U POTRAZI ZA SAMIM SOBOM

PIŠE: LUCIJA JELIĆ, MASTER PSIHOLOŠKINJA I PSIHODRAMSKA PSIHOTERAPEUTKINJA, U ISKUSTVU IMA I EDUKACIJU IZ TELESNE PSIHODRAME, ZALAŽE SE ZA RAST I RAZVOJ, KAO I ZA CILJ DA PODSTIČE I PODRŽAVA KREATIVNOST I AUTENTIČNOST LJUDI
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Kada podignete pogled sa telefona dok koračate ulicom i sklonite za trenutak misli o budućim planovima, novcu, šta je on rekao, kako je ona reagovala, koliko, kad, zašto… videćete i primetiti ljude. To smo MI.

Putnici i nosioci ličnih priča i zajedničke sudbine. Koračamo ulicom i nosimo sadašnji trenutak, nosimo težinu prošlosti, neizvesnost budućih momenata, ideja, žel­ja i pregršt priča naših baka i deka, njihovih predaka, i svih generacija nanizanih u jedno ime i prezime koje ste dobili.

Moj posao je da pomažem ljudima da rade na sebi. Šta znači rad na sebi?

To je građenje poverenja u sebe, u to da je veoma važno želeti, težiti, rasti i dostiza­ti. To je vežbanje mišića uma da budemo fleksibilniji, da imamo više razumevanja za svoje greške, time neposred­no i za greške drugih saputni­ka. To je otvaranje sebe pred bliskim ljudima, pričanje svo­je lične priče, koliko god da je neprilagođena i sirova. To je buđenje ujutru i gledan­je u svoj mrak koji još uvek nema svetlost dana, kao što su bolne misli, razmišljanja koja nipodaštavaju sve sjajno u nama. Gledanje oči u oči sa svojim strahovima, koji divlje lutaju po svesnom i nesves­nom.

Kao što se može naslutiti, ja sam psihoterapeutkinja.

Danas ima više od 250 vrsta psihoterapija na svetu, a ja sam izabrala da učim i spro­vodim metod koji se zove psi­hodrama.

Psiho – drama? Da li ste vi nekakvi glumci? Šta je to čudo?- pitanja su koja često dobijam kada izgovorim reč psihodrama.

Psihodrama je vrsta grup­ne psihoterapije. U psiho­dramskim pričama ima više od jednog klijenta. U nekim grupama ima pet klijenata, a u nekim je broj veći za toliko, zavisno od grada, kulture, pe­rioda. Klijenti su stalni članovi grupe, a grupa se okuplja jed­nom nedeljno ili jednom me­sečno, u zavisnosti od dogo­vora.

I tada počinje susret i magija.

Konkretnije, u grupi su svi jednaki i svaki član ima svoju priču, svoje želje, poteškoće, neostvarene snove, pitan­ja i borbu. Nema potrebe za glumačkim sposobnostima, jedini uslov je da budemo ono što i jesmo – ljudi.

Svako od nas nosi težinu i nadu, želje i strahove i kom­pletan kosmos nama ner­azumljivih čestica. U psi­hodramskim grupama se članovi međusobno podrža­vaju i funkcionišu kao zdra­va porodica, gnezdo iz kojeg isprobavamo let i u koje se vraćamo da budemo negov­ani i zagrljeni kada doživimo padove. Terapeuti vode gru­pu i daju terapijske instrukcije putem kojih članovi više ra­zumeju sami sebe, uče o razlozima svojih poteškoća, uče ­ o tome kako da budu više do­bronamerni prema sebi i dru­gima, da dišu i ostvaruju svoje snove. Najvažnije, puštamo da diše ono što je osnovno u sva­kom od nas – ljubav.

Postoji psihodramska scena i publika. Jedan član odlazi na psihodramsku scenu i izno­si svoj lični sadržaj, ono na čemu će raditi, dok su drugi članovi publika u tom trenut­ku. Sve počinje od želje.

Zamislimo da jedan član, kojeg ćemo za potrebe objašnjenja sada nazvati Sloboda, želi da ponovo počne da se bavi svo­jim hobijima nakon dugo go­dina, međutim, primećuje da to nije tako lako izvodljivo, jer postoje stvari koje je sputa­vaju. Sloboda tada dolazi na psihodramsku scenu i iz pub­like bira ljude koji će da budu u ulogama tih hobija i nje same. Sloboda bira iz publike osobu koja će da bude u ulozi Plesa, zatim Sviranja klavira i Čitanja knjiga. Sloboda postavlja sve te uloge na psihodramskoj sceni i razgovara sa njima. Dešava se zamena uloga, teh­nika ogledala, i razne druge tehnike koje terapeut spro­vodi. Sloboda, kroz menjanje uloga i akciju, dolazi do uvida da ne može da se bavi svim tim hobijima u životu, jer os­eća krivicu.

Pravi se sada nova scena i Sloboda bira iz publike ne­kog ko će biti u ulozi Krivice. Zatim se Sloboda upoznaje sa Krivicom, i kroz menjanje uloge i akciju, shvata da Slo­boda ne dozvoljava sebi da se bavi sobom i svojim hobijima, jer ne želi da njena deca, muž i komšije pomisle kako Sloboda nije dobra majka. Dobra majka bi, po Slobodinom razmišljan­ju, trebala da bude usmerena samo i jedino na decu i da im bude posvećena u potpunosti.

Terapeut pomaže instrukcija­ma i tehnikama i Sloboda se dogovara sama sa sobom i sa Krivicom kako može da se posveti sebi i svojim hobijima, a da time njena deca dobiju ono što im je p otrebno. U ra­dovima obično dolazi do emo­cionalnih katarzi, do snažnog povezivanja članova koji se poistovećuju sa temama. Nakon rada, Sloboda dobija šering, deo psihodrame kada svi članovi dele sa Slobodom ono što su doživeli i dele nji­hova iskustva. Sloboda oseća podršku i zagrljaj grupe.

Svako bi trebalo da oseti ra­dost postojanja i to je nešto što mene pokreće da održa­vam radionice i pravim prostor za grupe u kojima se ljudi pov­ezuju i osnažuju.

Uvek postoji izlaz. Svaka situ­acija, koliko god delovala kao jedna velika, teška ukrsteni­ca, ima rešenje. Svako od nas oseća kada živi u neskladu sa sobom. Mi smo logična i intuitivna bića, koja zna­ju više nego što smo svesni. Rast i razvoj je nešto što nas neprimetno čeka na svakom koraku i ponekad mogu biti izazovni. Izazovi su prijatniji i zabavniji uz količinu podrške i ljubavi koju daje grupa.