Sunčeva strana sveta

PIŠE: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG

OTAC

Otac je Sunce na našem nebu, ali je majka  Mesec. Samo zajedno čine dan zaokruženim. Alhemijskim venčanjem Sunca i Meseca u nama, u našim ćelijama, srcu, dostižemo harmoniju. Najpre unutar sebe da bismo je uspostavili izvan nas.

Jungovo tumačenje elemenata psihe možemo uzeti kao jednu od polaznih tačaka u razumevanju svega što je otac predstavljao u našem životu. Bar delimičan odgovor na pitanje zašto u realnom vremenu pravimo izbore koje pravimo. Koje krive Drine ispravljamo. Šta prevagne kao da naizgled nova odluka i ponašanje dovedu do već viđenog ishoda. Mi nismo bespomoćne, niti žrtve svemoćnih okolnosti. Treba da shvatimo gde se u sopstvenom životu osećamo kao nemoćno dete. Gde nismo izrasle. Gde sebe nismo prihvatile. Po čemu su različite i drugačije one koje naizgled lako kormilare životom sigurnom rukom.

Neki od elemenata koje treba da znamo:

Anima

Anima je u muškarcu. Anima je unutrašnja predstava o ženi u psihi muškarca. Njegova unutrašnja Eva, arhetip duševnog života i ženskosti u njegovoj psihi. Anima se formira u sučeljavanjima muškarca sa majkom. Ta predstava o ženi koju muškarac formira pre svega iz odnosa sa majkom. Tako se viđenje majke prenosi na izbor partnerke – jer se u tom ramu oseća koliko-toliko bezbedno, čak iako to nije njegov prvi i pravi izbor. U mitovima, legendama, pesmama, Anima se pojavljuje u vidu čarobnice, sirene, device, veštice, muze, boginje i td. Poimanje Anime u psihi muškarca je da je ona prevrtljiva, neumerena, ćudljiva, nekontrolisana, emocionalna, intuitivna, bezobzirna, lažljiva, dvolična, mistična. Muškarci često zaziru od aspekta Anime i unutar i izvan sebe. To se očitava u ponašanju muškaraca od prividne grubosti i pragmatičnosti do bežanja od emotivnog investiranja.  Onaj muškarac koji je integrisao Animu sa poverenjem i ljubavlju, biće pouzdan, pažljiv i emotivno stabilan. Osećaće se dobro kada voli.

Animus

Animus je u ženi. Animus je unutrašnja predstava o suprotnom polu u psihi žene. Animus upravlja psihom žene i takođe se očitava u njenom ponašanju.
Arhetipska predstava o muškarcu formirala se u ženinoj psihi veoma rano i sastavljena je od delića materijala koji joj je bio na raspolaganju u detinjstvu . To su pre svega prvi utisci vezani za oca. Zatim isti sadržaji  iz psihe majke – majčina unutrašnja predstava o muškarcu koja se očitavala kroz njeno ponašanje.  Tako žena upije od svog oca i Animusa svoje majke mnoge “muške” kvalitete kao što su borbenost, težnja ka redu, principijelnost, logika, žudnja za moći i nezavisnosti.

photo: pixabay.com

Senka

Senka je tamna istopolna strana ličnosti. Upravlja našim odlukama, a čine je sve one skrivene osobine ličnosti kojih nismo dovoljno ili uopšte svesni . U senci, u mraku, nalaze se naše nepoželjne crte, stavovi i sklonosti. Potisnuti i odcepljeni , skriveni i potisnuti od priznate celine ličnosti.

Ako hoćemo da istražimo Senku u sebi, tražimo je u ekstremnim stavovima. Što je ekstremniji stav, to je ekstremnija Senka – suprotan stav u nesvesnom. U svakom preterano vrednom i odgovornom čoveku se krije bezbrižni lenjivac. Naglašeni moralista krije sladostrasnika. Onaj koji se kune u poštenje i istinu krije u sebi problematičnu, moralno labavu osobu. Ljudi se boje da se suoče sa svojom senkom, sa svojim “rđavim i opasnim” osobinama. Kroz ekstremne stavove, žive svoju ideju o sebi, stvaraju idealnu sliku sebe. Nesvesni projektuju svoje strahove.
Proces razvoja i rada na sebi je pre svega proces integracije Senke. Prihvatanjem slabosti, saosećanjem i ljubavlju za sebe, mi pripitomljujemo svoje divlje nesocijalizovane delove i uklapamo ih u vidljivu celinu ličnosti, integrišemo ih na konstruktivan i pozitivan način. Sprečavamo ih da nekontrolisano eksplodiraju u nama onda kada nam to nanosi najveću štetu.

Bežanje od Senke i poricanje Senke sebe činimo njenim večitim zarobljenikom.

OTAC

Žene, tatine ćerke, bio otac pozitivan ili negativan primer, prisutan ili odsutan,  nastoje da od svog oca kao prvog muškog uzora, posredno ili direktno dobiju blagonaklonost i odobravanje pa time i moć – slobodu.  Žene reaguju na očevu zainteresovanost ili nezainteresovanost. Najčešće odobravaju sebi ono za šta je otac bio zainteresovan kod njih.

Očev ideal ženstvenosti je prvo ogledalo u kom se ćerke prikazuju kao pametnice, slatke devojčice, stidljivice ili zavodnice. Otac je taj koji je utvrdio norme ženstvenosti koje će dalje uticati na njihovu seksualnost, odnose sa muškarcima i sposobnost da postignu uspeh.

Neke devojke nauče da sa tatom ne treba da se prave pametne. Jer bi mogle postati predmetom podsmeha, kritike, neodobravanja ili fizičkog zlostavljanja.  Na primer: tatu treba pustiti da pobedi (buduća dobra službenica ili poslušna supruga).

Da li će žena osećati da je u redu i da može sebi da dozvoli da bude ambiciozna, moćna, imućna, zavisi od njenih odnosa sa ocem i odnosa snaga između oca i majke. Ćerka čiji je odnos sa ocem bio “moćan” i bio za nju “pozitivan” primer u odnosu na majčin, gajiće donekle potcenjivački odnos prema ženama i u toku odrastanja bolje će se snalaziti u društvu muškaraca.  Njeno poverenje biće na strani muškaraca. Najčešće će iz  odlučivanja isključivati majku.

 “Negativna” uloga oca

Kada je odnos oca ili osobe koja ga zamenjuje prema ćerki negativan, ili kada izostaje njihova iskrena zainteresovanost za nju, njeno žensko biće biće duboko povređeno. To će je učiniti cepidlakom, perfekcionistom, a ponekad doslovno zakočiti njen razvoj. Takva žena će smatrati da istinski postoji samo u ogledalu muške pažnje ili u okvirima muških odrednica – jer je to potvrda i priznanje za kojima čezne. Reagujući na očevu nezainteresovanost, žena će se i sama poistovećivati sa muškim i očinskim funkcijama. Međutim, iako će  možda njen profesionalni uspeh biti svima očigledan, ovakav tip žene neće uliva poverenje u sferi emocionalnih odnosa. Njena unutrašnja figura muškarca nije “čovek sa srcem”, nego pohlepni tiranin koji ne zna šta je dosta. Ni jedan uspeh nije dovoljan, treba više, bolje, brže… Takva žena nije zadovoljna skoro nikad, ona se ne zaustavlja da ne bi osetila koliko unutar sebe čezne za ljubavlju, zadovoljstvom i odmorom i koliko nije naučila kako da otvori srce.

“Pozitivna” uloga oca

Na osnovu istraživanja uspešnih žena u San Francisku, koje je trajalo četiri godine, došlo se do zaključka da su i “ženski” i poslovno samouverene i uspešne one žene “čiji su očevi smatrali das u njihove ćerke zanimljive osobe koje vrede i zaslužuju poštovanje i podršku”.  Ti očevi su snažno učestvovali u životima ćerki podstičući ih da se aktivno odnose prema svojoj profesiji i sporednim zanimanjima kao što je sport, umetnost i politika.

Zahvaljujući očevoj pomoći, mlada devojka tada, osim što posmatra svet njegovim očima, takođe  i vidi sebe onako kako je on vidi, sa odobravanjem i ljubavlju. Očevo prihvatanje i odobravanje njenih izbora pomaže ćerki da razvije ego u dobrom pravcu.

Žene koje su bile prihvaćene od strane svojih očeva imaju poverenje da će biti prihvaćene i u svom okruženju i to i očekuju.  Kod takvih žena razvijen  je pozitivan odnos sa muškom stranom njihove psihe. U njihovom duševnom-emotivnom životu pojavljuje se unutrašnja figura muškarca koji ih voli upravo onakve kakve jesu. I one to i imaju kao standard. Ovaj pozitivan unutrašnji muškarac ili animus će ih otvoreno i bez kritike podržavati i one će se usuditi da ostvare sve što požele.

Projekcije

Unutrašnji muškarac, pa analogno i muškarac kakvog biramo u životu za  partnera, trebalo bi da je pažljiv, topao i jak, da se ne boji bliskosti, ljutnje i ljubavi. Da je privržen i strpljiv, ali da istovremeno pokreće stvari, bori se i nastavlja dalje. Da je postojan, privržen, stabilan. Da ume da se prepusti i živi u sadašnjem trenutku. Da uživa u igri, koliko i u radu. Da se svuda oseća kao kod kuće, u zatvorenim prostorima, kao i u prirodi. Da je čovek zemlje: instinktivan i puten. Da je čovek duha: spreman na stvaranje, kreativnost i razvoj. Da li smo takve prema sebi?
Želimo li harmoniju, radost i ljubav u životu trebalo bi da naučimo kako da ne projektujemo na sadašnjost one delove i senke koje smo preuzeli od dugih u prošlosti. Da integrišemo Senku – da prihvatimo delove nas nad kojima nemamo kontrolu i tako ih integrišemo u svoje svesno odlučivanje i osvešćene potrebe i osećanja.

Kako da znamo da li projektujemo?  Da li se ikada osećate kao žrtva? Ljudi, okolnosti…

Kad god se osećate kao žrtva, tada i projektujete!

Za početak, simbolično kao gest, ako zaista želite harmoniju, radost i ljubav možete da  kažete sebi:

Odričem se svega onoga zbog čega sam žrtva. Ne želim da budem žrtva okolnosti, želim da živim. Odričem se samosažaljenja, jada, pakosti, slatke tuge i depresije, bola što je neko otišao ili neko došao. Odričem se svega što nije proisteklo iz izbora mog sadašnjeg trenutka. Što je neprekidna razvučenost između onoga što je bilo i onoga što čekam da će biti. Odričem se da budem senka i sporedna uloga u svom životu. Želim da budem najbolja verzija sebe. Ja to mogu, to sam prava ja.