ŽIVOTNI ZEN

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJA: DRAGANA MILOSAVLJEVIĆ

Neka su nam večna leta i uvek da sija sun­ce u nama i na horizontu. Lepo zvuči, još lak­še se živi kada je moguće. A kada su dostižna ta sunca? Možda ako smo u miru sa sobom. Ako smo dostigli životni balans, koji nas drži da uspravno hodamo pod kapom nebeskom.

Ovoga kišnoga leta, kada je i priroda u disbalansu, kada je sve nekako na ivici opstanka i propasti i nove izgradnje, mi se pitamo kako se dostiže taj životni balans? Kako se dostiže mir, zen, spokoj?

Autori sveta obojili su letnji julsko-avgu­stovski dvobroj svojim razmišljanjima i pokaza­li nam primerom iz svog života kako se to radi. Kako? Neko je napisao knjigu, neko je usvojio dete iz Afrike, drugi je prihvatio sebe, treći je kre­nuo na put oko sveta, četvrti se okružio slikama i knjigama, peti je poverovao da je život muzika, šesta je uskočila u životni rizik. I sve to „njihovo“ može dubokom verom i nas da inspiriše i moti­više kako je život čudo i da je sve moguće. Da je zen lako dostižan. Različiti su načini i tehni­ke koje nas dovode u životni mir i zadovoljstvo. Svako ima neki svoj put i isprobanu žicu i liticu po kojoj hoda u balansu. Pa šta ako se i padne? Podigneš se i nastaviš dalje da koračaš. Keep walking!

Pogledam duboko u sebe i vidim onu de­vojčicu koja preskače lastiš kao prepreke. Ne­kada stane na lastiš i onda ispada i kreće iz po­četka sa igrom. Na gimnastici, u osnovnoj školi, učili su nas da šetamo na gredi, da trčimo, da radimo zvezdu na njoj – i da sve bude samo na gredi. Da se održi balans tela i da se ne padne. I u životu je kao na gimnastičkj gredi. Trudiš se da umiriš um, da si siguran na tlu kojim hodiš i dostižeš balans. Tiho zadovoljstvo.

Moj put je vrludav, iskren, šumovit, hrabar, snen, veseo, ratnički, nežan. U srcu lavice krije se mnogo toga. Od mozaika napraviti sliku živo­ta kako bi bila u balansu i celovita je puzzle koji neko sastavlja celog života. Neko je imao sreće, pa je uspeo i shvatio životnu mudrost još u 30- im godinama. Ti ljudi se zovu starim dušama, jer su znanja doneli iz prethodnih života. Ja još du­boko kopam po sebi i nekada uhvatim tu mrvu zena koja me drži, i onda opet moram naporno da radim i istražujem da je dosegnem.

Kako? Savladati niz vežbi i životnih navi­ka. Redovno treniram. Napregnem telo nekad do krajnjih granica kroz cross fit, čitam, učim, menjam ishranu, prilagođavam joj se ako mi daje rezultate da sam zdrava, poletna i vesela. Idem na akupunkturu kod moje Senke Kalezić, najbo­lje na svetu. Meditiram sa Pratiti Meunier, ženom sveta, kada imam prilike za to, masaža kod Snežane Rafailović, poglavice koja osluškuje moje telo. Sa velikim zadovoljstvom radim posao i prepuštam mu se kroz sopstvenu inovativnost i inspiraciju velikog broja ljudi sa kojima sam u kontaktu. Životni zen zahteva određeni stil i ritam života. I onda sun­ce uvek sija, čak ni ove letnje kiše ne mogu mu ništa.