STRANCI O BEOGRADU I STRANCI U BEOGRADU

PIŠE: MIODRAG TOMIĆ, VIŠI KUSTOS, ODELJENJE ZA RAD SA PUBLIKOM I ODNOSE SA JAVNOŠĆU NARODNOG MUZEJA BEOGRAD
PHOTO: ANIMA MUNDI

Verovatno ne bi bio ono što jeste da nije kao ni jedan grad na svetu oko koga su se ja­gmili toliki narodi, pod čijim su se bedemi­ma vodile tolike bitke, koji je toliko puta menjao vlasnike i pedeset puta uništavan da bi se svih pedeset puta ponovo označio na mestu gde je i danas.

„Jedinstvena mešavina orijentalnog i zapadnog života pojavila se predamnom kad sam pristao na beogradsko pristanište“ zapisao je jedan putnik iz Evrope, sredinom 19. veka.

Na svojim putovanjima od maja do oktobra 1911 godine čuveni francuski arhitekta Le Kor­bizje boravi i u Beogradu. U knjizi „Putovanje na Istok“ fasciniran grnčarijom, u svojim puto­pisnim beleškama posvetiće joj posebnu pa­žnju, više puta se na nju vraća opisujući je s neskrivenim ushićenjem: „Dolazim da ti pričam o vazama, seljačkim vazama, narodnoj grnča­riji umetnici majstorski povezuju boju i liniju, i liniju sa oblikom, i bili smo bolesni od zavisti!“ Pre toga, možda ne bez predrasuda, ali iskreno i otvoreno, napisaće da je Beograd najružniji grad na najlepšem mestu.

Ipak istorijski gledano, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio ve­oma često najlepši grad na najstrašnijem me­stu sveta. ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine je objavio da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.

Engleski putopisac i novinar Herbert Vivijan je zapisao: „Kako se često dešava da putnik poseti neko čuveno mesto očekujući mnogo, a odlazi iz njega potišten i razočaran. Međutim, otišao sam u Beograd ne očekujući ništa – ni dekor, ni prizore, ni veselost niti išta zanimljivo – a sada sam potpuna žrtva njegovog zavodljivog šarma da od njega moram da se odvojim sa najvećim bolom. Ovo je neko novo osećanje: zaljubiti se u jedan grad.“

Mnogo godina kasnije, glumac Džek Nikolson je izjavio: “U Beogradu sam prvi put (1973). Došao sam i zato što nikad još nisam bio u ovoj sredini, na istoku Evrope. Za kratko vreme sam utvrdio dve stvari, za mene vrlo važne: jede se izvrsno, a pristup filmovima je mnogo intelektualniji nego u Americi.“

„Posebno sam impresioniran vedrom i toplom atmosferom Beograda.“ Izjavio je irski književ­nik i dramaturg Semjuel Beket.

FOTO: ANIMA MUNDI

Beograd je imao sreću da u njega dođu, žive i rade ljudi koji su ostavili značajan trag, a pone­ki od njih učinili i mnogo više od toga. Brojnim strancima je Beograd duže ili kraće bio i „njihov grad“.

Početkom 19. veka, osim Turaka i Srba, beo­gradsko stanovništvo činili su Grci, Cincari, Je­vreji, Jermeni, Arbanasi i Bugari. Iseljavanjem turskog stanovništva posle 1867. Godine, došlo je do promene etničkog sastava gradske popu­lacije. Beograd je u to vreme, u drugoj polovini 19. Veka bio mali i imao je tri čaršije. Prostor oko Saborne crkve do Uzun Mirkove ulice zvao se Glavna čaršija, a naniže u produžetku, do Du­šanove ulice – Zerek. Dok su u Glavnoj čaršiji preovlađivali Srbi i Cincari, dodtle je na Zereku bilo svih vera i najviše različitosti u stanovniš­tvu. Treća čaršija se nalazila na Savi, gde je bila koncetrisana uvozna i izvozna trgovina, kojom su se pored Srba, bavile ugledne grčke i cincar­ske porodice.

Prelaskom kneza Miloša Obrenovića i svih dr­žavnih nadleštava iz Kragujevca 1841. godine, Beograd postaje politički, ekonomski i kulturni centar Srbije. U to vreme, doseljavaju se naroči­to Česi, Nemci i Mađari, donoseći u novu sredi­nu svoje običaje i navike. Pod njihovim uticajem, postepeno se u beogradskim kućama napušta orijentalni način života i razvija, kako se navo­di „u svemu lepši ukus u odevanju, piću, jelu i ophođenju“. Ovi naturalizovani stranci su sa so­bom doneli svoje navike i kulturološke običaje i na taj način doprineli našem kulturnom nasle­đu i kulturnoj koegzistenciji u najboljem smislu. Pojedine etničke zajednice su se, pri naseljava­nju, grupisale u određenim krajevima grada, pa su tako Jevreji, Cincari i Grci većim delom živeli na Dorćolu, a zapadnjaci na Vračaru. Šarenilo i promenu u životu prestonice, u prvim deceni­jama 20. Veka, uneli su ruski emigranti. Njihov značaj za kulturni, javni i naučni život Beograda bio je ogroman. Početkom dvadesetih godina 20. veka, oni su činili četvrtinu profesora beo­gradskog univerziteta, a na nekim fakultetima poput Poljoprivrednog i Medicinskog, bilo ih je više od polovine. Pored arhitekata, inžinjera, tr­govaca, lekara, profesora, među izbeglim Rusi­ma nalazio se veliki broj umetnika.