ŽIVOTNI STIL  – ARHTEKTURA, UMETNOST, MODA  

 

PIŠE: ANIMA MUNDI

FOTOGRAFIJE: DRAGAN ĐOROVIĆ, MINA ŠARENAC, SANJA STEFANOVIĆ

Ksenija Đorđević je diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Pre  diplomiranja, dobila je posao koji joj je bio prvi veliki projekat – osmišljavanje prostora kluba beogradske Filharmonije „Inforbiro“. Potom su usledile mnogobrojne ponude i Ksenija potpisuje dizajn enterijera: „Fabrika“, „Nova Ipanema – Anđelija“, „Drinka“, „Just Vanilla“, Hotel „Moskva“.

Stilski prepoznatljiva, Ksenija uspeva da objedini arhitekturu, dizajn i modu na najautentičniji način, a da pri tom oslika svoj unutrašnji svet i bude prepoznatljiva u zemlji i inostranstvu.

1555324_10202639387203860_1104775215_nKako bi opisala stil koji te modno određuje, a poslovno, kroz dizajn i arhitekturu, definiše?

Mislim da se posle nekog punk rock perioda u srednjoj školi, preko zanimljivog i ležernog  arty outfita tokom studiranja arhitekture i bavljenja savremenim baletom, moj stil zaustavio u nekom minimal chic prostoru. Volim svedene i jako kvalitetne komade, sa dodatkom nekog nesvakidašnjeg detalja, poput minđuša ili ogrlice iz antikvarnice, koju sam posetila na nekom od putovanja. Bele košulje, dobro krojeni sakoi, ravne cipele, minimal kaputi bez mnogo detalja, šeširi, rukavice od izuzetno tanke kvalitetne kože. Volim i dobro krojene haljine i cipele sa visokim potpeticama, koje moraju da budu udobne u meri da mogu u njima da trčim ukoliko je potrebno. S obzirom na to da mnogo putujem zbog posla (u proseku sam dva puta nedeljno u avionu), imam sastanke sa klijentima i posećujem gradilišta, moja odeća mora da bude udobna, ali elegantna, da se prilagođava svim pomenutim, veoma različitim situacijama, koje su deo moje svakodnevice. Postoje neke skoro apsolutne vrednosti u umetnosti i dizajnu, pa tako i u modi. Postoji nešto što je svevremen stil, na koji, manje ili više, moda uvek referiše. Kada gledate Tildu Swinton kako šeta ulicama Milana u filmu „I am love“, ili fotografije Marlene Dietrich u muškom odelu, to je univerzalan stil koji briše vremenske odrednice i ne zavisi od onoga što je trend. Mislim da tome sve više  instinktivno težim.

Odrasla si u umetničkoj porodici – koliko je taj kreativni ambijent doprineo u stvaranju onoga što ti danas jesi?

Odrasla sam okružena arhitekturom, umetnošću, modom. Kada sam imala 5 godina, moji roditelji su otvorili prvu privatnu baletsku školu pod supervizijom Lidije Pilipenko, koja je u tom trenutku bila direktor Nacionalnog baleta. Glumci, igrači, koreografi, kostimografi, male balerine u dvorištu naše porodične kuće, to je scenografija mog detinjstva. U tom periodu, moji uzori su bile jake, talentovane žene, poput mojih profesorki baleta Marije Jenković, Jelene Šantić ili Tanje Bošković i Danice Maksimović, koje su najbolje prijteljice mog tate. Igrala sam balet, slikala, svirala klavir, išla na tenis, jahanje, uživala u boemskoj atmosferi i zaista bajkovitom detinjstvu. Arhitektura, moda, muzika, pozorište – od najranijeg detinjstva sastavni su deo mog života. Pored biblioteke sa gomilom knjiga o istoriji, filozofiji i umetnosti, oduvek sam bila okružena časopisima tipa Architectureal Digest ili Vogue, listala sam ih pre nego što sam krenula u školu i otvorila bukvar. Sve to je napravilo specifičnu bazu, plaformu sa koje govorim i danas kao čovek i kao arhitekta.

Kuća u Istri, Fažana, Hrvatska

Slikare volim da pitam da li imaju strah od beleog platna, a arhitekte kolika je moć stavljanja prve skice na papir snažna – da se od ideje stigne do konačne materijalizacije u prostoru.    

U poslu kojim se bavim, postoje dva neverovatno zavodljiva momenta. Jedan je kada shvatite tačno šta u nekom prostoru treba da se desi, i drugi je kada vaš projekat, nešto što je u nekom trenutku bila skica, počne da se materijalizuje tu, pred vašim očima, jedan na jedan. To je jedinstven trenutak moći i izvor ogromne povratne satisfakcije. Na sreću, ja sam oduvek bila snažno inspirisana projektima koje radim i ljudima sa kojima radim, tako da imam utisak da su stvari uvek išle korak ispred mene. Nikada se nisam probudila sa pitanjem da li je arhitektura ono čime zaista želim da se bavim. Najčešće se dešava da trčim na gradilište kako bih videla šta se novo desilo, koji su novi elementi i kako funkcionišu sa postojećim.

17Kako uspevaš da dovedeš do perfekcije sve arhitektonske elemente da plešu zajedno?

Trudim se stvaram pročišćene prostore, koji kroz vreme mogu da trpe različite intervencije i da se menjaju i prilagođavaju ljudima koji ih koriste. To je skoro koreografski posao. Pokušavam da smislim što više situcija i dobrih scenarija razvoja svakog projekta na kom radim. Shvatila sam, prvenstvno kroz rad na javnim objektima, da u trenutku kada je završena faza projektovanja i izvođena, počinje potpuno nov život prostora koji će se menjati u interakciji sa korisnicima. Ukoliko je baza koju sam stvorila dobra i najrazličitije kategorije ljudi mogu da se identifikuju sa prostorom, koji se opet menja i adaptira na one koji ga koriste, onda će to biti prostori koji traju i koji vremenom dobijaju status kultnih mesta. Uspešni projekti stvaraju mesta u kojima se ljudi dobro osećaju, sa kojim mogu da se identifikuju i koja ih inspirišu.

Arhitektura teži da oblikuje prostor fleksibilnim površinama. Kada uđeš u prostor koji treba da renoviraš i dovedeš do perfekcije, gde ga najpre osetiš, šta prvo pogledaš?

Kada uđem u neki prostor na kome treba da radim, zatvorim oči i pokušam da zamislim i shvatim šta tu, u tom prostoru, treba da se desi. To je na neki način koreografski, rediteljski posao. Sve što sledi je posledica. Arhitektura je događaj.

Sa druge strane, kontekst snažno utiče na ideju o tome šta u određenom prostoru treba da se desi. Mislim da je teško, ili čak nemoguće, doći do dobrih i uspešnih arhitektonskih rešenja ukoliko ona nisu utemeljena u realnosti i neraskidivo vezana za kontekst u kome nastaju. Ovo utemeljene je suštinski bitno za svaki projekat, bez obzira kojih je razmera.

Ne postoji perfekcija u arhitekturi. Pre nekoliko godina, slušala sam intervju u kom  Zaha Hadid treba da odgovori na pitanje kako je ona tako uspešna žena u muškoj profesiji  i da li je zbog toga što je talentovanija od drugih kolega uspela da postane jedno od najznačajnijih imena u savremenoj arhitekturi. Njen odgovor je bio da se talenat podrazumeva ukoliko se nalaziš među najboljim arhitektama na svetu, ali da njena moć leži u nepogrešivom balansu između fokusa i okvira u kom deluje. Ona bolje od drugih zna kada treba da stane i koliko je dovoljno da bi projekat bio završen i tu je tajna njenog uspeha. Nedavno, pokušavajući da organizujem preko deset velikih projekata koji su u različitim fazama realizacije, shvatila sam značaj ovih reči. Morala sam da odustanem od jurenja za savršenim rešenjem i da postavim okvir, sopstvenu granicu, i odlučim da je projekat gotov, bez obzira na eksterne uticaje i očekivanja. Kakvo oslobađajuće iskustvo! To je jedno od najznačajnih sazanja do kojih sam došla baveći se ovim poslom, a veoma dobro funkcioniše u životu van okvira profesije.

Drinka, Beograd 2009

Drinka, Beograd 2009

Da li si ikada odbila posao zato što se tvoj arhitektonski izraz nije slagao sa zahtevom klijenta?

Bilo je situacija kada se ideja klijenata o tome šta treba da se desi u prostoru potpuno razlikuje od moje. To mi je u najvećem broju situacija predstavljalo izazov. Svaki projekat predstavlja niz jednako vrednih uticaja. Na velikim projektima, arhitekta mora da zna da manipuliše interesima investitora, nadležnih institucija i ostalih relevantnih aktera i da nađe starteški bitan trenutak da plasira svoju ideju. To je veoma uzbudljiv proces. Naravno, ideje će se sigurno u nekoj meri adaptirati i menjati u odnosu na zahteve korisnika i to je u redu. Sa druge strane, autor mora da zna da prati proces mišljenja, tokom svih faza, od ideje, projektovanja, do izvođenja. Mora jasno da zna zašto je nešto odlučio, zbog čega je od nečega odustao, zašto je i pod kojim uslovima napravio kompromis. Jako je bitno  biti svestan svojih odluka i biti spreman da u svakom trenutku staneš iza njih.

Da li je moguće da arhitekturom menjamo stvarnost, da modeliramo, poboljšavamo život svih nas?

Zadatak arhitekte jeste da detektuje potrebe i probleme ljudi, korisnika prostora, da postavi ključna pitanja i da na njih da odgovore.

Bijenale arhitekture u Veneciji 2016. godine se bavilo upravo ovom temom. Alejandro Aravena, umetnički direktor prošlogodišnjeg bijenala, samim nazivom „Reporting from the front“ pozvao je da se detektuju gorući društveni problemi na globalnom nivou, da se postave ključna pitanja i da se na ista daju odgovori kroz arhitekturu. Rešavanje problema favela, prenaseljenih urbanih gradskih zona koje rastu neverovantnom brzinom, nalaženje rešenja za smeštaj i integraciju migranata, kao i stvaranje prostorne građe i dokaza o kršenju ljudskih prava, sve to mora da bude konstantan fokus savremene arhitekture i urbanizma. Nije izvesno da će arhitekti i urbani planeri uspeti da reše sve pomenute probleme, ali svakako je naš zadatak da pokušamo.

Ako pogledamo unazad, arhitektura uvek jeste  materijalizacija određene ideologije.

Istorija je svedok različitih načina funkcionisanja ovog mehanizma. Oskar Nimajer je sasvim sigurno znao da je Brazil daleko od uređenog društva kada je projektovao objekte za plan Brazilije. Upravo zbog toga, ovi objekti predstavljaju materijalizaciju sna o horizontalnom, funkcionalnom društvu – svesno projektovanu utopiju.

Još jedan oblik demonstracije ideologije u najčistijem obliku je New Urbanism, stvoren 80-ih godina, u okviru američkih predgrađa. Povrtak malim porodičnim kućama, sa obaveznim tremom, uređenim baštama, sve to predstavlja imaginarno rešenje (iako je realno, materijalizovano) za socijalni procep, ćorsokak u kome se društvo našlo, a koji nema nikakve veze sa arhitekturom, već je posledica nefunkcionalnih postavki kapitalizma.

Arhitektura je materijalizacija utopije, manifestacija skrivenih intencija režima, demonstracija imaginarnih rešenja za socijalni haos. 

11.-Dr

Kaliko je tvoj lični koncept u arhitekturi i dizajnu u dosluhu sa savrenim trendovima i zbivanjima „on the ground“?

Rad arhitekte jeste u nekom smislu rad na samom sebi. Raditi na sebi znači raditi sa vlastitoj koncepciji. Raditi na vlastitoj kocepciji znači pronaći kako gledaš na stvari. Stvaranje platforme sa koje govoriš je suštinski bitno za rad arhitekte – autora.

Smatram da sam uspela da stvorim plaformu sa koje govorim kao autor. Ako se ona poklapa sa aktuelnim trendovima, to je u redu, ali ako nije tako, nisam spremna da je menjam kako bi moj rad bio “u trendu“.

Situacija ne terenu u lokalnom kontekstu nije najsrećnija, ali svakako predstavlja izazov. Dejstva globalne ekonomije, proces tranzicije, slabljenje države i njenih institucija, nezadrživi razvoj investitorskog urbanizma, megalomasnki planovi aktuelnih političkih opcija, privatizacija javnog dobra u trajanju od skoro tri decenije, stvorili su diskontinuitet u planiranju i formiranju urbanog prostora. Imam utisak da je negde izgubljeno naše pravo na grad. Identitet grada je nestao negde krajem osamdesetih.

Ipak, verujem da je obaveza i odgovornost upravo nas arhitekata, urbanista, dizajnera,  kao građana i kao stručnjaka, da tražimo procepe u sistemu i da u datom kontekstu stvorimo prostor za delovanje.

Na globalnom nivou, vreme postmodernizma je prošlo. Vreme dekonstruktivizma je prošlo. Imam utisak da se arhitektura trenutno  nalazi u procepu i nema jasne pozicije sa kojih gleda u budućnost. Arhitektura uvek jeste materijalizacija određene ideologije.  Kako smo kao društvo stigli u postideološku fazu, tako arhitektura i dizajn  nemaju jasne koordinate. Čini se da dizajn snažno referiše  na period  pedesetih i šezdesetih godina, kada je svet  bio manje haotično i mnogo pozitivnije  mesto, dok  arhitektura pokušava da uhvati korak sa održivim razvojem na jednoj strani, zakonima tržišta nekretnina na drugoj, i da usput nađe rešenja za gomilu problema sa kojima se suočavamo kao društvo. Ipak, mislim da je ovo dobar period za arhitekturu i dizajn.  Kao i u životu, u nekom trenutku morate da se integrišete, podvučete crtu i krenete dalje u nekom sasvim novom pravcu.

Tema februarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć ljubavi“. U čemu se tvoja ljubav udenula, da si se kroz nju apsolutno izrazila i osetila je?

Ljubav je fokus na drugo.