ŽIVOT U DVOJE

PIŠE: BRANISLAVA MAJSTOROVIĆ, SUOSNIVAČICA CARS COACHING & TRAINING, SERTIFIKOVANI NLP TRENER I COACH
FOTO: ALEX DMITROVIĆ

Ona je zvala da zakaže seansu. Po preporuci. Ponudila sam termin sledeće nedelje. Pitala je da li može ranije, situacija je hitna! Na žalost, nije bilo slobodnih termina. Prihvatila je po­nuđen i zamolila da je obavezno obavestim ako neko slučajno otkaže.

Ona je stigla deset minuta pred zakazan termin. Čim je ušla u prostoriju, počela je da objašnja­va da dolaze odvojeno, pravo s posla, i da će on možda da kasni.

‘Izvinjavam se unapred ako bude kasnio. Znate, on uvek kasni’, rekla je dok se smeštala u fotel­ju. Uredno je stavila torbu pored sebe, otkopčala dugme na sakou, sela na ivicu fotelje, ispravlje­nih leđa, i prekrstila noge.

On je stigao minut pred termin. Ušao je u pros­tor, pogledao na svoj sat, pa u nju: ‘Dobro je, ne kasnim.’ Jaknu je prebacio preko naslona fotel­je u koju se udobno zavalio.

Ne gubeći ni tren, ona je počela: ‘Znate, mi se zabavljamo već godinu dana. Sjajno smo se slagali. Stvarno se volimo. Međutim, pre dva meseca smo počeli da živimo zajedno. Izluđu­jemo se. Ne znam šta nam se desilo, prosto mi nije jasno. Kao da su nam se odjednom pogledi na stvari promenili. Ponekad ne mogu da gle­dam ni njega, ni stan u kom živimo! Čini mi se kao da smo uvek u nekom haosu. Uhvatim sebe da ostajem u kancelariji prekovremeno samo da bih što kasnije došla kući…’

‘Ako sam vas dobro razumela, vaši problem su nastali od kada ste počeli da živite zajedno?’

Oboje klimnuše glavom.

‘Kako se vi osećate povodom situacije?’, upitah njega.

Pauza. Ćuti. Gleda ispred sebe.

Krajičkom oka vidim kako se ona vrpolji, sprema se da ga požuri. Zadržavam pogled na njemu kako moju pažnju ona ne bi protumačila kao si­gnal da se umeša.

‘Osećam strašan pritisak. Ne mogu da se opus­tim. Imam osećaj kao da sam na iglama u kući. Čini mi se da mi samo ispaljuje naredbe – uradi ovo, uradi ono! Meni je važno da mi je udobno kod kuće. Da mogu posle napornog dana na poslu da se zavalim, da uživam…’

‘Pa ko ti brani da uživaš?’, prekide ga ona. ‘Ja? Ja samo ne mogu da razumem kako možeš da se izvališ posle ručka, a da sudovi ostanu na stolu, tvoja garderoba po podu i cipele na sred hodnika?!’ Okrenu se ka meni: ‘Ja ga pozna­jem skoro dve godine. Od toga se više od go­dinu dana zabavljamo. Nikada ne bih rekla da je aljkav! Dok je živeo sam, sve je uvek bilo lepo složeno, čisto! Ja nisam ni kućna pomoćnica, ni tvoja mama, pa da za tobom sklanjam, znaš!’, prostreli ga očima.

FOTO: ASHLEY SCHULZE UNSPLASH.COM

On je i dalje gledao ispred sebe, i uz dubok uz­dah odgovorio: ‘Ni ne očekujem da mi ti budeš kućna pomoćnica, samo ne razumem zašto sve mora sad i odmah? Skloniće se, počistićemo, gde žurimo?’

Ako bih vam rekla da, od svih parova koji dolaze na seanse, svaki drugi ima slične teme, da li bi vas to iznenadilo? Da li možda poznajete sličan par?

A da li biste voleli da znate zašto dolazi do ovak­vih situacija?

Ključ leži u načinu na koji primamo informacije, odnosno u metaprogramima koji čine filtere kroz koje usvajamo informacije iz spoljnog sveta.

Naši metaprogrami su uslovljeni mnogim fakto­rima – od okruženja, uticaja tokom odrastanja, kulturološkim faktorima….

Metaprogram koji je njima bio prepreka da se bolje razumeju je ležao u različitim reprezenta­tivnim sistemima.

Postoje tri osnovna reprezentativna sistema:

  1. Vizuelni
  2. Auditivni
  3. Kinestetički

 

Osobe koje imaju dominantan Vizuelni repre­zentativni sistem, informacije i misli obrađuju u slikama. Pošto se slike brzo smenjuju, oni brzo i misle i pričaju. Imaju običaj drugima da upadaju u reč, hitro prelaze sa teme na temu i upadlji­vo gestikuliraju. I, pošto i sami brzo razmišljaju i prelaze sa reči na delo, to očekuju i od drugih.

Ove osobe će uvek primetiti kako nešto izgleda, a sami su uvek savršeno usklađenih boja, mo­dela i materijala.

Auditivci, s druge strane, informacije primaju i obrađuju kroz zvuk. Ovo su ljudi koji od reči do reči mogu da vam ponove razgovor od pre ne­koliko meseci. Često čuju i one zvuke na koje niko ne obraća pažnju. Kada pričaju, njihova priča je ritmična i ima početak, razradu i zakl­jučak. Ne podnose da ih prekidaju, a ako se to i desi, počeće priču iz početka. Često su odeveni u pastelne boje ili nijanse jedne boje.

Po rođenju, svi smo Kinestetičari, do pete, šeste godine. Kinestetičari informacije obrađuju kroz dodir i osećanja. Stoga im je nekada potrebno malo više vremena. Kinestetičari obično gleda­ju ispred sebe kada pričaju sa vama i retko vas gledaju u oči. Njima je važno kakav je osećaj, kakvo je nešto na dodir. Često dodiruju sago­vornika pri razgovoru. Nose udobne materijale, ne mareći mnogo za to kako nešto izgleda, važ­no je kako se oni osećaju u tome.

Sigurno ste pogodili, ona je vizuelac, a on kines­tetičar.

Ostatak seanse smo proveli u upoznavanju i ra­zumevanju reprezentativnih sistema i načina na koji možemo prilagoditi komunikaciju da bi se bolje razumeli.

Od tada je prošlo šest meseci, i uz čestitku za novu godinu sam, dobila i pozivnicu za svadbu u junu – a to je još jedan, mada sasvim drugi, metaprogram.

FOTO: RYAN STEFAN UNSPLASH.COM