MAESTRO

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PAVLE MEDAKOVIĆ JE ROĐEN U BEOGRADU 1953. GODINE. DIPLOMIRAO JE 1978. NA ODSEKU ZA DIRIGOVANJE BEOGRADSKOG FAKULTETA MUZIČKE UMETNOSTI, U KLASI PROFESORA ŽIVOJINA ZDRAVKOVIĆA. IMA DVE MAGISTRATURE – U BEČU NA UNIVERZITETU ZA MUZIKU I SCENSKU UMETNOST I U BEOGRADU NA FMU, U KLASI PROFESORA JOVANA ŠAJNOVIĆA. S HOROM AKUD „BRANKO KRSMANOVIĆ“ OSVOJIO JE DVE PRVE NAGRADE NA TAKMIČENJU HOROVA U BEO­GRADU 1976. GODINE. UČESTVOVAO JE U OSNIVANJU KAMERNE OPERE U BEOGRADU, BIO NJEN PRVI DIRIGENT I U NAREDNIH PET GODINA USPEŠNO IZVEO SEDAM PREMIJERA. BIO JE UMET­NIČKI RUKOVODILAC I DIRIGENT ORKESTRA „JEUNESSE MUSICALE“ NA MANIFESTACIJI FRAN­CUSKO-JUGOSLOVENSKA MUZIČKA NEDELJA. PREDVODIO JE LETNJU DUHOVNU AKADEMIJU U STUDENICI, 1996. I 1997. GODINE, KAO DIRIGENT HORA.

PROŠLE GODINE OBELEŽILI STE 40 GODINA RADA NA SCENI – S UMETNIČKIM ANSAMBLOM MINISTARSTVA ODBRANE „STANISLAV BINIČKI“ ODRŽALI STE KONCERT U VELIKOJ DVORANI KOLARČEVE ZADUŽBINE. KADA SE OSVRNETE UNAZAD I VRATITE U 1978. GODINU, KADA STE DIPLOMIRALI, KAKO VAM SE ČINI PREĐENI UMETNIČKI PUT? PUT MAESTRA!

Put je bio težak. Kada završite studije, vi zna­te osnovne zanatske osnove dirigovanja i ona dela koja ste studirali pod kontrolom profeso­ra. Dakle, nemate praktično iskustvo u radu sa orkestrom i, naravno, repertoarsko. Za mladog dirigenta, najvažnije je da svakodnevno ima bilo kakav ansambl i da na njemu vežbate kao što instrumentalisti vežbaju svakoga dana na violini ili klaviru. Instrument jednog dirigen­ta je hor ili orkestar, nebitno koje veličine, ali skup više muzičara. To ovo profesiju čini u startu teško ostvarivom i komplikovanom, jer neko mora da vam omogući da radite sa više ljudi, odnosno društvo ulaže sa nepredvidivim rezultatom u nekog mladog muzičara, koji tek posle izvesnog vremena treba da potvrdi da li je uopšte sposoban da se bavi ovom profesi­jom. Svi mladi završeni dirigenti na početku karijere imaju jedinu mogućnost rada u kul­turno-umetničkim društvima, koja imaju hor­ske sekcije, ili da sami formiraju neku vrstu ansambla sa kojim će raditi. Najbolje je kao što završeni mladi lekari imaju praksu neko­liko godina po selima i provinciji, i tako stiču praktično iskustvo, da i dirigenti posle studija malo prošetaju po manjim mestima i steknu tu neophodnu praksu negde gde će početnič­ke greške biti manje uočljive i štetne. Povratak u prestonicu i mesto u nekom od beogradskih orkestara može biti tek kada se potvrdite kao kvalitet i sa ozbiljnim repertoarom i iskustvom koji ste stekli. Nenormalno je da kao početnik stojite pred bilo kojim beogradskim orkestrom i da mučite muzičare zbog svog neiskustva. Ono što kao država nismo ni dan-danas si­stemski rešili to je pitanje asistenata dirigenta u profesionalnim orkestrima i ustanovama (Fi­lharmonija, Radio hor i orkestar, Opera i Balet). U normalnim uslovima, pod pretpostavkom da su na čelu tih ustanova, pre svega, repertoar­ski i, po godinama starosti, ISKUSNI šefovi di­rigenti, onda u sistematizacijama tih ustanova MORA da se ustanove mesta asistenata, koji će uz šefa dirigenta učiti dalje, kroz praksu, zanat i repertoar, i imati priliku da povremeno i diriguju. Mlad dirigent mora da bude strpljiv i svestan, kako je veliki maestro Kiril Kondrašin govorio, da do četrdesete godine života učite i obogaćujete svoj repertoar i da nije pristojno da se hvalite da ste dirigent. To je, dakle, pro­fesija u kojoj učite do kraja života i otkrivate tajne jedne partiture i zanata u zavisnosti od iskustva koje imate, a to podrazumeva VREME. Jako je važno da vaš razvoj prati neko iskusan, u koga i vi imate poverenja, jer u jednom tre­nutku morate se suočiti sa činjenicom i pred pitanjem da li ste za profesionalno bavljenje ovom profesijom ili ne? Ja sam svoja počet­na iskustva sticao u “Krsmancu”, uz maestra Bogdana Babića, radom u Kamernoj operi, još za vreme, ali i posle studija, u Filharmoniji mladih “Borislav Pašćan”, uz velikog maestra Borislava Pašćana, na letnjim majstorskim kursevima u Francuskoj, uz Pjer Dervoa, i u Mi­nhenu, kod Sergia Čelibidakija, pa potom go­dinu dana u Beču na studijama i magistraturi. Posle svega, kada sam se vratio i shvatio da u Beogradu nema stalnog mesta za dirigen­ta, otišao sam u Mostar, gde sam proveo dve i po godine, stekao najveće moguće iskustvo i repertoar pozicijom šefa dirigenta gradskog orkestra i istovremeno hora “Abrašević”. To je bio moj najlepši i najplodotvorniji deo karijere, jer mi je ceo dan bio ispunjem muzikom, uz to u jednom predivnom mediteranskom gradiću. Vratio sam se u Beograd 1986. i dve godine vodio beogradski “Abrašević”, da bi tek 1988. godine na konkursu bio izabran na mesto šefa dirigenta u Umetničkom ansambli JNA, danas orkestru MO “Stanislav Binički”. Moj put je bio utoliko teži, jer nikada nisam bio ni u jednoj partiji, iako je bilo vrlo primamljivih ponuda još za vreme studija, a još teže breme mi je bilo prezime koje nosim i koje mi je uglavnom odmoglo. Za mene, ono je bilo OBAVEZUJUĆE da ne izneverim sebe i svoje pretke, a nikako sredstvo kojim ću brže napredovati u društvu i karijeri. Zato je moj put bio duži i teži.

VAŠ OTAC JE POKOJNI AKADEMIK DEJAN MEDAKOVIĆ, ISTORIČAR UMETNOSTI, A MAJKA VERA VELJKOV, PIJANISTA. KAKO JE IZGLEDALO ODRASTANJE U UMETNIČKOM OKRUŽENJU I ATMOSFERI? UGLAVNOM SE MISLI DA JE DECI POZNATIH RODITELJA LAKO, ALI TO BAŠ I NIJE TAKO. NAKON ZAVRŠENOG FAKULTETA, OTAC IZ MORALNIH RAZLOGA NIJE HTEO DA VAM POMOGNE PRILIKOM ZAPOSLENJA.

Odrastanje je bilo u radnoj atmosferi. Imao sam u roditeljima primere požrtvovanih zalju­bljenika u svoju profesiju, oboje kao univer­zitetski profesori su se PRIPREMALI za pre­davanja na fakultetu, i to je mene inspirisalo i davalo mi podstrek. Tako sam stekao i rad­ne navike i disciplinu, što je za dirigente jako važno. Sam sam se opredelio za profesiju di­rigenta još u trećem razredu srednje muzičke škole “Josip Slavenski”, gde sam završio kla­virski i teoretski odsek sa najvišim ocenama. Imao sam sreću da sam bio deo generacije sa Nadom Kolundžijom, Ksenijom Zečević, Milo­šem Petrovićem, Nevenom Popović, Bojanom Barićem, Ivanom Trajković, Bobanom Todoro­vićem… Svi oni napravili su vrhunske profesi­onalne karijere i za mene je bilo izazovno biti u društvu najboljih. Jedna neponovljiva gene­racija. A tek profesori: Srđan Hofman, Mirja­na Živković, Lili Petrović, Jela Kršić, Gordana Krajačić, Lambra Dimitrijević, Ana Olujić, Ćaća Anastasijević… Mi smo obožavali svoje profe­sore, oni su nam bili idoli, jer su bili najbolji, potvrđeni brojnim nagradama u svojoj profe­siji. Bila je čast i privilegija biti njihov učenik i prosto smo se takmičili između sebe ko će biti bolji. Dobili smo najbolje moguće obrazovanje i vaspitanje. Zato naglašavam, – neponovljiva generacija đaka i profesora.

Studije dirigovanja sam započeo kod prof. Dušana Skovrana, i proveo dve godine u klasi sa divnim pedagogom, koji je i sam isticao da ima najdarovitijeg studenta u karijeri. Njego­va iznenadna smrt primorala me je da od tre­će godine studije nastavim kod prof. Živojina Zdravkovića, sigurno najistaknutijeg dirigenta i šefa dirigenta Beogradske filharmonije, koja je i sama u to vreme imala svoj zlatni period. Moram biti neskroman ako kažem da sam je­dan od malobrojnih danas aktivnih dirigenata moje i mlađih generacija, koji je diplomirao sa Beogradskom filharmonijom celovečernjim koncertom u ciklusu Muzičke omladine “Mladi za mlade”. Nakon diplomiranja, otac, poznati istoričar umetnosti, rekao mi je da za mene neće nikog moliti da me zaposli i da će mi po­magati finansijski dok se ne zaposlim kao di­rigent. Tako je i bilo. I ja se roditeljima zahva­ljujem da su mi pomogli da istrajem u želji da postanem dirigent i da ne odem u pedagogiju, jer bi to značilo i kraj svih mojih maštanja o profesionalnom bavljenju dirigovanjem. Ako se vratite na godinu diplomiranja i zaposlenja u Beogradu, onda je to punih DESET godina. Eto koliko sam bio “privilegovan” kao sin po­znatih roditelja.

GODINU DANA STE BILI DIREKTOR BEOGRADSKE FILHARMONIJE. KAKVA ISKUSTVA NOSITE?

Tačnije, od 18. aprila 2000. do 1. marta 2001. godine. Kao i život, iskustva su i lepa i ružna, čak bolna. Želeo sam da ispravim sve ono što su iznutra bili problemi, o kojima se javno i tajno diskutovalo među kolegama muzičari­ma. Imao sam iskrene namere u tom smislu. Vrlo brzo nakon stupanja na dužnost direktora predvodio sam ranije zakazanu turneju Filhar­monije po Kini, u tri najveća grada, insistirajući kod ministra kulture da je red da i bivša direk­torka, koja je zaslužna za organizaciju, pođe sa nama na put, ali je broj mesta u avionu bio ograničen, pa se to nije desilo, što je meni lič­no bilo vrlo žao. Čak sam nudio i svoje mesto da bi ona krenula, ali je insistirano da mora i može poći na put samo aktuelni direktor. Tur­neja je prošla trijumfalno i posle svakog kon­certa, uz prisustvo našeg ambasadora i kine­skih zvaničnika, držao sam zvanične govore i obraćanja domaćinima na najvišem mogu­ćem nivou. Juna meseca, uprkos neslaganju sa predstavnikom sindikata, povećao sam plate svim tutti muzičarima do maksimuma, koji je bio u zakonskim okvirima, a za koje su godinama bili uskraćeni. To se odnosilo i na portire i spremačice, koji su zaista bili u obe­spravljenom položaju. Tada sam, pregledom svih plata zaposlenih, sebi, direktoru, smanjio određen broj bodova, koji nije bio u skladu sa tabelom u Službenom glasniku. Tada sam ot­krio i najveće mahinacije oko bodova koje su se odnosile na upravni deo. I, naravno, stekao sam neprijatelje. Planirati dugoročno sezonu u vreme prevremenih izbora septembra 2000. bilo je otežano, jer je i Ministarstvo kulture koje finansira Filharmoniju bilo, kao i cela država, u pravom opsadnom stanju. Nisam imao nika­kvu političku podršku, jer nisam bio član vla­dajuće partije i ostao sam na brisanom pro­storu sam. Najveće nerazumevanje i nepravde sam doživeo od kolega muzičara, koji su pred­vođeni grupom ljudi, pokrenuli pravu hajku na mene da nisam sposoban da organizujem se­zonu (to sam inače kasnije na sudu opovrgao, jer je Upravni odbor verifikovao tekuću sezo­nu do kraja 2000. godine) i sve dogovoreno je i realizovano. Problem su mi napravili i pet kolega muzičara, profesora na FMU, koji su u Filharmoniji bili u stalnom honorarnom statu­su, tražeći od mene da im za vreme godišnjeg odmora isplatim honorar kao da su u stalnom radnom odnosu, što je nezakonito. Tako sam i od njih, kolega, stekao neprijatelje i bundžije sa epitetom da sam diktator. Nakon dolaska novog direktora marta 2001. godine, svi oni su kao stalni honorarci udaljeni iz Filharmo­nije. Nije došlo do realizacije jednog izuzetnog projekta sa violinistom Jovanom Kolundži­jom i menadžerom briselske opere da se održi koncert na Badnje veče 2001. u organizaciji Evropske unije i predsednika Romana Prodija kao predsedavajućeg, uz direktan Evrovizijski prenos iz sale Narodnog pozorišta, opet iz pa­kosti da se to ne pripiše da je organizovano za vreme mog mandata. Tako je država u tom trenutku, i sama Filharmonija, ostala uskraće­na za istorijski koncert, koji je svakako bio i sa politički važnom konotacijom posle promene vlasti nakon petog oktobra. Naravno da je sve to ostavilo bolne ožiljke na mom biću, ali sam spoznao i kakve se sve igre igraju kada ste na rukovodećem mestu, kako vam se ljudi “udva­raju”, na kakvim ste sve iskušenjima… Ja sam ­uspeo da sve to prebrodim čista obraza i da odolim mnogim iskušenjima. Nisam nikome, ni pojedincu, ni kući na čijem sam čelu bio, naneo štetu, niti bilo koga uvredio, i znam da sam radio po savesti i zakonu. To što nekima to nije odgovaralo, neka je njima na čast. Iza­šao sam iz te priče (Filharmonije) mirne save­sti, što je za mene najvažnije.

KO JE DOVEO PRVI PUT MAESTRA ZUBIN MEHTU U BEOGRAD? IZVORI KAŽU DA STE TO IPAK VI UČINILI.

Kao član umetničkog saveta BEMUS-a, u svojstvu direktora Filharmonije, prisustvovao sam dogovorima oko organizacije festivala te 2000. godine. Bilo je pitanje da li će festivala uopšte biti. Prisutni su, pored selektora Ivane Trišić, Eduarda Ilea, direktora Jugokoncerta, bili akademik Dejan Despić, flautista Ljubiša Jovanović, predstavnik SC. Na kraju prvog su­sreta, Ljubiša Jovanović je kao svoj predlog ostavio cedulju sa imenima Pavla Dešpalja i Uroša Lajovića kao dirigenata koji će otvoriti festival. Ostali smo u jednom trenutku samo Ivana Trišić i ja i tada mi je palo na pamet da je zbog specifičnog političkog trenutka važno da taj koncert otvorimo sa jednom mega zvez­dom dirigentom. Predložio sam joj da to bude Zubin Mehta, unapred znajući da je čak nepri­stojno obraćati se mesec dana pre koncerta takvom dirigentu, jer on ima zakazane termi­ne nekoliko godina unapred. Ali sam smatrao da neko ko ima sluha i za politički trenutak, a to je upravo Mehta, neće tako lako odbiti pri­mamljivu ponudu. Mehta je tada bio na pozi­ciji GMD (General Musik Direktor) Minhenske opere, a Jana Ačkun pijanistkinja, ćerka kla­rinetiste Ernesta Ačkuna, bila je na usavrša­vanju u Minhenu i poslužila je da nas direk­tno poveže sa Mehtom. Posle nekoliko dana, direktor Eduard Ile me je pozvao da u zaka­zano vreme dođem u Jugokoncert, jer Mehta želi da razgovara sa direktorom Filharmonije. Tačno u zakazano vreme javio se Mehta i raz­govor je započeo mojim predstavljanjem da sam, uz funkciju direktora, i sam dirigent po zanimanju, bečki đak, a istovremeno i privatni đak Bore Pašćana, koji je bio Mehtin drug sa studija. To je umnogome relaksiralo razgovor. Mehta je na moje pitanje šta bi želeo da diri­guje sa orkestrom, odgovorio da je to Malero­va prva simfonija “Titan”. Moja reakcija je bila pozitivna, uz rezervu da to delo nije dugo bilo na repertoaru Filharmonije, a na pitanje koliko proba može da radi sa orkestrom, odgovor je bio jedna i generalna i sam koncert. To je bio ključni momenat da se usudim da sugerišem nešto drugo, jer nisam želeo da dovedem ni dirigenta, ni muzičare, u delikatnu situaciju da orkestar nije u stanju da kvalitetom sviranja, sa nedovoljnim brojem proba, dovedem ceo projekat u pitanje. Tada sam sugerisao da to može biti Čajkovski, Dvoržak, Brams, Betoven, i tako se, posle kratkog licitiranja, došlo do konačnog programa – Betoven V i Čajkovski V simfonija. Još jedna moja inicijativa je bila da se napravi audio i DVD snimak koncerta “Meh­ta sa Beogradskom filharmonijom”, na šta je maestro rekao da nema ništa protiv, ali da prethodno mora čuti i tek onda odobriti izra­du CD i DVD-a. I pripreme okestra tekle su sa velikim trzavicama ko će pripremati orkestar. Moje namere su bile da to budu Bojan Suđić i Stanko Jovanović. I tu je došlo do uslovlja­vanja da bude samo Bojan, i pošto je to bilo u ultimativnoj formi, nisam imao manevarski prostor, a ni vremena, da istrajem u svojim na­merama, jer je pretilo da dođe i do rasula u or­kestru. Epilog – nakon koncerta, koji je bio za pamćenje najviše zbog Mehte i njegove nes­porne harizme, ostao je mučan utisak kada mi je saopštio da je preslušao snimak i da od CD i DVD-a nema ništa, jer to nije kvalitet na koji je on navikao. Tako smo kao Filharmonija, ali i država, ostali uskraćeni za jedinstvenu pri­liku da posedujemo jedan istorijski snimak. Naravno da pravi krivci za to nisu snosili nikad bilo kakve zakonske posledice.

GOSTOVALI STE U MNOGIM ZEMLJAMA EVROPE: NEMAČKOJ, ITALIJI, AUSTRIJI, POLJSKOJ, BUGARSKOJ, ŠPANIJI. PRED ČIJOM PUBLIKOM VAM SRCE NAJVIŠE ZAIGRA DOK DIRIGUJETE?

Za mene, kao dirigenta, uvek je izazov da koncert uspešno protekne i da su zadovoljni i muzičari i publika. Ne mogu da pravim razli­ku kada mi najviše srce zatrepti, jer u samom momentu stvaralačkog čina ja ne razmišljam koja je publika iza mene. Moja je dužnost da oni koji su platili kartu da bi u nečemu uži­vali odu ushićeni nakon koncerta. U Nemač­koj, sa Drezdenskom filharmonijom, bio je za mene najveći izazov, jer se radilo o prestiž­nom evropskom orkestru, a repertoar sa de­lima R.Wagnera, C. Francka i J. Brahmsa. I to dve večeri, u abonmanu, u punoj sali sa pre­ko šest hiljada mesta. Taj aplauz ne može se opisati rečima. I osim Lovre Matačića i Milana Horvata, ja sam imao tu čast da budem prvi i do sada jedini srpski dirigent koji je dirigo­vao ovim orkestrom. Pet sezona zaredom bio sam stalni gost dirigent Filharmonije “Ignaz Paderewsky” iz Bidoszcza. Za vreme sankcija, smatrao sam svojom moralnom obavezom da budem uz svoj matični orkestar “Binički”, jer nije bilo najbolje vreme da oni rade za bednu platu, a da u isto vreme ja “tezgarim” po ino­stranstvu. Danas, iz ove perspektive, vidim da sam možda i pogrešio, jer se ta moja “žrtva” i nije baš dovoljno cenila.

ŠTA JE DIRIGOVANJE ZA VAS?

Za mene je divan stvaralački čin, gde vi unu­trašnjom snagom, pokretom, harizmom, in­spirisani atmosferom, delujete hemijom na muzičare, a oni vam uzvraćaju sviranjem i zvukom najbolje što u tom trenutku mogu da “proizvedu”, i sve to se prenosi na onoga ko to sluša i koga treba da zadovoljimo. To je ozbi­ljan zanat koji se uči i rutina se stiče celoga ži­vota, zato ima autora koje se još ne usuđujem da interpretiram.

IMATE LI NEOSTVARENIH ŽELJA?

Moji omiljeni kompozitori su Rihard Wagner, Rihard Štraus, Gustav Maler, ali i Klod Debi­si i Moris Ravel, Žorž Enesko, kao i slovenski kompozitori A. Dvoržak, Musorski, Čajkovski, Korsakov, Prokofjev i Šostakovič. Za većinu od njih potreban je veliki izvođački aparat–orke­star, što je veoma skupo i neostvarivo, u mom trenutnom slučaju. Ali sa tim sam se već po­mirio, pa uživam kada slušam razne interpre­tacije drugih. Pored kompozicija koje nisam dirigovao, ima još jedna neostvarena želja o kojoj sada prvi put govorim, a to je pedagogija.

TEMA JUNSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE STIH TINA UJEVIĆA „ZA LET SI, DUŠO, STVORENA“. DA LI JE RAD IZA VAS BIO I LET VAŠE DUŠE?

Iz svega što sam do sada vama ispovedio, ako hoćete da se pesnički izrazimo, a Tin Ujević je uz Dučića, Rakića, Branka Miljkovića i Desan­ku Maksimović, jedan od mojih omiljenih pe­snika, mislim da je moj životni put i dirigent­sko stasavanje i umeće bio zaista let moje duše. I više od toga. I kako reče jedan veliki muzičar, dirigenti se rađaju i zaista su izabrani (oni pravi).