SVI SMO MI OTPADNICI

PIŠE: ALEKSANDRA CIMPL
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Aleksandru Anju Mijović sam upoznala prošle godine u nekoj kafanici na Bano­vom Brdu, samo što se vratila iz Indonezi­je. Podsetila me je njena priča o Indoneziji, koju je opisivala i u svom portalu „Direktna reč“, na mog pokojnog prijatelja Đuku, koji je dugi niz godina proveo u Indoneziji i koji je, po povratku odande, postao drugi čovek. Zato sam poželela da je pitam, još tada, da li i ona oseća tu neku promenu sebe same, ali nisam, bilo me je sramota, videla sam je prvi put. Rekoh, divno je biti znatiželjan, ali je ponekad lepše sačekati. Dođe trenu­tak za sve. Samo je važno da ga osetimo. I tako gledajući je, pre dve nedelje, na jednoj promociji na Tašmajdanu, kada je rekla da je baš tu prohodala i da se sve izmenilo, rekoh sebi, možda je došlo vreme da postavim ono progutano pitanje.

Anja je studirala dramaturgiju na FDU-u u Beogradu. Godine 2009. odlazi u Indoneziju, a onda odande, pre par godina, otvara por­tal „Direktna reč“, koji ima sve više čitalaca. Pored toga što je glavni i odgovorni urednik na portalu, ona stiže da gaji decu i da joj ove godine izađe i roman „Otpadnici – Slučaj prvi“ za izdavačku kuću Ammonite Books.

ANJA, RECI MI KAKO SI ODLUČILA DA SE POSVETIŠ PISANJU?

Misliš, da se vratim pisanju. Oduvek sam pisala, nego smo se rodile u, čini mi se, po­grešno vreme. Kako sam se odvojila od ro­ditelja, krenuo je neki ludi ritam življenja. Večna jurnjava za novcima, pa sam polako, a sigurno, pisanje ostavljala za neka bolja vremena. Ako mi je za verovati, deset dugih godina nisam napisala nijednu jedinu reč. A onda sam se odselila u Indoneziju i trka se stišala. Odjednom se imalo sasvim dovoljno slobodnog vremena. Neko krene na pecanje, neko na tango, a ja sam se vratila pisanju.

ŠTA JE TO UTICALO NA TEBE DA OTVORIŠ SADA VEĆ OZBILJNO ČITAN PORTAL „DIREKTNA REČ“?

Htela sam da pišem ponovo i prvo sam raz­mišljala o blogu, onako da piskaram o sve­mu što me žulja. Ali sam onda na Fejsbuku spoznala dosta talentovanih ljudi, a neki od njih nisu ni bili svesni da ti njihovi takozvani „zidni statusi“ imaju vrednost. Tako se ro­dila ideja da okupim sve autore, čije žongli­ranje rečima volim, na jedno mesto. Već sam dobila sajt, a kockice su počele da se slažu svaka na svoje mesto bez veće muke. Ideja se sprovela u delo (uz malu pomoć prijatelja).

DA LI TI I ALEKSANDRA KIVELA, USPEVATE DA VODITE POTPUNO SAME I PORTAL I STRANICU NA FEJSBUKU, I JOŠ USPUT DA SE BAVITE SVAKA SVOJIM POSLOM? I SAMA SAM SVEDOK DA NA FEJSBUK STRANICI UME PONEKAD DA BUDE I GUSTO I DA MORATE DA OZBILJNO REŠAVATE PROBLEME. ODAKLE TOLIKO STR­PLJENJA?

Nismo potpuno same. Stranicu i grupu vodi i uređuje nas sedam. Portal uređujem sama, a za tehnikalije i izgled je zadužena Jelena Mi­lenković, pisac i jedan od autora, a i moja bli­ska prijateljica. Iskreno, ja Fejsbuk volim. Već sam toliko vremena, ili bolje reći reči, utro­šila po tuđim grupama i stranicama, krajnje je vreme bilo da otvorim nešto svoje. S gos­pođicom Kivelom sam se i upoznala na Fb-u. To je jedna od onih situacija kad otkrijete Čoveka koji vam je na istoj talasnoj dužini i pitate se kako ste se u tri reči spoznali. Za­jedno smo počele maštati o portalu i zajedno ga podigle. Ona je moja desna ruka. A vala, i ona voli da na Fejsbuku provodi vreme. Pa kad spojiš lepo i korisno, ne može da ne šlja­ka. Tako smo i otvorile grupu „Direktna reč“, koja je počela da okuplja publiku portala. Is­postavilo se da su nam čitači pametnice, ljudi koji su uspešni u svojim poslovima, koji imaju šta da kažu i od kojih može puno da se nauči. E, sad, kad se na jednom mestu okupi 2000 pametnih glava, naravno da ume da bude kur­šlusa. Mi koji adminujemo, dakle, održavamo red i kulturnu komunikaciju, a ponekad nas iscede kao sunđere. Treba nam tri dana da se vratimo u normalu. No, srećom, to se dešava samo ponekad. Inače je veselo i vrištimo na sav glas smejući se. Grupa je prilika da naša publika prozbori koju s autorima i stvorila se domaćinska atmosfera.

DA LI SI ZADOVOLJNA KAKO SE PORTAL ZA SADA RA­ZVIJA?

Potpuno. Za vrlo kratko vreme smo pokupi­li pažnju velikom broju ljudi i postali sigurno mesto gde se mogu zabaviti, a ponešto i nau­čiti. Pritom bez ikakve reklame. Sve što ima­mo je Fejsbuk, a mesečno nas poseti 100.000 ljudi. Očigledno je da je balkanskom veb nebu falio takav portal ili ima sveta kojima moj iz­bor odgovara.

KADA JE NASTALA IDEJA ZA ROMAN „OTPADNICI – SLUČAJ PRVI“, S OBZIROM NA TO DA ZNAM DA SI GA PRVO PISALA KAO SCENARIO? DA LI JE BILO TEŠKO DA GA POSLE PRERADIŠ U ROMAN? I KOLI­KO?

Skupila sam hrabrost da probam da napi­šem ono što najviše volim da gledam i či­tam. Bila sam skeptična da li ću umeti da ispoštujem triler kao žanr, delovalo mi je kao nešto mnogo zahtevno. Nisam htela da ko­ristim matricu na koju je publika navikla a la „desilo se ubistvo – ko je kriv?“, nego da ba­lansiram između drame i krimića. Razmiš­ljala sam mesecima, a onda kad sam sela za računar, krenulo je k’o od šale. Shvatih da žanr držim u malom prstu. Potom su me ra­zni hrabrili da scenario preinačim u roman. Opet nisam htela da pratim ustaljenu she­mu, nego da pružim potpuno novi format. Volim da pišem dijaloge, sve drugo mi je dosadno. Nije bilo teško, išlo je kao podma­zano. Ostao je samo strah da li će čitalačka publika da uhvati ritam.

POŠTO SI IMALA PREDPROMOCIJU SVOG ROMANA NA BANOVOM BRDU, RECI MI KAKO SI ZADOVOLJ­NA REAKCIJAMA PUBLIKE? KAKO IM SE DOPADAJU TVOJI INSPEKTORI MUP-A?

Da, bilo mi je potrebno da proslavim rođenje moje papirne dece, kako zovem Otpadnike. Tako da je predpromocija bila više žurka, a i prilika da ubijem tremu koja me uvek strefi kad sam u centru pažnje. Prezadovoljna sam reakcijama, pažljivo su čitali knjigu i uhvati­li ritam. Da citiram kolegu pisca Vladimira Jovanovića: „Moji inspektori su baje!“ Da, publika je zavolela karaktere, uzvikivali su: „Svi smo mi Otpadnici!“ Izdavač Ammoni­te-a, Dejan Bošković mi je u šali naredio da prestanem da čitam reči hvale, jer sa mnom više neće moći da se razgovara.

KOLIKO JE BILO TEŠKO PISATI U SLENGU KOJIM GO­VORE JUNACI?

Meni to nije teško, to je moj stil. Obožavam žargon, uvek osluškujem kako se ljudi izra­žavaju i upijam. Svaki pisac ima svoj pečat, je l‘. Moj je realni ulični sleng.

DA LI SI NEKADA IMALA NEKE KONSULTACIJE S INSPEKTORIMA MUP-A, S OBZIROM NA TO DA JE ROMAN NAPISAN VEOMA VERODOSTOJNO?

Nisam. Sve je moja mašta. Da sam bila ovde, verovatno bih kontaktirala prijatelje, koji su policajci, da se malo informišem. No, to je bilo nemoguće učiniti iz Indonezije. Zato je moj drugi veliki strah bio kako će upravo oni doživeti Otpadnike. Bili su mi na predpromo­ciji i kupili knjigu. Rekli su da će je bistriti na moru. Po povratku s odmora, usledio je poziv, srce mi je sišlo u pete, pomislih sad kad kažu: Anja, al‘ si naivna! Kad ono, oni oduševljeni -policijska procedura preslikana, atmosfera u stanici identična, rešavanje slučajeva samo na mišiće, bez pomoći, ili uz saplitanje, zva­ničnika. Rekoše kao da sam s njima išla na teren i zapisivala šta im se dešava. Jedino mi zameraju što su se uz Otpadnike na odmoru vratili na posao, hehe. Tek tad sam odahnula, znači uspela sam!

ANJA, RECI NAM TVOJE UZORE I DA LI MOŽEMO DA OČEKUJEMO USKORO NEKE DALJE PROMOCIJE U BE­OGRADU I U SRBIJI?

Ne bih rekla da imam uzore, samo možda omiljene pisce. Obožavam Skandinavce, pa bih pomenula naomiljenije triler-majstore, a to su: Ju Nesbe, Stig Lašon i Arlandur Indri­dason. Još nemam termine svih promocija, pa ću vas naknadno obavestiti.

I SADA IMAM JEDNO PITANJE, KOJE SAM HTELA DA TI POSTAVIM JOŠ KADA SMO SE UPOZNALE. ŽIVE­LA SI U INDONEZIJI, ZA MENE ČAROBNOJ ZEMLJI. ISPRIČAJ NAM NEŠTO O SVOM BORAVKU TAMO, O LJUDIMA, NEKU PRIČU, NEŠTO ŠTO ĆE NAM OSTATI ZAUVEK UREZANO U PAMETI. A ONDA BIH TE MOLILA DA NAM KAŽEŠ KOLIKO TE JE INDONEZIJA PROME­NILA.

Sve o Indoneziji sam pisala u delovima za portal „Direktna reč“, ali da probam ukratko: Indonezija je jedan neshvatljivo izvrnut svet naopačke. Većina me je zamišljala da uživam u ležaljci na peščanoj plaži, s kokosovim ora­hom u ruci, ali avaj živela sam u Džakarti, koji je gradurina s 30 miliona stanovnika i zvanič­no s najgorim saobraćajnim gužvama na sve­tu. Deluje mi da sam pola života ostavila za­glavljena u kolima. A opet tako daleko, u tako začudnom svetu, pronašla sam prijatelje, koji su mi za kratko vreme postali bliski do košta­ne srži. Da li ima veze s godinama ili borav­kom tamo, ali jesam se promenila. Rekla bih da sam otvorenija, direktnija i kad jednom za nešto zagrizem ne puštam k’o pitbul dok ne sprovedem u delo!