ŽIVOT KROZ DEJSTVO

PIŠE: TATJANA KARAJANOV ILIĆ

Stara kineska poslovica kaže: “Život je most, ne pravi kuću na njemu.”

Sećam se divnih noći u svom detinjstvu kada sam, gledajući u beskonačno zvezdano nebo, pokušavala da shvatim zašto ljudi uopšte postavljaju pitanje smisla života. Zašto je čovek stavljenu situaciju da živi i dejstvuje, a tek nakon, ili u toku toga čina, postavlja pitanje smisla istog. Zar to pitanje nije trebalo da prethodi svemu? Život je nešto što dobijemo u posed rođenjem, nešto što je jedinstveno i samo naše, a njegovo uputstvo za upotrebu je najčuveniji sveti gral, mač istine, koji odvajkada pokušavamo da dosegnemo i mislimo da su ga samo posebni dostojni. Međutim, svi jednako posedujemo svoj život i koristimo ga, bez obzira na poznavanje uputstva.

FOTO: ANDREW BUCHANAN UNSPLASH.COM

Odrastajući i čitajući različite velike mislioce, počela sam da verujem da je smisao života na ovoj planeti učiniti nešto veliko, uraditi dobra dela. Mnogi veliki mislioci širom sveta, postavljeni u vremenu vekovima i eonima, pružali su po laticu mudrosti, gradeći veliki kosmički cvet saznanja o dragocenosti života na ovoj planeti. Budistička filozofija nas uči o evoluciji duše i karmičkim zakonima. Poručuje da integracijom iskustava kroz više života, spoznajemo veličanstvenost etike, pa je smisao činjenje dobrog, odnosno darma. Tako i Platon, jedan od mislilaca plodonosne epohe antičke Grčke, postulira ideju dobra. On je smatrao da niko nije zao svojom voljom, već to može biti pukim sticajem okolnosti. Prema Platonovom učenju, duša je igrom sudbine zarobljena u telo i poseduje sećanja na svoje postojanje pre nego što je pripala određenom telu. Ta sećanja predstavljaju pravu istinu i sadrže osnovne ideje, kao što je ideja dobra, ali i sećanja na sve druge ideje koje predstavljaju suštinu svega što nas okružuje.

Današnja nauka takođe pokušava da odgonetne šta je to što čoveka formira u njegovom ponašanju. Psihologija daje neke odgovore na pitanja čime smo to socijalno-kulturno uslovljeni, a šta je u istinskoj prirodi čoveka. Socijalni psiholozi na osnovu brojnih istraživanja i eksperimenata u proteklih stotinak godina, istražujući porekla različitih intrapsihičkih i relacijskih procesa, zaključuju da čovek ima urođenu potrebu da ima dobro mišljenje o sebi, te da su mnoga osećanja i ponašanja prožeta ovom iskrom u srži ljudske psihe. Dakle, nešto u nama nas nagoni da težimo dobrom. U našoj prirodi je saznanje ili impuls, na osnovu koga raspoznajemo šta je dobro, i bez obzira na nivo inteligencije, mi tačno znamo kada ne činimo dobro. Problemi nastaju kada poričemo svoja dela za koja iskonski osećamo da nisu potekla iz etičkih načela i teramo ih u zaborav, u lično nesvesno. Jung je te mračne delove naše ličnosti, koji nam se ne dopadaju i koje bismo radije zanemarili, nazvao Senkom. Sa druge strane, društveno prilagođen Self, deo ličnosti koji ispoljavamo pred drugima, masku koju stavljamo u javnosti, nazvao je Persona. Jung je posmatrao ljudsku psihu kao dinamičku celinu. Verovao je da je psiha samoregulišući sistem koji, baš poput tela, teži da održi određenu ravnotežu između suprotstavljenih krajnosti, dok raste i razvija se.

Svakako, mnoga mudra predanja, zajedno sa naukom, daju nam istu poruku. Potencijal sa kojim dolazimo na ovaj svet je ogroman, beskonačan. Na svakoj duši je izbor na koji način će da iskoristi svoj život, kao mogućnost za stvaranje tog kosmičkog cveta lepote božanske kreacije. Za mene je smisao usavršavanje. Svi smo rođenjem dobili određene specifičnosti, koje otkrivamo i upotrebljavamo kako umemo. Otkrivamo ih iskustvenim učenjem, obrazovanjem, ali i pomaganjem onima kojima je to potrebno. Međutim, tajna je u učenju nevezivanja za svoja dela i svoja iskustva.

FOTO: DANIEL ANUAR UNSPLASH.COM

Jednom prilikom sam imala viziju u kojoj sam slušala veliku ribu u vodi koja mi pokazuje put evolucije. U dubini beskrajnog plavetnila okeana, riba je zahvatila svojim telom jedan deo vode kako bi napravila pokret. Zatim mi je govorila kako je važno da se taj deo vode prenese na peraje i odgurne od sebe, kako bi napravila sledeći zamah u cilju kretanja. Ako bi ostala u onom prethodnom položaju, sa zahvaćenim prvim delom vode, ne bi se kretala. Odgurujući taj deo perajima, ona zahvata deo vode drugom stranom tela, koji ponovo odguruje, i tako se neprestano kreće ka napred. Ova simbolika mi je bila jasan odgovor na moje pitanje, koje sam tada postavila pre meditacije. Čovek bi trebalo da uči, radi, stvara, a zatim otpusti svako postignuće i otvori se ka novom, kako bi nastavio sa otkrivanjem beskonačnih mogućnosti koje su mi date. Mišljenja, uverenja i stavovi bi trebalo da budu postavljeni samo za jednu epohu našeg života, ali napredujemo upravo transformacijom istih. Za sobom ostavljamo trag uticajem na živote drugih ljudi. Ti tragovi su odrednice našega puta u narednim životima, ali i u tekućem životu. Blago koje darujemo drugima vraća nam se na različite načine, a mi se pitamo odakle sada ova životna situacija. Da, to je naš otisak tabana u stazi kojom smo nedavno prošli.

Pa kako je onda čovek i dalje u većem broju nesvestan toga? Verovatno zato što je upravo neznanje potrebno kako bismo poželeli i osetili znanje. Kao što je i opstrukcija kap stvaranja, tako je i radost otvorenog puta poligon za ostavljanje novih tragova, kojim ćemo se ponovo vraćati. Zar nije ova dinamika života najdragoceniji dijamant neprocenjive vrednosti?