJEKAT. ŠTA ŽELIŠ NJIMA DA PREDSTAVIŠ?
Volim da crtam na pleksiglasu, njegova glatkoća mi prija jer mogu da dobijem veoma fluidan crtež. Svakako inspiriše njegova transparentnost. Radim na više komada istog formata tako da kada se stave jedan ispred drugog daju drugačiju vizuelnu igru ili problematiku. Jako slično kao što kolaž nudi neku vrstu slučajnosti. To ‘’ređanje’’ ploča pleksiglasa, u radu i razmišljanju, mene podsećaju na grafičke ploče i proces štampanja, ali takođe i na ‘’layer’’-e u Photoshop-u, obe tehnike koje sam koristio u ranijim radovima. Volim i to što kod radova na pleksiglasu postoji još jedan tip boje, proziran, transparentan ili propustan, pa mogu da dobijem još veće bogatstvo prizora. A nepopunjene delove pleksiglasa shvatam kao ništavilo, niti je belina papira, niti grundirano platno. Neka vrsta apsoluta ili materije koja iščezava. To datira još od vremena kada sam bio veoma mali i kada sam uviđao da nema života posle smrti, shvativši da kada umreš sve ne postane belo ili crno, već samo jedno ništa. To ništavilo me je užasavalo. Rekao bih da odatle dolazi potreba da se igram sa tim odnosom – unutar ništavila kulja život, haotičan, čudan, uzbudljiv i teskoban, koji se opet lagano ili nasilno pretvara u ništavilo.
ŠTA JE ZAJEDNIČKI IMENITELJ OVE IZLOŽBE “YOU SEE THROUGH ME”?
“You see through me‘‘ je bio interesantan naziv koji mi je jednostavno došao u nekom trenutku. Zanimljivo mi je duplo značenje koje se može protumačiti kao ti gledaš kroz mene (narativ o izolaciji, traženju identiteta, sociološkoj udaljenosti), ali takođe i kao čitaš me kao knjigu, što je opet drugačije čovekovo stanje. Naravno, to je i igra reči zato što kroz radove može da se i ‘’progledava’’ zbog providnih delova pleksiglasa.
PREDSTAVLJAŠ STANJA ČOVEKA NA VRLO LEP NAČIN. METAMORFOZA ČOVEKA PRIKAZUJE ČOVEKA JOŠ VIŠE ČOVEKOM. DA LI MISLIŠ DA SI USPEO U SVOM RADU I NARATIVU?
To si lepo rekla. Tačnije umetnička metamorfoza, distorzija i iščašenost čine da bolje uvidimo ko smo zaista. Ne verujem u fotografsko-realističan prikaz u crtežu, on je ravan, nedoživljen, to nije način na koji mi zaista vidimo svet. Trenutno je takav vid prikaza nametnut. Mi suviše osetimo dok gledamo. Zato će i 10 ljudi koji vide isti događaj opisati ga na 10 različitih načina. Svako je video apsolutno isto, ali svako je video na svoj način. Interesuje me ta fluidnost realnosti, promenjivost istine. Ako gledam isti model, svaki put kada ga crtam će biti drugačiji. Mene interesuju ljudska stanja koja čine čoveka toliko drugačijim, slojevitim.
KAO MUZIČAR, KOJU BI MUZIKU UTKAO U SLIKE KOJE ĆEŠ PREDSTAVITI?
Iskreno, svoju. Sopstveno autorstvo vidim i van granica vizuelnog. Drago mi je da ljudi koji prate moju muziku kada vide šta crtam kažu da to što čuju sada i vide. Tako je i obrnuto.
SVE ŠTO CRTAŠ JE NEKAKO REFLEKSIJA TEBE. DA LI JE PUBLIKA KOJA SE PREPOZNA U SLICI POTENCIJALNI LALIĆ?
Mihajlo Pantić je na otvaranju jedne moje izložbe rekao baš to: ‘Uđite i pogledajte se u ogledalo.’ Ljudi sa slika smo svi mi, ali kroz vizuru umetnika. Jedan poznati holandski umetnik, Pat Andrea, rekao je: ‘Ti u stvari slikaš samog sebe. Ali kroz sebe, ti uviđaš svu teskobu sveta.’ Verujem da je za mene to jedini pravi način i drago mi je kad osetim kod ljudi da oni uvide neke probleme u sebi. Kao neka vrsta polomljenog ogledala, gde ti u tom distorziranom ogledalu bolje vidiš svoj odraz i neke ćoškove koje inače ne možeš. Nisam prorok, niti neko ko rešava probleme sveta, ali drago mi je da moja umetnost ostavlja utisak, da pokreće pitanja koja su ponekad bitnija nego sam odgovor.
DA LI ĆEŠ IMATI PERFORMANS NA SAMOM OTVARANJU? KAKO SI GA ZAMISLIO?
Imam instalaciju koja je sačinjena od pet stalaka za mikrofon, na kojim su crteži na pleksiglasima pričvršćeni na crne ramove i na svakom od stalaka je pridodat zvučnik. Sa svakog zvučnika se čuje po jedan glas koji je u korelaciji sa drugim, praveći mantrričko-kakofoničnu kompoziciju. Ideja mi je da muzičari, po mogućstvu duvači poput saksofoniste ili klarinetiste, improvizuju preko te harmonske osnove. To se odnosi i na mene jer ću pevati u odnosu na te glasove i biti između tih objekata nalik na spomenike.
KOJI JUNAK JE U TEBI JAČI – SLIKAR ILI MUZIČAR?
Možda je to junak sa bipolarnim poremećajem (hahahah). Vizuelna umetnost je svakako nešto u čemu imam više priznanja, nagrade, kao i akademsko zvanje. Ali muzika je tu kao kontrateža usamljeničkom životu slikara. I veoma potreban segment mom biću. Svakako težim da objedinim slikarstvo i muziku, ne da ih stavljam u ring.
TEMA OKTOBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINE NOSI NAZIV “LA MAGIA DELLA VITA”. KAKO STVARAŠ MAGIJU SVOG ŽIVOTA?
Magiju života pronalazim u druženju, razmeni ideja i kreativnom radu. U smelim odlukama, kao i u iznenadnim putovanjima. U konstantnom bivstvovanju između reda i haosa.