VREME

Piše: Goran Stojičić / foto: Dalibor Stanković

Tepih se ne vidi u dnevnoj sobi. Pretrpan je fotografijama izvađenim iz nekoliko kartonskih kutija, razvrstanim po grupama, od kojih svaka predstavlja neku životnu fazu ili određeni događaj. Sedi u turskom sedu, gleda u svaku kao da je vidi prvi put i nežno, sa posebnom pažnjom, odlaže na gomilu kojoj po njegovoj logici pripada. Vremensko razdoblje od najstarije do najnovije je veliko. Na mnogim slikama ga ni nema, jer nije bio rođen. Čak ni njegovi pokojni roditelji. Na licu se neverovatnom brzinom smenjuju sreća i tuga. U zavisnosti od toga koji se deo njegovog života u tom trenutku nalazi između palca i kažiprsta desne ruke. Pogled mu pada na jedinu kutiju koja je ostala neotvorena. Znao je šta je unutra. Počeo je da skida lepljivu traku koja je decenijama bila uspomenočuvarka. Godinama je obezbeđivala kartonsku tamnicu u kojoj je bilo zatvoreno ono što je bio ubeđen da je izbacio iz glave. Kasete sa satima i satima video-materijala, koje je tako voleo, ali onda kada su bili snimani.

***

U lepršavoj beloj haljini, sa svojih dvadeset pet, slatka kao dve kocke šećera sa medom i zaslađivačem, sedi nasmejana za radnim stolom, iza pulta, u lokalu svog oca. U radnji su se svojevremeno razvijali filmovi iz nekadašnjih fotoaparata. Ljudi su se slikali za ličnu kartu, pasoš, vozačku dozvolu, donosili slike sa godišnjih odmora i rođendana… Dešavalo se da se dnevno, zadovoljnim mušterijama, naplati i po hiljadu fotografija. Očev odlazak u penziju, a ubrzo i smrt, poklopili su se sa dolaskom raznih digitalnih novotarija za koje ovakve usluge više nisu bile potrebne. Ona je ipak nastavila da radi. Proširila je delatnost i unela neke novine. Nije bilo bogzna kakvog novca, ali je bila srećna. Čuvala je tako i uspomenu na oca, na koga ju je podsećalo i zvonce na vratima koje je postavio pre nego što je prohodala. Upravo je zazvonilo.

–          Dobar dan, mlada damo.
–          Dobar dan, gospodine, izvolite.
–          Da li vršite prebacivanje sa VHS kaseta na diskove?
–          Da, naravno.
–          Imam oko sedamdeset komada.
–          Nema problema. Jedino… Za to će biti potrebno više vremena.
–          Vreme meni više ništa ne znači. Zapišite moj broj telefona i javite mi kada da dođem. Ne morate da žurite. Znam šta me čeka kada ih preuzmem.

***

Popela se u svoj stan, dva sprata iznad radnje, sa nekoliko kaseta pod miškom, nasumično izabranih iz kartonske kutije koju je doneo šarmantni gospodin sedamdesetih godina. Dok je uzimala podatke iz lične karte, shvatila je da je pogrešno procenila da je za oko deset godina mlađi.

Presvukla se u majicu i tanku pamučnu trenerku, sipala vino i u video-plejer ubacila kasetu na kojoj je bila nalepnica sa datumom napisanim pre tačno trideset godina. Od momenta kada je čovek izašao iz radnje, jedva je čekala da se smesti u fotelju preko puta televizora i pogleda nešto što se desilo pre planiranja njenog začeća. Crni aparat je progutao zabeležene trenutke, a ona je sa zanimanjem očekivala prve kadrove nečijeg života.

Beba u krevecu. Nasmejana. Kamera se nervozno, drhtavo i amaterski pomera udesno, gde u kadar ulazi lepa žena, uzima aparat i nastavlja sa snimanjem. Ponovo beba u krevecu, pa čovek. Prepoznala ga je. Mnogo lepši, mlađi i sa srećnim izrazom lica. Pritisnula je pauzu da ga bolje osmotri. Kratka crna kosa sa dužim zulufima. Minđuša u levom uhu. Osmeh sa dignutom desnom obrvom. Neobrijan oko tri dana. Pun života. Zapalila je cigaretu, dolila vino u čašu i utonula kao neko ko se upravo zaljubio.

Dan kasnije, ista satnica, ista poza i sledeća kaseta do duboko u noć. Uskoro nije brojala snimke, a gledanje se pretvorilo u ritual. Gledala je kako mu sin raste, rođendane, razna putovanja, svadbe prijatelja… Bila je nemi svedok raznih bitnih i nebitnih dešavanja. Svaka scena u kojoj se pojavio izmamila bi joj osmeh na licu. Podizala bi tada pramen svoje smeđe kose da ga bolje osmotri, laganim, usporenim potezom ruke, čeznuvši za njim.

Razne ljubavi imaju razne probleme. Ova je imala jedan od originalnijih. Vreme.

Uskoro je počelo da biva sve očiglednije da će se on i žena, prisutna u svakom snimljenom kadru, rastati. Osećala je da ga sve manje i manje deli sa njom i da je sve više i više njen. Njen, ali i sve stariji i stariji. Bore su najpre prikrivali osmesi, ali ih je bivalo sve manje, dok nisu i potpuno i nestali.

Na kraju je ostao sam. Bez glavne ženske uloge, ali i bez svoje. Ređali su se snimci nekih muških druženja, fudbala u prirodi, roštilja, pijanki, jednom rečju – starenja. U samoći. Noćima se vraćala na prethodno snimljene kasete i pokušavala da uživa u njima. Bezuspešno. Budućnost je već videla. Zašto je uopšte morala da prihvati ovaj posao. Kako je mogla da se zaljubi u nekog iz drugog vremena, onog kome uopšte nije pripadala.

Odustala je umorna od svega i bez snage da se bilo čim suočava. Pripremljene diskove je obeležila datumima i pozvala gospodina da ih preuzme.

***

Zvonce na vratima radnje se začulo već posle nekoliko sati. Podigla je pogled. Desnim laktom je prevrnula šolju i prosula kafu. Prstima iste ruke je podigla svoj zanosni pramen i oslobodila desno oko za prizor koji se pojavio niotkuda, ili možda, sa sunčeve strane sveta. Čovek od trideset godina. Kratka crna kosa sa dužim zulufima. Minđuša u levom uhu. Osmeh sa dignutom desnom obrvom. Neobrijan oko tri dana. Pun života.

–          Dobar dan! Otac je insistirao da ja dođem po diskove. Nisam pretpostavljao zašto. Sada mi je jasno.