SVA LICA MIRE BANJAC

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IVICA VOJNIĆ I IGOR IRGE

MIRA BANJAC, VELIKA POZORIŠNA, FILMSKA I TELEVIZIJSKA GLUMICA, DAMA SNAŽNOG SRCA I TANANE DUŠE. U KARIJERI JE ODIGRALA OKO 160 JUNAKINJA, UDAHNUVŠI IM SNAGU SVOG LIKA. NJENI OBRISI LICA SE NAZIRU DOK JE IGRALA CANU U „KAMIONDŽIJAMA“, BUDINU UJNU U „DIPLOMCIMA“, ZORKU JORGANDŽI­JEVIĆ U „POZORIŠTU U KUĆI 2“, SPASENIJU PAŠANOVIĆ U „ČUVARU PLAŽE U ZIM­SKOM PERIODU“, DANICU ČVOROVIĆ U FILMU „BALKANSKI ŠPIJUN“.

POZORIŠNU KARIJERU JE ZAPOČELA U SREMSKOJ MITROVICI. IGRA­LA JE U NARODNOM POZORIŠTU U BANJA LUCI, TE U SRPSKOM NA­RODNOM POZORIŠTU U NOVOM SADU. OD 1970. GODINE JE BILA ČLAN „ATELJEA 212“, NA ČIJOJ SCENI JE OSTVARILA ZNAČAJNE ULOGE. TELEVIZIJSKU KARIJERU ZAPOČELA JE 1964. GODINE ULOGOM U FILMU „BOJ NA KOSOVU“. DOBITNICA JE MNOGOBROJNIH NAGRADA I PRIZNANJA – DOBRIČIN PRSTEN, NAGRADA PAVLE VUJISIĆ, ŽANKA STOKIĆ, NUŠIĆEVA NAGRADA, ZLATNI ĆURAN, STERIJINA NAGRADA, ZLATNA ARENA I DRUGIH.

U OKVIRU OVOGODIŠNJEG 26. FESTIVALA EVROPSKOG FILMA PALIĆ BILA JE PO­STAVLJENA IZLOŽBA „SVA LICA MIRE BANJAC“ AUTORA ZORANA MAKSIMOVIĆA KAO SVOJEVRSTAN OMAŽ DUGOGODIŠNJOJ PREDSEDNICI SAVETA OVE ZNAČAJ­NE MANIFESTACIJE SEDME UMETNOSTI.

DA LI STE BILI IZNENAĐENI KADA STE UGLEDALI SVOJA LICA IZ RAZLIČITIH ULOGA?

Oduševljena sam ljudima koji su primetili da je ova izložba moj testament. Kao što sam rekla na otvaranju, to jesu lica, ali svako lice mi vrati seća­nje gde smo radili, ko je ta žena, čija je to sudbi­na, šta je sa tim ljudima koje sam odigrala… i to je ono što je divno, čujete glasno svoj život. Ču­jete preko drugih ljudi glasno svoj život, ne samo ono što je napisano i vrlo mi je bilo uzbudljivo, posebno zbog ljudi. U celokupnoj karijeri vredi samo to što ostane među ljudima i šta su ljudi zapamtili od onoga šta ste radili.

VI STE IGRALI 160 JUNAKINJA. KOJA NIT POVEZUJE SVE TE ŽENE SA BALKANA?

Ne bih mogla da izdvojim ni jednu – bilo je toli­ko sudbina. Najuzbudljivije je bilo raditi žene iz drugih miljea, drugih socijalnih sredina, bilo kojih drugih velikih životnih razloga i to pokriti. Dati do­stojanstvo, mentalitet, tom mentalitetu pokloniti pažnju, ne proći mimo toga, samo u interesu da se slikate. Nad svakim tim likom je bilo zanimlji­vo promišljanje, najlepši deo je uvek onaj kada otkrivate sve dok ne otkrijete. Taj put do neko­ga nije uvek uspešan. Dođete do nekog zida. Na primer, igrala sam u pozorištu ulogu groficu koja je u incestu sa svojim sinom, koji je drogoman i alkoholičar. Mogu da nađem žene koje su al­koholičarke, koje se leče, ali incest je intima i to ne možete nigde da nađete. Odjedanput, to je za mene tabu. Ja slučajno celi vek živim sa sinom i meni je tema potpuno strana. Pri tome, ja sam jako stidljiva. To je bila jedna sudbina, a ja ovako zdrave pameti i zdravog mišljenja o životu i po­rodici to u sebi nisam imala, pa moram saznati, moram raditi i naraditi se da bi taj lik imao neko dostojanstvo.

RADE ŠERBEDŽIJA JE PROŠLE GODINE IZJAVIO DA JE U OČIMA MILENE DRAVIĆ SADRŽAN JUGOSLOVENSKI FILM. ŠTA VI OTKRIVATE U OČIMA VAŠIH JUNAKINJA?

Lice je lice, ali ono ima jedan segment – to su oči. Lice može da vas prevari, lice može da namesti, lice može da se sakrije, ali oči nikada. I baš tu je taj zadnji utisak o Mileni. Ja sam otvorila nje­nu poslednju izložbu, a ona moju prvu izložbu u Novom Sadu. Prošle godine, ona je već bila veo­ma bolesna i došla je tu, na Veliku terasu, jedno veče. Odnekud se stvorila muzika, neka divna, lepa muzika, i tu je bio naš čuveni gost – reditelj iz Švedske i mi ga upoznamo sa Milenom. Zasvi­rali su valcer, a on je došao po Milenu, koja je bila u belom i izgledala je kao beli anđeo – dok su ple­sali, njeno lice se potpuno vratilo, taj osmeh i oči, to je bila ona. A sutradan ujutru na doručku bila je kao svenula ruža. To je glumac, to je sudbina.

IMATE OGROMNO ISKUSTVO – PROŠLI STE KROZ FILM, POZORIŠTE, RADIO DRAME, FOTOGRAFIJE – VAŠE LICE, VAŠ GLAS, VAŠE JUNAKINJE SU KROZ SVE MEDIJE BILE PRISUTNE. DA LI JE TO ČAST, TALENAT – KAKO TO OBJAŠ­NJAVATE?

To je bilo sudbinsko. Ja sam pripadala svim tim medijima. Pored pozorišta, koje je moja suština, za mene je ipak najznačajniji mediji bio radio. Radio me je naučio da govorim, što je jako bitno na početku kada ste mutavi i šuškavi. Radio me je naučio koncentraciji i beskrajno sam zahval­na tom mediju. A sve drugo već negde naučite i toliko je – koliko je, ali je lepo. Za mene su sada film i televizija tekuća traka, nije lepo da sada ja tako kažem, to nije prava reč, ali mislim da ona nije toliko bitna za moj život. Ako mi se dogodi, lepo je, ako ne, opet je lepo. A pozorište je bilo od jutra do mraka. Zašto sam zatvorila tu pozo­rišnu karijeru kada sam se penzionisala, zašto više uopšte nisam ništa igrala? Zato što pozori­šte traži čoveka od jutra do mraka i to je mesec i po dana sedenja na probi, a kasnije gostovanja. Mislila sam da je taj segment mog života zavr­šen, a i da dam mesto nekom mladom glumcu. I dobro sam uradila.

KO VAM JE BIO NAJBOLJI PARTNER SA KOJIM STE OSTVARILI SJAJNU DUHOVNU INTERAKCIJU?

To su me mnogi pitali. To ne mogu da vam od­govorim. Zašto? Zato što su u Ateljeu bile sve same zvezde. I naša upravnica Mila Trailović nas je terala da budemo porodica. Oni su nama svi­ma bili jako važni. Svako je imao svoje mesto. I kada neko drugi dobije ulogu, mi smo tu svi iza kulise i tu smo za njih. Sa Zoranom Radmilovi­ćem sam se družila i privatno. Negde su mi svi porodica. Kada bih jednog izdvojila, to ne bi bilo u redu.

VI STE DUGI NIZ GODINA U SAVETU FESTIVALA EVROP­SKOG FILMA PALIĆ. DA LI FESTIVAL OSEĆATE SVOJIM?

Da, apsolutno! Za mene je ovaj festival jako bi­tan, jer su se kroz njega razmenjivala razmišlja­nja o filmu koja su veoma važna. Te promene koje nama donesu ljudi iz sveta su neki reper za mene, gledam gde smo mi, gde sam ja u tom svetu. Takođe, ovde sam imala retku priliku i za­dovoljstvo da sretnem velike ljude, glumce i redi­telje. Pored toga što jako volim ljude i družim se.

IMATE OGROMNO ŽIVOTNO ISKUSTVO – JEDAN FILMSKI ŽIVOT. KOJA JE VAŠA MUDROST ŽIVLJENJA?

U ovom trenutku? To je pomiriti se sa svojom starošću. Dati joj dostojanstvo. Ne oduzeti joj ono što joj pripada. Moram znati šta mi sada pri­pada, da ne budem smešna žena koja pravi od sebe neku mladu. Da ne budem smešna svome sinu koji je čovek. Godine nositi dostojanstveno, sporazumeti se sa svojim telom, osluškivati svo­je telo – glava je telefon za sve. Ja samo čuvam glavu. Jako dobro pamtim tekstove, lakše nego mladi. Ali to je pitanje koncentracije, ja znam koji je to proces i Bogu se zahvaljujem što imam kon­centraciju i ne zaboravljam. Kada toga ne bude bilo, mene u javnosti više biti neće i to ne treba raditi. Treba znati kada ćeš da se povučeš. A po­što sam ja čovek koji voli da radi, kad ne budem radila ja ću uvenuti kao biljka koju treba zalivati. I sve što me je održalo, a imam skoro 90 godina, to je samo rad, rad i rad. Ako bih sedela i počela da mislim samo o sebi, ja bih umrla. Ovako ra­dim i to mi je život.