UPORNOŠĆU I VEROM DO CILJA

PIŠE: DEV DHARMA SINGH – ŽELISLAV ČAPELJA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

„Ne zanima me objašnjenje zašto se nešto ne može, već me zanima rešenje kako se to neš­to može!” – često je govorio profesor automa­tike na Višoj tehničkoj školi u Subotici, kada bi nam dao neki zadatak koji je, na prvi pogled, delovao nemoguće ili neizvodljivo. Svaki put se ispostavilo da je izvodljivo, samo je trebalo „izaći iz kutije“ i gledati širu sliku. Istini za vol­ju, nije bio omiljen među studentima, ali nas je naučio raznim, veoma bitnim, životnim lekcija­ma. Profesor robotike nam je opet govorio da ćemo kada postanemo inženjeri dosta zarađi­vati i da vodimo računa sa kim se ženimo, da ne prođemo kao on, jer njegova žena je pronašla način kako da reši svoje finansije udavši se za njega, što čak ni ne krije. Ovo su dva primera kako neko kada nešto hoće, tada i može ono što je naumio. Možemo jedne hvaliti, druge os­uđivati, ali život je takav kakav jeste, svako radi onako kako najbolje ume i može. I bitno je da, pri tome, ne budemo licemerni i lažni moralisti.

Veći deo svog života sam živeo upravo u sk­ladu sa stavom profesora automatike, a da nikada toga zapravo nisam bio svestan, jed­nostavno je to način kako funkcionišem. „To (se) ne može“ – za mene je uvek bila najjača motivaciona rečenica. E, sad ćeš da vidiš da može! I tako celog života. Nikad to nije bilo iz inata, već ako osetim da (se) može, ali da mi neko nameće nekakve prepreke, ili zabrane, ili ne vidi dovoljno široku sliku (da ne kažem da je ograničen), to je za mene uvek bilo neprihvat­ljivo i, po pravilu, razrešeno na najbolji mogući način.

Veći deo svog poslovnog života bavim se računarima, iako to baš i ne volim, ali od sve­ga što znam da radim, to je najisplativije, pa šta ću… Kad god mi se pružila prilika, pobe­gao bih negde u prirodu, ili do vinograda na Fruškoj gori, ili makar na bajsu do Podunavl­ja, malo se provozao po belegiškom priobalju, između pecaroša, kampera, krava koje okolo pasu, mangulica koje trčkaraju okolo i valja­ju se u blatu, jata ptica koje tu plivaju ili love ribu i žabe. I na takav način, punim baterije, bez obzira na godišnje doba. Maštao sam o tome kako bi bilo lepo kada bih mogao ovako stal­no da živim. Jedared sam gubio vreme na fe­jsbuku i „slučajno“ naleteh na poznanicu, koju 10 godina nisam video, a ranije smo poslovno sarađivali. Poslah zahtev, ona me prihvatila, i reč po reč, dođemo do toga da je ona instruk­torka joge i ubedi me da dođem „da probam“. Pošto ja volim sve da probam, odem na čas i bilo mi je zanimljivo. Malo me sutradan sve bolelo, ali reših da ću nastaviti. I tako, nakon izvesnog vremena, ona ode u Dubai, a ja već „navučen“ na jogu, nađoh drugu učiteljicu, koja je fantastično umela svoju ljubav prema jogi da prenese na učenike, tako da sam ja na kraju bio skroz u tome, sve obaveze sam plan­irao tako da je čas joge bio primaran (što je os­talo i do dan-danas). I tako, jedne Nove godine, meni žene sa joge spomenu da u gradu ima neki Rus, koji drži radionicu kundalini joge, a to je nešto ekstra, neka najjača joga što posto­ji. I, naravno, nije trebalo dva puta reći, odmah smo se prijavili za novogodišnji specijal, koji je vodio Pavel Žirnovski – Pavanjot Singh. Radi­onica je bila vrhunska, a ja sam nakon tri sata neobičnih vežbi bio toliko fizički umoran da sam jedva do kola otišao, a energetski sam iznutra leteo, činilo mi se da ne postoji šta ne mogu da uradim, potpuna euforija. Od tog tre­nutka je započeo moj novi život, nastavio sam da idem na radionice koje je Paša držao viken­dima sledeća 3-4 meseca, i sećam se, bio je 19. april, na kraju radionice, znao sam da ću biti učitelj kundalini joge, da je to ono čemu ću se posvetiti, što će biti moj način života. Nas­tavio sam da redovno pohađam časove, gde mi je Paša, znajući za moje ambicije, dosta po­magao svojim savetima i instrukcijama. Počeo sam da tražim način kako da završim obuku u Evropi, jer mi je nekako logičnije da mi je učitelj tu „pri ruci“, a i nisam mogao sebi da priuštim taj luksuz (što zbog posla, što zbog para) da na mesec ili više dana oputujem negde i tamo to obavim. Naravno, univerzum se za sve po­starao, upoznah ženu koja organizuje obuku u Hrvatskoj, učitelj je Nirmal Singh iz Beča, vrhunski pedagog, i pored ogromnog znanja i iskustva, skroman i sasvim običan, ali veoma zanimljiv čovek širokog spektra interesovanja, upravo onako kakav učitelj kundalini joge treba da bude. Inače, moj kolega iz IT sektora. Sve se lepo složilo, osim što sam tada imao para samo za kartu do Zagreba i sendvič i jogurt, a obuka uopšte nije jeftina. I tako sam se lepo pripremio, spakovao, kupio kartu za voz, i saopštio univer­zumu da ja sledećeg četvrtka idem na Teach­er Trening, i neka izvoli obezbediti mi novac za to. Bio je ponedeljak, sedeo sam za računarom i neko je pozvonio, poštar kaže potpišite se ovde, opsovah u sebi i pomislih sigurno me negde kamera snimila, pa sada još i kaznu treba da platim zbog sumanute vožnje od 53 km/h. No, ispostavilo se da mi brokerska kuća nudi otk­up obveznica, koje sam od mame nasledio, a na koje sam i zaboravio da ih imam, i to taman onoliko hiljada evra koliko košta TT i još malo pride. U utorak sam bio kod advokata, u sredu su finansije bile rešene, a u četvrtak ujutru, u pola pet, na zagrebačkom kolodvoru, radio sam svoju jutarnju sadhanu, dok sam čekao da dođu po mene. Familija, kad je čula, poludeli ljudi što sam toliki novac dao na takvu glupost, a ja sam samo sledio svoj san, osećaj u stomaku i znak­ove pored puta, i znao sam da radim pravu stvar. Počeh držati časove kundalini joge prvo u Staroj Pazovi, gde inače živim, a malo kasnije i u No­vom Sadu. Proletos mi je u meditaciji došla jed­na sjajna ideja. Inače, od kako znam za sebe, još kao dečak sam maštao o tome da imam svoju plantažu nečega, kraj velike vode, da nosim belo odelo i beli šešir na glavi. I tako reših da u vino­gradu, koji se nalazi na Fruškoj gori, kraj Duna­va, obučen u belo, sa belim turbanom na glavi, u hladu ispod trešnje, držim radionice kundalini joge na livadi.

U aprilu ove godine je bila prva, odziv veći od očekivanog, i onda sam nastavio skoro svakog vikenda, do kraja oktobra, sa celodnevnim ra­dionicama, gde pre podne vežbamo KY, a posle ručka idemo u šetnju do Dunava i po okolnim brdima. I tako mi se ostvario san sa početka priče da budem u prirodi, okružen divnim lju­dima, životinjama, pticama, i da mogu od toga da živim. Ideja je da tu napravim prvi pravi joga centar na Fruškoj gori, ali o tom potom, za sada je i ovo odlično.

FOTO: PIXABAY.COM

Meni je inače ovo sve normalno (skromno će on), jer sam navikao da svojom upornošću, a naroči­to verom da će sve biti kako treba, dobijem ono što želim, a ako ne dobijem, onda na to gledam kao na blagoslov, jer to očigledno nije bilo dobro za mene, pa sam sačuvan od toga (ovo sam tek kroz jogu naučio).

Kako god, sledite svoje snove i osećaj u stomaku, ne slušajte dobronamerne savete prijatelja i fa­milije, gledajte širu sliku, izađite iz zone komfo­ra, kad je teško budite postojani i verujte u to što radite i dobićete ono što vam treba, možda to neće uvek biti ono što želite, ali svakako će biti ono što je najbolje za vas, iako vam se u tom trenutku to tako ne čini.

Te ne baš lepe trenutke nisam ovde spominjao, a bilo ih je puno, važno je da sam ih prevazišao, na klipove u točkovima gledao kao na neizbežne usputne teškoće, i sve to sa osmehom. Bitno je da se ne ljutite na ljude koji vam stvaraju prob­leme, jer oni samo rade ono što misle da je is­pravno ili najbolje, i gledaju svoj interes, vaše je samo da ih sklonite sa svoga puta i tamo os­tavite, da nastavite bez suvišnog tereta.

I takođe je jako bitno da znate zašto radite to što radite.

Hteo bih da se posebno zahvalim mojoj dragoj učiteljici Sandi Lukić – Sarandeep Kaur, što mi je nesebično pomagala svojim ogromnim znan­jem kad god bi mi negde zapelo u kundalini jogi. I da nije nje, sasvim sigurno ne bih sada bio tu gde jesam. Zahvalan sam Bogu što mi je baš nju poslao da se, između ostalog, i strpljenju naučim.

I najbitnija stvar na svetu – volite se ljudi! <3

Sat Nam!

Facebook Želislav Čapelja