SA SUNČEVE STRANE SVETA

PIŠE: JELENA FU
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE JELENE FU

Jednog davnog jesenjeg dana sedela sam u Đingan parku preko puta budističkog hrama, žedno upijala tople sunčeve zrake znajući da uskoro dolazi duga, vlažna i sumorna zima. Preturajući po torbi, našla sam svoje neugledno blokče i počela da pravim pismeni inventar svog života. Ništa nije bilo onako kako sam zamišljala i želela – moj brak se raspadao, radila sam posao koji nisam volela, dragi ljudi su bili daleko; osećala sam se izgubljeno i bespomoćno. Činilo mi se da sam puna crnih rupa koje se neumitno šire i prete da me progutaju.

Uhvatila sam se u koštac s tim rupama, osvetljavala jednu po jednu; neke otkopavale, druge zatrpavala. Život je tekao i nosio sa sobom nove probleme, izazove, padove i, naravno, nove rupe. Brak je stajao na ivici provalije, novi posao je bio gori nego prethodni, a finansije su presušivale. U moj život se uselila zima i pretila da ostane za stalno. Tragajući za suncem, putovala sam u tropske predele, pokušavala da zgrejem svoju umornu dušu, ali rupe kao da su prerasle u dug, mračan tunel iz kog nije bilo izlaza. Dok sam sedela na prelepoj plaži na sunčanom ostrvu Hainan, sa svojim blokčetom u ruci i nogama zaronjenim u topli pesak, govorila sam sebi da mogu ja to, da ne smem da odustanem.

Gazila sam hrabro kroz tunel. Još jedan korak, još jedan mesec, još jedan pokušaj i biću napokon na drugoj strani, tamo gde je istinski sunčano i toplo, tamo gde me čeka život koji sam zamišljala da živim. Jurila sam za tim svetlom besomučno, užurbano trošeći život, nižući dane, nedelje i godine, puna nade da ću se uskoro obreti na toj drugoj strani, u tom pravom životu. Ali svetlo na kraju tunela i druga strana na kojoj je jarko, toplo sunce su mi stalno izmicali. Taman kada bih pomislila „To je to, stigla sam“, nešto bi me vratilo unazad.

Počela sam da posustajem, da sumnjam u sebe, u ljude, u život. Rezignirana i ljuta, bacila sam svoje umorno blokče. Zatim sam se izolovala od svih i svega i zaključala emocije u fioku. Tunel je i dalje bio tu, u meni, oko mene. Nisam isplivala na drugu stranu, umesto toga, tonula sam sve dublje u tamu. Stisnuta sa svih strana, u jednom momentu sam jednostavno digla ruke, poklonila se bogu „Životu“ i pustila ga da teče svojim tokom. Bila je to najteža stvar koju sam ikada uradila – ja borac, ja kontrolor, ja organizator, ja perfekcionista, ja koja sve mora da razume, pripremi, spakuje. Ja, pa ja. Hmmmm…

Ta ogromna unutrašnja promena me nije magično prebacila na drugu stranu tunela, ali jeste donela neverovatne uvide i saznanja.

Naučila sam se poniznosti i prihvatanju. Naučila sam kako da pustim nadu, a zadržim veru; kako da dišem duboko i budem zahvalna za obične, sitne stvari. Naučila sam da volim svaki trenutak i da opet otvorim dušu i dajem, a ne izgubim sebe. Uvidela sam da je tunel u stvari razigrani ringišpil života koji nekada stoji, nekada se vrti, nekada svetli, nekada je u mraku, nekada ima muzike, a nekad ne.

Uvidela sam da nema sunčanih i tamnih strana… da nema druge strane… da je „ja“ ceo svet i da je ceo svet sadržan u tom „ja“… da je svet promenljiva konstanta… Shvatila sam da je sve jedno i da je sve sada.