SUGAR DADDY – SPONZOR

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Biljana Ždrale, osnovno zanimanje: supruga i dvostruka mama. Tim redom. A onda još psiholog, konsultant, autor (ne pisac, nego autor. Pisci su Ivo Andrić i Ljosa. Ne bih se usudila da samozvana ulazim u to društvo), taksista, kuvarica, teenage terapeut, bašto­van, dreser mačaka.

Odrasla je u Sloveniji, živela sedam godina u Ukrajini, u Beogradu pre i posle Ukrajine. Dovoljno proputovala da bi mogla da kaže da je na zapadu samo lakše biti prosečan. Biti zaista uspešan je svuda podjednako teško. Njena nova knjiga nosi naziv „I´ve made my own „Sugar Daddy““.

DA LI JE TVOJA KNJIGA AUTOBIOGRAFSKA?

Moju knjigu nisam pisala sama. Sa mnom su je pisale moje bake, mama, tetke, kume, prijateljice, sestre, spisateljice, glumice, političarke… Sve one od kojih sam učila kako se pravi uspešan brak i skladna porodica, znale one to ili ne. Zato je knjiga mnogostru­ko autobiografska. Dakle – zaista bi bilo ne­skromno reći „Da, knjiga je samo moja“, kada sam sve, o čemu u njoj pišem, saznala od tih divnih žena. One su me zidale, oblikovale i osnažile, kao što ću, nadam se, i ja nekoga ovom knjigom osnažiti.

KAKO NAPRAVITI OD MUŽA MILIONERA, ZVUČI KAO HOLIVUDSKI FILM, ALI TI SI GA PRIMENILA U SVOJOJ PRAKSI?

Većina ljudi, koji me ne poznaju od ranije, misle da sam se dobro udala ili, kako se to kod nas kaže, našla „sponzora“. Njima u inat ima knjiga ovakav naslov… A oni mudriji znaju da zaista iza svakog uspešnog muškarca sto­ji ista takva žena. Svog supruga sam, dakle, upoznala kada je bio praktično bez posla i krova nad glavom. A ja sam već tada u njemu videla uspešnog, sposobnog i ambicioznog mladića. I nikada, ali zaista nikada se nisam ni uplašila ni posumnjala da ćemo uspeti. Za ovu 21 godinu braka smo mnogo oboje na sebi radili, učili i menjali se. Sasvim samo­pouzdano mogu reći da je tu bilo dosta mog uticaja, ali bi bilo vrlo nepravedno sve svesti na ovaj jedan faktor. Drugi, takođe presudan faktor je bila njegova spremnost da se menja i uči. Ovo je dobitna kombinacija – jedno bez drugog ne ide.

KOLIKO JE TEŠKO DANAS MUDRO ULAGATI U PARTNERA? I KOLIKO PARTNER TO DOZ­VOLJAVA, POSEBNO MUŠKARAC NA BALKA­NU?

Pobornik sam definicije ljubavi po Erihu Fromu: „Ljubav je aktivna briga za život i raz­voj osobe koju volimo.“ Eto, u takvu ljubav verujem. Ona nije nešto što nas obuzme, od čega nam se znoje dlanovi i suše usta. Ona je nesebično davanje, bez razmišljanja da li će se dato nekada vratiti. Bez kalkulacije – da li je mudro ili nije ulagati. Njegovi uspesi me raduju možda još više nego moji, a neuspesi me odmah mobilišu da mu pomognem.

Partner će ovu vrstu „rada“ dozvoljavati samo pod uslovom da žena ne nameće svoju ideju o tome šta je dobro za njega. Ona, ako želi da mu pomogne, treba da se upravlja njegovim maštanjima i snovima i pomogne mu da ih ostvari. Jedno od prvih poglavlja knjige se odnosi upravo na to kako pomoći partneru da razume šta želi i postavi svoje životne ciljeve. A ja mu, kao njegova partnerka, mogu samo pomoći da ih i ostvari. Tada nema odupiranja, protivljenja i „balkanskog sindroma“.

KO JE TVOJA GLAVNA JUNAKINJA U ROMA­NU „KAKO SAM SEBI NAPRAVILA SPONZO­RA“ I SA KAKVIM SE ONA PREMIŠLJANJIMA BORI I SUSREĆE?

Iako knjiga, kao što sam već pomenula, opi­suje događaje iz života raznih uspešnih žena, glavna junakinja knjige je zapravo žena koja je čita. Ona je ta koja će se sretati sa premišl­janjima tipa: „Ma ne, ovo ne funkcioniše. A, vidi, pa ovo nije loše! Ma, ovo su sve obične gluposti! I ko je, uopšte, ova Biljana?“ I većina njih će na tome ostati. Samo mali broj onih koje silno, silno žele da imaju uspešan brak, a novca dovoljno da mogu u tom braku i da uživaju, će istrajati. I napisati neku svoju knjigu…

KNJIGA JE PODELJENA U DVANAEST PO­GLAVLJA I SVAKO POGLAVLJE ZASTUPA I BRA­NI JEDNU TEMATIKU.

Tako mi je bilo najlogičnije da sadržaj organizu­jem, mada se sve teme međusobno prepliću. Prvo poglavlje govori o tome kako uopšte pre­poznati nekoga ko ima kapacitet da bude us­pešan u biznisu. Postoje, naravno, i neke druge vrste uspeha (npr. u umetnosti, humanitarnom radu itd.), samo što vam ja o tome ne bih mogla pričati. Moj muž je uvek bio zainteresovan za uspeh u poslu. Znam da zvuči veoma nemilos­rdno nekoga unapred okarakterisati kao bez­nadežnog, ali to treba gledati iz sasvim drugog ugla. Možda će upravo ta osoba biti, na primer, odličan učitelj ili pijanista. Vreme je jedini neob­novljivi resurs kojim raspolažemo i ne treba ga investirati u oblast u kojoj se investicija neće vratiti.

Ostala poglavlja govore o „zahvatima“ koje smo mnoge ostale uspešne žene i ja sprovodile na svojim snažnijim polovinama. Od toga kako smo ih učile da pričaju, pa do toga kako ih držimo da ne „potonu“ kada kola krenu nizbrdo.

DANAS SE TRANSFER ZNANJA „HOW TO“ LEPO NAPLAĆUJE, A TI SI TRANSFER ZNANJA PRE­TOČILA U KNJIGU KOJA JE MEŠAVINA BELET­RISTIKE, RADNE SVESKE, DUHOVITO, BRITKO NAPISANE PRIČE. DA LI SE LAKŠE UČI IZ KNJI­GA ILI IZ SOPSTVENIH PRIMERA?

Onaj ko je pametan uči iz svega. Sopstvenih i tuđih primera, knjiga, saveta, kurseva. Onaj ko nije, on, jednostavno, ne uči. Kažu da u “punu čašu ne možeš sipati”. Kada neko pomisli da je pun znanja, iskustva, on više ne uči. Pa, čak ni iz sopstvenih primera. Za učenje iz sopstvenih primera je, naime, potrebna jedna posebna vrsta otvorenosti. Evo, na primer, pretpostavimo da imam 25 godina i da me je upravo ostavio deč­ko sa kim sam bila u vezi godinu dana. I, što je još gore – ostavio me zbog neke tamo… da ne psujem sad. Sve moje prijateljice će zasigurno reći: “Ma, on je pokvaren, nezahvalni skot! Ne zaslužuje ni jednu tvoju suzu!” A ako i ja budem isto tako razmišljala, iz tog raskida neću izvući pouku. Za tu vrstu, slažem se, vrlo dobrog meto­da učenja, potrebno je zapitati se: A gde je tu moja odgovornost (da ne kažem – krivica)? Šta sam ja uradila, pa sam ga oterala od sebe? U čemu to nisam bila devojka sa kojom bi voleo da ostane?

Ovaj metod preporučujem ne zbog samosažal­jevanja ili mazohizma, već upravo zbog onog učenja o kome smo malopre pričali. U su­protnom su svi odlični promašaji napravljeni uzalud.

KOLIKO JE LAKO I/ILI TEŠKO BITI UPUĆEN 24 H U PARTNERSKI ODNOS. RADITI SA PARTNEROM, ŽIVETI, STVARATI? DA LI ISTO MOŽE DA SE PRIMENI SA PARTNERIMA KOJI JEDNO DRUGO DOŽIVLJAVAJU KAO KONKURENCIJU?

Ne znam koliko je drugima to lako ili teško, meni je to omiljeni način bitisanja. Ja jed­nostavno volim da provodim vreme sa tim čovekom, bilo da se bavimo poslom, ručamo sa decom ili smo na jedrilici sami 10 dana. Nisam nikada razmišljala da bi to nekome moglo da bude teško. Mislim da ako to jeste teško, tu više nema ljubavi. To su, valjda, oni brakovi gde se ljudi trpe…

Evo ga još jedno “ne znam”. Dakle, ne znam kako bračni partneri mogu jedno drugo da doživljavaju kao konkurenciju. Pa, oni su dvočlani tim na istom zadatku, pobogu! O kakvoj konkurenciji govorimo? Jedino na čemu bi mogli jedno drugom da zavide je, valjda, neko javno priznanje. A ta zavist, onda, proizilazi iz gordosti. Partner koji zavidi, dak­le, ima problem sa sobom i svojom gordošću, a ne sa partnerom koji privlači više pažnje… U tim brakovima verovatno ovakav način rada koji smo suprug i ja izabrali ne bi funkcioni­sao. Samo što tamo i štošta drugo ne funkci­oniše.

KNJIGA JE NAPISANA NA ENGLESKOM JE­ZIKU I NAMENJENA JE SAMO ŽENAMA ILI I MUŠKARCIMA? GDE MOŽEMO DA NABAVI­MO KNJIGU?

Knjiga je namenjena ženama i tačka. Mušk­arci se u njoj neće pronaći, niti će im biti zan­imljiva.

Namenjena je, dakle, najpre svima onima koje žele da svoj brak ili vezu sagledaju iz nekog drugog ugla. Onima, koje su spremne da ulažu u vezu, bez da očekuju da im neko na kraju digne spomenik. Dalje – onima, koje znaju da se dobar brak i veza pravi, a ne do­bija, i koje su spremne da za njegov kvalitet preuzmu svoj deo odgovornosti.

I namenjena je jakim, žilavim ženama, koje su dovoljno samopouzdane da im nije stal­no potrebno spoljašnje priznanje njihovog uspeha.

Engleska verzija knjige

TEMA BROJA JE „KODEKS SRCA“. ŠTA KAŽE TVOJE SRCE I PO KOM KODEKSU ONO FUNKCIONIŠE?

Moje srce je odavno postalo glavnokoman­dujući organ u mom organizmu. Ono upravlja mojim celokupnim životom – izborom ljudi sa kojima provodim vreme, bira poslove i poslovne partnere, mesta na koja odlazim. Mozak je tu nešto kao pokušao da uradi, ali je ubrzo digao ruke.

A kodeks po kom to moje srce funkcioniše je neki samo njemu poznat. Ja spolja samo mogu da vidim njegove manifestacije – jas­no i krajnje sebično razgraničenje bitnih od nebitnih ljudi i beskonačno davanje onim bitnima. Za nebitne moje srce ne nalazi vre­mena…