REČIMA KROZ SVETOVE

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: TIJANA M. ĐERKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

TIJANA M. ĐERKOVIĆ, PISAC, KONFEREN­CIJSKI I KNJIŽEVNI PREVODILAC, SRPKI­NJA ROĐENJEM, ITALIJANKA USVOJE­NJEM, PO UBEĐENJU – BEOGRAĐANKA, AUTORKA ZBIRKI PRIČA „PRIČE IZ SAMOĆE“ I „MALA CRNA HALJINA“, ROMANA „SKLONI LJUBAVI“, I DNEVNIČKE PROZE „NEBO NAD BEOGRADOM“. ZA ROMAN „SKLONI LJUBA­VI“ DOBILA JE 2014. GODINE NAGRADU GRA­DA KUNEA (U PIJEMONTU) ZA PRVI ROMAN. U ITALIJI, U JUNU, IZLAZI IZ ŠTAMPE NJENA NOVA ZBIRKA PRIČA „KRALJICA SLANIH KI­FLICA“. ZAVRŠILA JE FILOLOŠKI FAKULTET, GOVORI ITALIJANSKI I RUSKI, I JOŠ NEKE JEZIKE.

RADNJA VAŠE KNJIGE „NEBO NAD BEOGRADOM“ SMEŠTENA JE ZA VREME BOMBARDOVANJA, KAKO I SAM NASLOV KAŽE, U B EOGRADU. O Č EMU Z APRAVO ROMAN GOVORI?

Reč je zapravo o izvesnoj vrsti dnevničke proze, nastale tokom moja tri putovanja u bombardo­vani Beograd. Nastala je iz moje preke potrebe da zabeležim trenutak na sasvim ličan način. Knjiga je prvi put objavljena 2000. godine i od tada je samostalno kružila kao mali longseler, nezavisno od ustaljenih zakona distribucije knjiga na ovim prostorima. Kada je rasprodata, nastavila je, izvesno vreme, da kruži u fotoko­pijama, naročito među mlađim čitaocima. To sam saznala tek nedavno, kada mi se obratio novi izdavač sa predlogom da objavi novo izda­nje „Neba“, jer je knjiga još uvek tražena. Prista­la sam, iako iznenađena, jer sam mislila da je to završena priča. Radeći na neznatnoj reviziji i dopuni novog izdanja, shvatila sam da to nije tako, ni za mene, ni za jedan deo italijanske či­talačke publike.

BEOGRAD JE BIO RANJEN, KAKO OD BOMBI, TAKO I OD DIKTATURE MILOŠEVIĆA, A VI STE HRABRO DIGLI GLAS O TOME.

Ne bavim se politikom i hrabra sam samo kada je to neophodno.

U vreme sramnog bombardovanja Beograda već sam uveliko živela u Italiji. Doživela sam de­vedesetih godina sve posledice „doterivanja“ i „usmeravanja“ italijanskog javnog mnjenja pro­tiv Beograda. Svedok sam medijske hajke na samo jednu, nespretnu i lišenu svake političke mudrosti, srpsku stranu. Bilo bi tu mnogo toga da se ispriča, i tragičnog i grotesknog i gadnog.

Bombardovanje sam doživela kao čin grupnog nasilja nad mini Jugoslavijom, zemljom koja je iznutra, Miloševićevim režimom, i spolja, dugo­trajnim ekonomskim sankcijama, bila izmrcva­rena gotovo do smrti. Inteligentne bombe u ime humanosti vrhunska su forma zapadnog ciniz­ma.

U svojoj mikro sredini, ali i šire, nezavisna od ma koga i ma čega, osim od sopstvenog srca i pameti, trudila sam se, kako onda 1999. godi­ne, tako i danas, da dokažem i pokažem da je bombardovanje bilo neoprostiv ratni zločin. Za taj zločin kad-tad neko će morati da odgovara, a taj neko ne sedi u Beogradu.

U prvo vreme, to mi je teško polazilo za rukom. Sve je bilo sveže i zapečaćeno jezivim vestima i slikama, koje nisu išle u prilog ovoj tezi. Ne ve­rujem u krivice čitavih naroda, niti u zbirne ime­nice, ali tada 1999. svi smo već godinama bili svedeni na jednu od njih – zločinci.

Danas je znatno jednostavnije. Otvoreni su broj­ni dosijei, proradile su nečiste savesti, pišu se knjige, naziru se nove, realne dimenzije doga­đaja vezanih za raspad Jugoslavije. Za mnoga brojna i strašna nedela počinjena devedesetih godina nema i neće biti opravdanja, nikada, ni za jednu stranu u sukobu.

Ipak, sada svi priznaju da krivac nije jedan, osim onih koji su na toj floskuli izgradili sopstvene političke, diplomatske, stvaralačke i ostale ka­rijere i međunarodnu reputaciju. Srela sam ta­kvih na tone.

Smatram svojom građanskom dužnošću da u svakoj prilici ponovim da je italijanska politika u ime tzv. „integrisane zaštite nacionalne teri­torije“ pogazila Ustav sopstvene zemlje, prene­bregla svoj Parlament i iz svojih ratnih aviona sasula 711 raketa i bombi na Srbiju. To je činje­nica. Ne mogu dopustiti da se ona zaboravi.

Sve ovo činim, jer volim obe zemlje i mnoge lju­de koji u njima živi. Politiku mnogo manje. Za­pravo, ni malo.

UČESTVOVALI STE 12. MAJA 2019. NA SALONU KNJIGE, U TORINU, U DIJALOGU SA ERIKOM GOBETIJEM, EKSPERTOM ISTORIJE BALKANA.

Salon u Torinu bio je sjajna prilika da se govo­ri o knjizi. Sala je bila prepuna. Ljudi su stajali na nogama. Dijalog sa veliki poznavaocem Bal­kana, dvostrukim doktorom nauka, sjajnim Eri­kom Gobetijem potvrdio je moju uverenost da naša tema nije arhivirana, već je veoma aktuel­na. Kada je isteklo protokolarnih sat vremena, razgovor sa čitaocima i novinarima nastavio se izvan sale još čitav sat. Susreti sa tim ljudima obogatili su me, neki i dirnuli. Bilo je slično i na predstavljanju knjige u Padovi, neposredno pred torinski Salon. Krajem maja, „Nebo nad Beogradom“ biće predstavljeno na Univerzitetu u Pizi. Odlazim svuda gde žele da me čuju.

Narednih nedelja posvetiću se radu na izlasku iz štampe nove zbirke pripovedaka na italijan­skom jeziku, predviđenom za kraj juna. Sre­ćom, ne pišem samo o ratu i bombardovanju.

KADA UPOREDITE NEBO NAD BEOGRADOM I NEBOM NAD RIMOM – U KOJIM MOMENTIMA SRCE NAJJAČE KUCA?

Volim rimsko nebo. Najvećim delom godine obasjano je suncem, ima posebnu azurno plavu boju, često je ulepšano blistavo belim oblacima nalik čvrsto ulupanom belancetu za šnenokle. Elegantno je opervaženo kromoksid zelenim šeširima vitkih i visokih pinija. Divno je rimsko nebo. Pod tim sam nebom ja sam kod kuće.

Ipak, moje srce najsnažnije kuca pod mojim, našim, beogradskim nebeskim svodom. Tu je sve počelo, tu me sve dotiče, to me nebo najbo­lje poznaje, tu je moj dom.

NA KOM JEZIKU SANJATE? NA KOM JEZIKU PIŠETE?

Naizgled jednostavno pitanje, a nije. San je po­sebna dimenzija, specijalno stanje apsolutne slobode gde su svi jezici dopušteni. Ne biram. San sаm izabere govor u koji želi da bude uro­njen, koji mu na izvestan način pristoji. Ponekad bira oba moja primarna jezika, te ih prepliće po sopstvenom nahođenju. To je veoma zabavno. Ponekad je jezik sna – slika. E, te slike ne za­boravljam. Posedujem u svojoj glavi značajnu i dragocenu kolekciju snevanih slika. Kada mi u san dođu otac i brat, govorimo srpski. Ponekad se samo nežno gledamo. Nemaju svi snovi po­trebu za rečju.

Sa pisanjem je stvar malo složenija. Na počet­ku sam pisala isključivo na srpskom jeziku, sva­ku drugu mogućnost smatrala sam vrstom od­stupanja od sebe. Vremenom sam shvatila da to nije sasvim tako. Pomogao mi je i susret sa jednim značajnim srpskim piscem i intelektual­cem, koji mi je kad sam mu poverila ovu svoju dilemu rekao da nije važno na kom jeziku se piše, nego je li to što je napisano vredno.

Odavno pišem i na srpskom i na italijanskom. To nije dvojnost, već dvostrukost, a to za mene znači da se može biti nešto dva puta, a ne samo jednom. Čista privilegija, ali i velika odgovor­nost. Zahvaljujući poslu konferencijskog prevo­dioca, stalnom čitanju i apsolutnoj dvojezično­sti moje porodice, permanentno sam uronjena u oba jezika. Ne zanemarujem ni ostaje svoje jezike, neophodne za komunikaciju. Događa se ipak da mi neke ideje, neki tekstovi, kao u snu, zatraže jezik na kome žele da budu napisani. Uvek se trudim se ih zadovoljim. To je razlog što neki moji naslovi, za sada, nisu dostupni na oba jezika, što ne znači da neće biti u buduć­nosti.

LEPOTA STVARANJA I PISANE REČI. KAKO SE ODLUČUJETE ZA TEME O KOJIMA ĆEŠ PISATI?

Pisanje je sloboda. Kao u snu, sve je moguće i dopušteno, osim osrednjosti, dodvoravanja bu­dućem čitaocu i psovki psovke radi.

Često su teme one koje same odluče da treba da budu napisane. Dovoljna je jedna rečenica da podstakne desetine stranica koje su, strplji­vo naslagane čekale, ponekad i godinama, po­godan trenutak da se ovaplote i izađu na sve­tlost dana. Tu sam da ih dočekam, oblikujem i spustim na papir. Divan je to i težak proces, pun neizvesnosti i lepote.

PRETPOSTAVLJAM DA VAM JE NAJDRAŽI POKLON KNJIGA. MOŽETE LI NEKU OD NJIH IZDVOJITI? KOJE SU TO KNJIGE KOJE VAM STOJE NADOHVAT RUKE U RADNOJ SOBI?

Mnogo je knjiga koje volim, čitava jedna dobro opremljena biblioteka u manjem gradu.

Poslednjih godina sam sam sa velikim zanosom čitala knjige Amosa Oza. Njegove „Priča o ljubavi i tami“ i „Crna kutija“ nenadmašive su. Strasni sam čitalac Davida Grosmana. Imala sam sreću da ga upoznam pre neku godinu na književnom festivalu u Mantovi. Iskreno se zainteresovao za moje knjige. Izgledalo je kao da sam ja zvezda Festivala, a ne on. To je obeležje velikih ljudi. Iznad svih volim njegove romane „Budi za mene nož“ i „Do kraja sveta“. Ova prva gotovo da nema stranice bez podvučenih redova i „overenih“ margina. Smatram malim remek-delom „Godine vrana“ Siniše Kovačevića. Spremam se da je ponovo pročitam.

Nadohvat ruke su mi uvek Crnjanskijevi „Hiperborejci“. Iznad Crnjanskog, za mene, nema pisca na našem jeziku; i Čehovljeve pripovetke na ruskom u malom, zelenom, divot izdanju. Ta minijaturna sabrana dela venčani su poklon moje drugarice, prevodioca sa španskog i velikog poznavaoca latinoameričke književnosti Ljiljane Popović Anđić. Pripadam generaciji koja je za specijalne prilike poklanjala vredne knjige, a ne novac, televizore i kuhinjske robote.

FOTO: KARI SHEA UNSPLASH.COM

KAKVA JE BUDUĆNOST KNJIGE? SVE VIŠE SE KNJIGE PREDSTAVLJAJU U E-BOOK FORMATU.

Knjiga je za uvek. Klasični, papirni oblik knjige podrazumeva učešće svih čula. Sa knjigom se putuje, čeka ispred vrata lekara, odlazi na počinak ili na doručak, klacka u metrou, spava u istom krevetu. Knjiga je fizičko prisustvo, društvo, kosmos. E-book format je praktičan, to je neosporno, ali je lišen duše, nema životnost. Neretko osećam potrebu da spustim dlan na upravo pročitanu stranicu, da osetim hrapavost papira, gde su utisnute reči koje su me dotakle; podvlačim ih mekom grafitnom olovkom, stavljam znake usklika na margine, beležim komentar, misao inspirisanu pročitanim, aktivno učestvujem. E-book format nam prepotentno nameće pasivnost, ne poseduje miris. Ako treba da izaberem između prijatelja od krvi i mesa i savršenog robota, koji olakšava život, ali ne zna mnogo o mom detinjstvu, o tajnoj ljubavi i o tome da od svih torti najviše volim Vasinu, biram prijatelja i knjigu od papira, forever.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „OD LJUBAVI SVE RASTE“. GDE JE TVOJA LJUBAV NAJJAČA, NA ŠTA JE USMERENA?

Odlična tema. Pročitala sam negde da se kod izvesnog broja napuštene i dece lišene rodi­teljske ljubavi, usporava ili sasvim zaustavlja rast. Od rođenja sam bila i jesam okružena to­likom količinom ljubavi da bi, ako zaista postoji uzročno-posledična veza između ljubavi i ra­sta, trebalo da budem visoka najmanje tri me­tra. Dobijenu ljubav „šaljem dalje“ ka svemu što ima ma kakve veze sa mnom, prolazne, na tren, na pogled ili neraskidive, zauvek. Kada bi po­stojala Akademija obožavalaca života, sasvim izvesno bih bila njen redovni član.

Ako kažem da je moja ljubav najjača kada su moj sin i ćerka u pitanju, da li će to izgledati kao opšte mesto? Pa neka. Tako je.