SVE NIKADA NIJE SVE

PIŠE: TIJANA TURUDIĆ BUKVIĆ, PSIHOTERAPEUT

Privlačno zvuči „Sve“, nekako je mnogo uzbudl­jivije od „Ne“, a ipak upravljati i jednim i dru­gim zapravo predstavlja pravu meru mentalnog zdravlja. Mnogo puta do sada sam se susrela sa velikim razočarenjima kada se „Sve“ nije ost­varilo. Usled neostvarenog „Sve“, došlo je do pu­canja raznih odnosa, ljubavnih veza, poslovnih uspeha.

Razočarenja su se razlivala po svim delovi­ma duše i ostajala izrečena u četiri poverljiva zida, boraveći tamo izvesno vreme. Ono što sam primetila jeste da je prethodnik ponovnog „očarenja“ bilo upravo razočarenje. Međutim, do suštine shvatanja i prihvatanja se dolazi kroz razgovor, neku aktivnost, povlačenje, ćutanje, i može biti lažno predstavljeno ako odmah kaže­mo „ovo sada je samo prolazno i znam da dolazi ono još bolje“, jer to se dešava i mi zaista ne znamo koliko vremena je potrebno. Kada bismo tako postupali, zapravo bismo potisnuli svoje emocije, koje bi opet negde morale da se ispolje.

„Sve“ je apsolutistički zahtev, koji za sobom povlači osećaj uznemirenosti, stalnog traganja za savršenstvom koje ipak ne dolazi. U stvar­nosti se zapravo zbiva da osobe koje se vode ovakvim zahtevom postižu uspehe, uspešne su, ali im nedostaje sam osećaj uspešnosti i zadovoljstva sobom. Zbog čega ovakve osobe iznova postavljaju velike ciljeve, bez toga da zaista u njima uživaju?

FOTO: KRISTINA FLOUR UNSPLASH.COM

Ostvariti „Sve“ zapravo nikada nije „Sve“, jer uvek postoji novo „Sve“, koje izmiče, izmiče i pono­vo se rađa u umu osobe sa visokim zahtevima. Poraz i neuspeh se prihvataju kao direktan udar na samo biće i osoba sebe doživljava kao bez­vrednu, doživljava sebe kao neuspešnu. Daleko je istina, ali s obzirom na apsolutistički zahtev teško je boriti se sa svim tim „demonima“, koji se vrzmaju po glavi i govore „nije sve ostvare­no“. Posle nekoliko ovakvih poraza, stigne nas umor, a neki se zapitaju da li zaista ovako mora biti.

Tada je moguće pokrenuti ovaj, ne tako dobar, apsolutistički zahtev u svoju korist i suprotstavi­ti mu se. Tada borba zapravo počinje i ono što je teško postaje još teže. Razlog ovome je što ispod zahteva „Moram uraditi sve“ leži i dodatak koji govori „Samo ako uradim sve, ja vredim“. Kada počnemo da rušimo ovakvo shvatanje, mi izvlačimo na površinu sva ona moranja koja nas pritiskaju. Za sva ta moranja je potrebno pronaći dobre argumente, osporiti ih i uspostaviti nova razmišljanja. Zato je teško. Jer moranja moraju da uznemiruju, moraju da pomeraju naše biće u pravcu bezvrednosti. Zato i jesu moranja. Za sva moranja je potrebno stvoriti nove navike i otklo­niti stare. Puno je tu posla.

Nekad je osećaj kao da smo na optuženičkoj klu­pi, gde moramo da slušamo iznova govor sudije koji izriče: „Kriv si!“ Ako se povlačimo, njegove reči postaju sve glasnije, a naše telo sve manje. Ako mu verujemo, naše unutrašnje biće sve više tone i postajemo sve više nezadovoljni sobom. Ako mu dozvolimo da dovoljno dugo ponavlja kaznu, postajemo otcepljeni od sebe zbog kriv­ ice da moramo uraditi Sve! Ako mu se suprot­stavimo, nećemo se odmah osećati bolje. Nije se lako suprotstaviti, no, moguće je!

Slično je i za sva „Ne“ na koja smo odgovorili sa da, umesto sa ne. Ili sva „Ne“ koja smo prigrli­li, umesto da smo prihvatili deo celine, jer kao što znamo savršenstvo ne postoji. Za „Sve“ ili „Ne“ je potreban visok nivo svesnosti o sebi, drugima, svetu. Potrebno je da znamo kojim predstavama se vodimo kad se usmerimo ka cilju, šta je ono što nas motiviše. Potrebno je da osetimo svoje telo i reakcije koje se deša­vaju u njemu kad pribegnemo ka ostvarenju „Sve“. Šta se onda dešava? Da li je „Sve“ vredno nedostatka kvalitetnih odnosa, da li je vredno našeg unutrašnjeg mira?

Teško je da uspemo u ideji da budemo istovre­meno mirni i zadovoljni, nasuprot tome da izno­va težimo ka ostvarenju nekog novog „Sve“. Teško je, jer na svaki mali propust, na svaku malu grešku, ulažemo dodatni napor i dodat­no se optužujemo, čime kontinuirano naruša­vamo unutrašnji osećaj mira, osećaj poverenja u sebe. Na svaki propust kao da se sa radija uključi sudija koji svira grešku i poziva nas na još savršeniji pristup, još savršenije odgovore, zbog čega apsolutistički zahtev „Sve“ teži da se više ostvaruje „Ne“.

Kada na život, posao, uspeh, ljubav, prijatel­jstvo, roditeljstvo, gledamo ovako kruto, obez­beđujemo sebi dobru dozu svakodnevnog stresa, nisku toleranciju na frustraciju, bolove u vratu, glavi, leđima. Naravno, moglo bi biti drugačije. Za drugačiji pristup životu, sebi, dru­gima, neophodno je da prihvatimo da možemo činiti greške, ostvarivati male ciljeve, radovati se svakom pojedinačnom uspehu i ne prih­vatati greške kao lični neuspeh.

FOTO: ROKSOLANA ZASIADKO UNSPLASH.COM