SPOJ DVE KULTURE: NEMAČKE I BALKANSKE

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: SYNKE THOSS

SYNKE THOSS, ZVANIČNI PREVODILAC SRPSKOG JEZIKA AMBASADE NEMAČKE U BEOGRADU. GOVORI NEMAČKI, SRPSKI, ENGLESKI JEZIK. OD 2000. GODINE ŽIVI I RADI U BEOGRADU. ROĐENA JE I ODRASLA U DREZDENU. MAJKA TRI SINA, AMBI­CIOZNA, VREDNA, USPEŠNA. STUDIRALA JE SRPSKO-HRVATSKI JEZIK NA HUMBOL­TOVOM UNIVERZITETU, U BERLINU, NA SLAVISTICI, JEDAN SEMESTAR JE PROVE­LA U MOSKVI, A DVA SEMESTRA U ZAGREBU, NA FILOZOFSKOM FAKULTETU.

KADA SAM JE ZAMOLILA ZA RAZGOVOR, MALO SE TRGLA KAD JE ČULA NA­ZIV RUBRIKE ZA INTERVJU – ŽENA ZMAJ. „ZA MENE TO ZVUČI MALO ZA­STRAŠUJUĆE. BIĆE BEZ EMOCIJA. ROBOT. A IMA I TOLIKO ŽENA KOJE SE U DALEKO TEŽIM OKOLNOSTIMA IZBORE ZA SVOJE MESTO POD SUNCEM. S DRUGE STRANE, ZMAJEVI SU TI KOJI KROZ USTA ČAK IZBACUJU VATRU. I VATRU, ENERGIJU IMAM U SEBI“ – ODGOVARA SYNKE THOSS, ŽENA KOJA PRIPADA SVETU, RAZLIČITIM KULTURAMA – NEMAČKOJ I BALKANSKOJ.

DA LI MOŽEŠ DA PRIZOVEŠ U SEĆANJE KAKO SE JAVILA TA LJUBAV PREMA SLAVENSKOJ GRUPI JEZIKA? KAKO DA SI ZAVOLELA RUSKI, SRPSKI, HRVATSKI…?

Počela sam studirati krajem osamdesetih. Ni­sam od onih koji su zbog Glasnosti u Rusiji i dešavanja na međunarodnoj političkoj sceni, ili iz oduševljenja za rusku literaturu, odlučili da studiraju slavistiku. Razlog je sasvim prozaičan. Odrasla sam u bivšem NDR-u i planska ekonomi­ja je predvidela da te godine šestoro studiraju ruski i tada srpsko-hrvatski na Slavistici u Berli­nu. Ja sam bila jedna od njih, iako sam u čuvenoj Filološkoj gimnaziji “Roman Rolan” u Drezdenu već učila engleski, ruski i češki. Na početku mi je bilo jako teško da na neki način izbrišem češki i ispravno govorim srpski, ali zahvaljujući mom starom profesoru Savi Vučiću, koji je nemilosrd­no sa nama vežbao dugosilazne, kratkouzlazne itd. akcente, krenulo je. Još jednom sam bila u ve­likom iskušenju posle ujedinjenja dve Nemačke. Da li da se prebacim na pravo, koje ne bih imala šanse da studiram u NDR-u, ili na neke druge jezi­ke? Međutim, ostala sam na onome što mi je na neki način bilo suđeno i nisam se pokajala.

A za ljubav su potrebni ljudi, dakle prava ljubav prema tim jezicima se budila tek za vreme studij­skog boravka u Moskvi i kasnije u Zagrebu. Pri­jateljstva koja sam tada stekla postoje do danas.

DOK SI DVA SEMESTRA STUDIRALA U ZAGREBU, RADILA SI NA HRT-U. KAKO TO DA TE MEDIJI NISU PRIVUKLI I DA SI SE OKRENULA PREVODILAČKOM RADU?

Kako to često biva u životu, srećna okolnost me je dovela na HRT. Radila sam tada kao honorar­ni prevodilac za UNICEF i tamo su mi skrenuli pažnju da je HRT raspisao konkurs za prevodio­ca i spikera vesti na nemačkom jeziku. Tog dana je istekao rok za prijavu. Na brzinu sam sasta­vila motivaciono pismo i od velikog broja – pre svega, ženskih kandidata – izabrana sam ja. Rad na HRT-u je bio veliko iskustvo – prevoditi vesti, a potom ih čitati za emisiju na nemačkom jeziku u tim burnim vremenima, početkom 90-ih godina.

Međutim, prioritet za mene je bio da završim fa­kultet. Tako sam se teškog srca vratila u Berlin i završila fakultet. Ali se rado toga sećam, zapravo sam i sada neretko u situaciji kao prevodilac pred kamerama, ili sam u studiju i simultano prevodim intervju, tako da mi je to radno iskustvo za vreme studija izuzetno dragoceno.

OD PADA BERLINSKOG ZIDA, DO 1999. GODINE, BILA SI NA RELACIJI BERLIN – ZAGREB – SARAJEVO. A ONDA, MESEC DANA PO ROĐENJU SINA, DOBIJAŠ PONUDU DA PREVODIŠ VAŽAN SASTANAK U BERLINU. TVOJE VATRENO KRŠTENJE, NAKON KOJEG TE ŠALJU DA RADIŠ KAO PREVODILAC U AMBASADI NEMAČKE U BEOGRADU. REČENICA TVOG TADAŠNJEG ŠEFA: „HOĆETE DA PLIVATE ILI DA GLEDATE SA OBALE?“ – MOTIVISALA TE JE I ZAPLIVALA SI U PROFESIONALNOM, PREVODILAČKOM SMISLU.

Tako je. Već sam dve-tri godine ranije položila stručni ispit i radila honorarno kao prevodilac za Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke, a onda je mesec dana nakon rođenja mog naj­starijeg sina zazvonio telefon, javio se tadašnji šef prevodilačke službe i pitao me je da li sam spremna simultano da prevodim na konferenci­ji gradonačelnika iz opozicionih opština Srbije. Mislim da svaka žena koja je imala sreću da post­ane i majka i te kako može da shvati u kakvom si psihičkom stanju mesec dana posle rođenja deteta. To je priroda vrlo vešto namestila. Tvoje je tada da brineš za svoje dete. Međutim, meni se pružila šansa koju sam godinama čekala. Ni­sam se mnogo ni dvoumila, već sam prihvatila ponudu i skočila u hladnu vodu.

KOJIM AMBASADORIMA SI PREVODILA OD 2000. GODINE U SRBIJI?

Imajući u vidu da sam već u drugom mandatu u Beogradu, bilo ih je zaista mnogo. Ali za mene će uvek ostati u sećanju prerano preminuli amba­sador Joahim Šmit, s kojim sam zajedno gutala suzavac na ulicama Beograda, u noći između 5. i 6. oktobra, odmah na početku mog rada u amba­sadi. To su, pak, istorijski trenuci koje sam imala priliku da doživim kao svedok vremena. Ujedno sam te noći i upoznala jednu od mojih najboljih drugarica u Beogradu, s kojom ću za malo više od godinu dana slaviti 20 godina našeg pozna­vanja i druženja. To je prava retkost u vremeni­ma u kojima živimo.

KOME SI VOLELA DA PREVODIŠ I NA KOJEM DOGAĐAJU?

Čast mi je što i dan-danas prevodim za političare na visokim funkcijama. Ali posebno mi je zado­voljstvo bilo što sam imala priliku da prevodim Kristu Volf, moju omiljenu spisateljicu, na privat­noj večeri koju je imala sa tadašnjom predsedni­com PEN-a Bosne i Hercegovine. A od srpskih pisaca sam imala čast da prevodim Bori Ćosiću u Berlinu. Šteta što se nikad nije pružila prilika da se njih dvoje sretnu i da im ja budem prevodilac.

Kao prevodilac, posrednik si između dve kultu­re, dve osobe. Šta je najteže, a šta najzanimljivije prilikom prevođenja?

Prevođenje, kako ga ja shvatam i zbog čega sam svojevremeno i htela da studiram jezike, jeste da doprinesem tome da se dvoje ljudi, dva na­roda, bolje razumeju. I najteže je svakako ako se to ponekad, hvala Bogu vrlo retko, ipak ne desi. Onda se, bar meni se to dešava, uvek javlja blaga sumnja da li je to bilo do mene. Da li sam mogla to da sprečim?

HOBI KOJI TE OKUPIRA?

Zanimljivo. Isto pitanje mi je ovih dana postavio još neko i ja sam iz prve odgovorila: „Kakav hobi?! Imam troje dece!“ Istina je da me posao i obave­ze vezane za decu ispunjavaju. Vreme koje mi pored toga ostaje pokušavam da iskoristim da sebi ugodim. Volim da nam uveče spremam do­bru klopu, pa da uz večeru razgovaramo o svemu onome što nam se desilo tokom dana, idem na trčanje u obližni park, dekorišem i preuređujem stan. I uživam u bogatom kulturnom životu koji ovaj grad nudi. Trenutno se održava Beogradski festival igre, pre toga je bio Guitar Art Festival, čiji je direktor i osnivač Boško Radojković, s kojim se družim otkad je moj sin učestvovao u radionica­ma tog festivala, kojima se ove godine obeležava 20. godišnjica njegovog postojanja.

Koncerti, teatar, sport – to su stvari koje volim, uz koje se relaksiram i resetujem. Vremena za pravi hobi zasad ne preostaje.

KAKO SE OSEĆAŠ U BEOGRADU SVIH OVIH GODINA?

Mislim da se već na osnovu mojih prethodnih od­govora dalo zaključiti da mi je lepo u ovom gradu. Zli jezici bi rekli da mi je lako zato što sam kao član diplomatskog kora privilegovana. Ali, veruj mi, sve te privilegije ne vrede ako nemaš prijatel­je. A ja ih u velikom broju imam upravo ovde!

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE „OD SUMRAKA DO SVITANJA“. ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJA SUMRAK, A ŠTA NEKO ŽIVOTNO SVITANJE?

Alfa i omega života. Dva veoma važna momenta koji se, svako za sebe, moraju desiti da bi usledio onaj drugi.

Neko bi rekao sumrak je kraj. Međutim, za mene je to najlepše vreme. Kad se u smiraj dana sleg­ne vreva svakodnevnice i stiša buka, obožavam da sednem uz čaj u moju omiljenu fotelju-ljul­jašku i gledam svetla u prozorima u komšiluku, reflektujući dan. Ili se spremam za neki izlazak.

Osim toga, između sumraka i svitanja je noć koja nije samo za spavanje… A mogu se javiti i snovi koji nam ponekad donose poruke.

A svitanje je poseban momenat, pogovoto sada u proleće kad nam ptice cvrkućući najavljuju početak novog dana, a ulice su obično prazne. Vazduh čist.

Isto to važi i za životni ciklus. Mora nešto da se završi, da umre, period života, ljubav, da bi nasta­lo nešto novo. To nije nada, to je izvesnost, pravi­lo!