PIŠE: SANJA STANKOVIĆ, SOCIOLOŠKINJA I TRENER EMOCIONALNE PISMENOSTI I LIČNOG RAZVOJA
Kada razmišljam o temi balansa u životu, prva slika koja mi padne na pamet jeste moja punačka komšinica, koju leti srećem u obližnjim baštama, kako poručuje Koka-Kolu lajt uz svoju salatu, jer je odlučila da pronađe balans! Ova slika me uvek dobro nasmeje i momentalno ubaci u zen. Smeh je prva stvar koja mi je neophodna u svakodnevnom životu, koji ionako doživljavamo previše ozbiljno. Toliko smo se uživeli u naše ciljeve, planove, agende i očekivanja od sebe i sveta oko sebe, da smo zaboravili na sam život. Onaj ovde i sada. A ništa nas neće lakše vratiti u sadašnji trenutak od iskrenog smeha. Kada sam ležala, pre par meseci, nakon operacije u bolnici, delila sam sobu sa jednom časnom sestrom. Tih nekoliko dana vodile smo naš mali zajednički život i postale sestre po bolu, nadi da se bolest neće vratiti i slatkom očekivanju doručka i čaja koji smo primale u najvišoj zahvalnosti. Njen blag i skrušen način prihvatanja onoga što jeste bio je velika lekcija za mene. Bolest je nezvani gost koji nas podseti da više oslušnemo sebe. Da primetimo šta je to što smo dugi period sebi uskraćivali i pruži nam odgovor o načinu na koji smo sebe tretirali. Šta to u vezi sa sobom nismo prihvatili.
Ako bih morala da dostizanje zena svedem na jednu stvar, onda bi to bilo potpuno prihvatanje sebe. Ogromnu količinu energije svakodnevno ulažemo u radnje i ponašanja iza kojih stoji potreba da nas prihvate drugi. Pa ako se, na primer, nismo osećali prihvaćeno od strane oca ili majke, danas pokušavamo da dokažemo vrednost našim šefovima, partnerima, ljudima koji nas poznaju i onima koji nas ne poznaju. Samim tim, dozvolimo da naš život zavisi od emocija ovih ljudi koje nastojimo da osvojimo. A emocije su promenljive. Drugi ne moraju da nas prihvate nikad. Jedini zadatak koji imamo jeste da prihvatimo sami sebe. Kako možemo da prepoznamo da u ovome napredujemo? Najpre ćemo prepoznati da smo prestali da trošimo energiju na poređenje sa drugima. Svako ima svoj put i nema svrhe da se poredimo ni sa kim. Drugi pokazatelj je da smo prestali da osuđujemo i krivimo druge za nešto što nam ne odgovara. Ovo je važno, jer veoma retko možemo da utičemo na promenu ponašanja drugih. Dakle, preuzimanje lične odgovornosti umesto krivljenja drugih. Kad uhvatim sebe da se vrtim u smenjivanju krivljenja drugih za stanje u kome jesam i osudi, stanem i zapitam se šta je ono što ja u ovoj situaciji mogu da uradim. Ponekad je ovo izuzetno teško, posebno kada smo pod uticajem snažnih neprijatnih emocija. Najbolja stvar koju tada možemo da uradimo jeste da osvestimo šta osećamo i prihvatimo tu emociju. Na primer: “Prihvatam svoje osećanja intenzivne tuge.” Potom pokušamo da posmatramo tugu, ali se ne identifikujemo sa osećanjem. Osvestimo da smo trenutno pod uticajem snažne, neprijatne emocije koja je prolazna. Potom sledi akcija. Šta je ono što mogu da učinim da unesem pozitivnu promenu? Ovo se može primeniti kako na mikroplanu, u privatnom životu, tako i za stanje u široj zajednici. Kada bismo se više skoncentrisali na to šta je ono čime mi možemo da doprinesemo i uvedemo pozitivne promene, a manje na svoja prava i ono što očekujemo od drugih, ovo društvo bi iskusilo ključnu transformaciju.
Ljudi pokušavaju da dostignu zen brojnim aktivnostima: rade jogu, meditiraju, odlaze na mesta popust različitih hramova, manastira. Ali zen nije aktivnost. I mir koji osetite u hramu nije vaš mir. Ukoliko radite pozdrav suncu, a vaš um je u konferencijskoj sali, onda su asane samo još jedna aktivnost, kojih je ionako previše u jednom danu. Vi ste tamo gde je vaš um. Često kažem za sebe da sam lečeni multitasker. Ranije sam bila veoma ponosna na to što sam u stanju da radim više stvari odjednom, sve dok nisam naučila da je manje više. Sada se potpuno koncentrišem na ono što radim, a onda to pustim i ne mislim više o tome dok se ne vratim toj aktivnosti. Naravno, ovo je proces koji podrazumeva disciplinu i vežbu, ali više se ne nerviram kad primetim da su mi misli odlutale. Samo se nežno vratim onome čemu sam se posvetila. Ovo mi pomaže da ne robujem svojim impulsivnim idejama. Kao i mnoge žene, često me uhvati goruća želja poput te da moram da posedujem neku lepu stvar koju sam upravo videla u izlogu. “Moram da imam ovu haljinu!” Dok sam se prepuštala ishitrenim odlukama, verovala sam da sam spontana osoba, spremna da živi u trenutku. Sada postavim sebi pitanje: “Stvarno? Treba ti još jedna haljina?” Potom odem kući i iskopam dve haljine, koje istog dana poklonim “Humanitarnom buvljaku”. Njihov prihod odlazi lečenju napuštenih životinja. I momentalno budem sebi lepša nakon toga. I bez nove haljine.
Mislim da ne postoji univerzalni recept za dostizanje balansa u životu. Za mene je trenutno balans istrajavanje u odlukama koje donosim iz svog srca, a koje drugi ljudi ne mogu da razumeju ili podrže. Moj lični zen je život u skladu sa mojim integritetom i preuzimanje odgovornosti za svoje izbore. Kada god sam donela drugačiju odluku, narušila sam ovaj balans. Sa druge strane, iskusila sam i kako ponekad balansom zovemo nespremnost da živimo svoju istinu. Pre nego što upotrebimo ovu reč, trebalo bi da proverimo da naš “balans” nije samo dobra stara zona komfora. Što smo duže u njoj, buđenje je bolnije i teže. Stoga svakog dana treba izazivati sebe pitanjem: “Šta danas mogu da uradim da budem na korak bliže svom ličnom zenu?” Kada umirimo um i očekivanja, odgovor će stići!
