PIŠE: SANJA STANKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Maj, 2018. godina. Gledam u knjigu “Vreme je za čuda”, poklon mojih kolega u kompaniji gde sam dala otkaz. Pozdravili su se sa mnom uz zagrljaje i dobronamerne savete za život na drugom kontinentu. “Gde će ona?” – čujem kao kroz maglu prigušene glasove. “A udaje se sledećeg meseca i seli se odmah kod muža u Australiju, baš je briga.” Prolazim i ne gledam u pravcu pogleda i glasova.
“Kako se osećaš, jesi uzbuđena zbog svega?” – pita me drugarica, a ja se zaleđeno osmehujem. Trčim od matičara do krojačice, pa da izaberem stolice u najslađem restoranu na Dunavu. Dogovaram repertoar pesama sa pevačem benda: “Sanja, recite mi ako nećete da sviramo nešto.” Smejemo se anegdotama sa njihove poslednje tezge i obećava mi da će dovesti perkusionistu, jer zna da sam latino diva. “Ma, može i Bajaga i Bebi Dol, nemojte samo Prljavo kazalište. To me podseća na bivšeg momka.“ Milan, lider benda, ne pita ništa, samo precrtava Prljavo kazalište i profesionalno prelazi na jazz i reggae.
“I ja, da sam na tvom mestu, otišao bih iz ove Srbije i ne bih se ni osvrnuo. Znaš kako se kaže – ko izađe poslednji, neka ugasi svetlo” – opravdava moj odlazak prijatelj, talentovan, ali neafirmisani umetnik. “Šta hoćeš više? Imaš 35 godina, udaješ se za čoveka koji te voli, seliš se u jednu od najrazvijenih zemalja na svetu, nećeš se ni sećati svog ovog blata ovde za 6 meseci.”
Otkazujem fit pass članarinu i kupujem putno osiguranje za Prag, gde se nalazim sa svojim verenikom. On dolazi na naučni kongres, a ja da uživam u čarima svog predsvadbenog putovanja. Grli me na aerodromu, a ja se osećam anestezirano. Čujem svoj glas, ali kao da pripada nekom drugom. Odlazimo na krov hotela, gde nas čeka šampanjac, on vadi blještavi verenički prsten i stavlja ga na moju ruku. Kroz glavu mi prolazi misao – ovo si želela i čekala. Sećaš se, to je muškarac koji je umeo da te nasmeje sa druge strane kontinenta i kome si pravila “knjigu” celokupne internet prepiske od dana kada ste se upoznali. Dobila sam tada žuljeve od makaza, jer sam 12 sati seckala i lepila njegov novogodišnji poklon. Da li su internet veze zlo 21. veka ili je meni toliko teško da prelomim preko usana da se predomišljam? Dugi dani i još duže noći. Zaključala sam se u kupatilu i sledi najduže tuširanje u mom životu. Instruktorka emocionalne inteligencije koja ne može da prepozna svoja osećanja. Ili ne sme da ih prizna ni samoj sebi. On je na kongresu i bavi se naukom, a ja šetam sama Karlovim mostom. Pravim selfi, ali filteri ne mogu da ispeglaju crtice očaja. Prelazim rukom preko svog prstena koji mi je velik. Hoće li mi ispasti u Vltavu i da li će se pojaviti pet zvezdica kao u legendi? Noću ponavljam svoju mantru i molim se za snagu. Snagu da živim svoju istinu. Ne volim ga, priznajem sebi. Mislila sam da želim sve ovo i da će me ispuniti. Živećemo srećno tamo negde – down under. Dok čekamo naš let za Beograd, posmatram jednog starijeg sedog gospodina kako mladoj devojci tamnije boje kože daje kutijicu iz koje ona vadi prsten i stavlja ga na svoju ruku. On se kiselo smeška i nešto joj objašnjava, a ona se ponaša kao da se ništa nije desilo. Verovatno ima desetoro braće i sestara u Zimbabveu, koji očekuju da ih prehrani ona što se žrtvovala. A ti, za koga se ti žrtvuješ, Sanja? Za održavanje obećanja familiji i prijateljima da će svojim prisustvom uveličati vaše slavlje?! Na aerodromu Nikola Tesla počinje da mi se vraća krv. Osećam se ošamućeno, ali rešeno. Topao kovitlac energije se stiska u predelu grlene čakre i čeka da izađe napolje. Da kaže sudbonosno NE.
Progutala sam sve osude, uvrede, tuđa uverenja o ljubavi, braku i životu. Zateturala se, ali sam ostala da stojim. Najteže je palo mojim prijateljima, koji žive u nesrećnim brakovima, koje opravdavaju geslom “Takav je život”. Ne, takav je VAŠ život, došlo mi je da im kažem nakon ne znam ni ja kog komentara o tome kako su zbog moje svadbe uzalud šili toalete i menjali planove za letovanje. Oćutala sam. Kao što ni ja ne znam aromu njihovih intimnih života i zašto veruju da moraju da žive na određen način, tako ni oni ne razumeju mene. „Odbegla mlada“, tako su me prozvali. Nisam se naljutila. I’m a sucker for rom-coms. Mnogi su bili zauzeti sabiranjem finansijskog i moralnog troška moje odluke. „Pa šta ćeš sada? Nemaš ništa, ni muža, ni posao, i znaj da nećeš biti lepša i mlađa s godinama.“ „Ponudili su mi juče posao, ali odbila sam.“ „Molim? Odbila si posao?“ „Da, da, odbila sam posao, idem u Afriku da volontiram.“ „Izvini, ali ti nisi normalna!“
I nisam. Ja sam srećna. Zanimljivo da reč normalno sadrži u sebi reč norma. Stoga ono što je za vas norma(lno), možda nije i za mene. Ispostavilo se da nikome u Africi nije bilo važno da li sam udata i da li sam došla iz Srbije ili Australije. Za svaki tanjir posluženog ručka dobila bih osmeh i pogled koji bi me držao sitom danima. Veoma brzo sam zaboravila na etikete mog “neuspeha”. Ko određuje da li smo uspešni? Dok sam se topila u zagrljaju devojčice, čiji zulu jezik nisam dobro razumela. Pomislih kako nemam šta da jurim, sreća i ljubav su već tu, u meni. Moje srce ne prepoznaje da li dobijam ili dajem ljubav. Ima li većeg uspeha od toga?
Prošle nedelje sam se vratila u Srbiju i od tada ne mogu da skinem osmeh sa lica. Sve mi nešto milo oko srca – i to što imam tople vode i struje i omekšivač za veš. Izlazim i vraćam se noću sama sa salsa žurke. U kolima ne stavljam torbu i novčanik na pod, iz straha da će neko da mi razbije prozor kao u Johanesburgu. Radujem se prijateljima. Najviše onima kojima ne moram da objašnjavam sebe. Onima s kojima komuniciram i pogledom. “Sanja, kako vidite sebe za 5 godina?” – pitaju me na jednom razgovoru za posao. Počinjem da se smejem. “Mogu jedino da vam kažem kako vidim sebe trenutno. Kao nekog ko već ima SVE.”
