POBEDE I PORAZI

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: DRAGOMIR BUKVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: TOMMY BEBO UNSPLASH.COM

DRAGOMIR BUKVIĆ, KOŠARKAŠKI TRENER, RO­ĐEN 1956. GODINE, U SLOVENIJI. ZAVRŠIO JE VIŠU EKONOMSKU I VIŠU TRENERSKU ŠKOLU. KOŠARKU JE POČEO DA IGRA U SLOBODI IZ TUZLE, NASTAVIO U LEGENDARNOM KLUBU SA CRVENOG KRSTA, RADNIČKOM, IGRAO PRVU LIGU, ZBOG POVREDE KOLENA, VIŠE SE OKRE­NUO FAKULTETU. IGRAO JE U DINAMU IZ PAN­ČEVA I MLADOSTI IZ ZEMUNA, GDE JE ZAVRŠIO KARIJERU I POČEO NAJLEPŠI POSAO NA SVETU – TRENERSKI. POČEO JE KAO TRENER JUNIO­RA, A POTOM I PRVOG TIMA. SASVIM SLUČAJNO JE OTIŠAO U ŽENSKU KOŠARKU I NJOJ POSVE­TIO 27 GODINA RADA, OSVOJIO 26 MEDALJA SA KLUBOVIMA I REPREZENTACIJAMA. VODIO JE SVE SELEKCIJE BIVŠE JUGOSLAVIJE, KASNIJE SRBIJE, TAKOĐE I REPREZENTACIJU SLOVENI­JE. RADIO JE U PARTIZANU, CRVENOJ ZVEZDI, VOJVODINI, KOVINU, JEŽICI I CELJU U SLOVENI­JI, POLL COMENSU I VIRTUSU U ITALIJI.

KAKO TRENER U TIMSKIM SPORTOVIMA ODLUČI DA LI ĆE TRENIRATI MUŠKU ILI ŽENSKU EKIPU?

Pitanje je odlično, odgovori mogu biti različiti. Neko odluči da će trenirati žensku košarku iz af­initeta prema ženskim sportovima, neki treneri muških ekipa prave izlet u žensku košarku zbog dobre finansijske ponude, ili izazova da vode neku reprezentativnu selekciju. Moram da priz­nam da nisam razmišljao da radim u ženskoj košarci, ali na molbu legende ženske košarke, tada trenera Partizana, Dragoljuba Pljakića, da dođem i radim kao njegov pomoćnik u prvom timu i da vodim mlađe selekcije, prihvatio sam, misleći da je to prolazno, ali kako se ispostavilo, to trenutno je ispalo 27 godina i još traje.

KAKVE SU ŽENE KAO SPORTISTKINJE IZ UGLA TRENERA?

Sportista je sportista i kao žena i kao muškarac. Sigurno postoji razlika u brzini, skoku, snazi, ali žene kao sportiskinje su daleko radnije i odani­je treneru, ako se uspostavi dobar odnos u radu sa njima. Kada su fizički spremne, košarkaški obučene, ženska košarka je atraktivna, prediv­na za gledanje. Trener mora razumeti i shvatiti žensku prirodu, a one će to vratiti maksimalno na terenu. Radio sam sa košarkašicama raz­nih nivoa znanja, kvaliteta, i do NBA igračica – mnoge su postale vrhunske igračice. One koje imaju san, cilj da uspeju u košarci, uz velika odricanja i veliki rad, uspele su u tome, a ja sam imao sreću da radim sa njima i pomognem u os­tvarenju njihovih snova – jer, uspeti u sportu, to je 10 posto talenta, a ostalo je RAD, RAD i RAD.

KOJA TI JE EKIPA OSTALA U SRCU I ZAŠTO?

Zameriću se nekoj ekipi, nekoj reprezentativnoj selekciji. Sve ekipe i reprezentacije su mi u srcu – i one sa kojima sam osvajao medalje i one sa kojima sam bio nadomak cilju. Pamte me kao strogog trenera, koji je tražio red, rad i discip­linu. Možda je to ekipa reprezentacije Srbije, koja je na Univerzijadi 2005. godine u Izmiru os­vojila srebrnu medalju – to su devojke koje su živele jedne za drugu, bacale srce na parketu, a van terena bile predivna porodica. Možda ekipa Partizana na početku karijere, kako su te devo­jke naporno radile, to je bilo čudo. Zatim, Crvena Zvezda ili Ježice Slovenija – divne, radne, sve su osvojile. Sve imaju mesta u mom srcu i kada su bile sjajne i kada je bilo problema, jer niko nije savršen.

DA LI SI NAUČIO POSLE TOLIKO GODINA DA PREŽIVIŠ PORAZ EKIPE, A DA SE PUNO NE NERVIRAŠ?

Jesam, baš jesam. Poraz uvek boli. Nisam spa­vao noćima, analizirao sam uzroke poraza, na­jpre od sebe – gde sam pogrešio, šta je moglo bolje? Ali, na kadetskom prvenstvu Evrope u Rumuniji, delio sam sobu sa legendom ženske košarke Milanom Cigom Vasojevićem. Izgubimo važnu utakmicu koja bi nas vodila u polufinale. Ja ne mogu da spavam, okrećem se u krevetu, vrtim film utakmice, kad veliki šarmer Ciga u jednom momentu reče: „Šta je, gotovo je, izgu­bili smo, vidi šta je dobro i idemo dalje, čeka nas nova utakmica, nema tugovanja, to je sport.“ I to je cela istina, sport je satkan i od poraza i od pobeda. Niko ne voli da gubi, ali to u glavi pres­ložiš i ideš dalje. Mnogo sam naučio od naših vrhunskih trenera. Posle su me mnogi pitali kako si tako miran posle poraza, pa lepo – celu utakmicu se sa devojkama boriš da pobediš, ig­rom, taktikom, timom, izgubiš ili si slabiji, ali ako su devojke dale 100 posto na terenu, za mene su pobedile. Setim se Cige, presložim u glavi i idem dalje – čista mentalna psihologija.

KOLIKO SE KOŠARKA PROMENILA U ODNOSU NA VREME KADA SI POČEO DA SE NJOM PROFESIONALNO BAVIŠ?

Danas se vodi mnogo diskusija na tu temu. Šta bi bilo da nekadašnji asovi sada igraju? Ne bi bilo ništa – i dalje bi bili asovi i bili bi najbolji. Košarka je napredovala u atletici, snazi, brzini, nova pravila su uticala da se igra brže, nekad nije bilo linije za 3 poena. Ali, košarka je ranije bila lepršavija, kreativnija, sa mnogo lepih po­teza, i danas ima toga, ali mnogo manje. Zaš­to? Zato što je košarka intelektualna igra, brzo misliš, brzo reaguješ, sve se to nauči na treningu kroz rad. To se danas izgubilo. Vidiš igračicu ili igrača koji izgledaju kao Apolon ili Apolonka, a u glavi ništa. Igraju po šablonu, kao roboti. I to je danas problem u radu sa najmlađima, malo se radi na glavi, tj. da se razume košarka, da se radi na kreativnosti. Postoji izreka – „Snaga klade valja, ali um caruje.“ Po mom mišljenju, to je ono što je nas uvek izdvajalo u odnosu na druge. Ta kreativnost, taj vic, taj šmek u sportu. Nekad se mnogo više i napornije treniralo, i još jedna bitna stvar – igračice i igrači su završavali, uporedo sa treniranjem, teške fakultete, što je danas redak slučaj.

KOŠARKA JE TIMSKI SPORT – KAKO U NJOJ PROLAZE JAKI INDIVIDUALCI?

Odgovor je vrlo kratak – ko svoje individualne kvalitete, znanje, sposobnosti, podredi kolektivu, taj je AS. Ko svoj egoizam, sebičnost, ne uskladi sa timom, ne postiže ono što bi mogao u spor­tu, ne dostigne vrh, odnosno ostaje nedorečen. Mnogo je takvih bilo u košarci. Nisu dostigle ili dostigli visine zbog neuklapanja u kolektiv, a imali su i znanje i talenat. Trener koji uspe da od jakih individualaca napravi tim, osvaja medal­ju. I to je čar i lepota trenerskog posla. Treba da imate i znanje, iskustvo i osećaj, da budete do­bar psiholog, da dobro procenite neke trenutke. Košarkaški rad je umetnost. Kreativan posao. I zato ja kažem da ne može svako biti trener.

KOJU KOŠARKAŠICU ILI KOŠARKAŠA BI IZDVOJIO I ZAŠTO?

Mnogo ih je, zameriće mi. Neke od njih stigle su i do NBA, bile su odlične klupske igračice – sve su mi drage i u srcu, jer cenim što su izdržale težak rad sa mnom. Lakše mi je da kažem što se tiče košarkaša. To je Mirza Delibašić Kinđa. Zašto? Jednostavno, bio je umetnik – ta elegan­cija, virtuoznost. To je pesma. Neponovljivo. I da danas igra, bio bi isto kao tada – AS.

GDE SI SAD ANGAŽOVAN ILI GDE BI VOLEO DA RADIŠ?

Malo sam se posvetio radu sa mlađim muškim selekcijama i uživam u tome, ali polako mi počinje nedostajati rad sa devojkama u seni­orskim ekipama. Tako da je pitanja dana, me­seca, kad ću opet u profesionalne vode, gde se najlepše osećam. Mislim da sam sada bolji tre­ner nego pre 10, 20 godina. Radio bih bilo gde, i na Marsu, ako je dobra ekipa, odlični uslovi za rad, veliki ciljevi i, naravno, dobri finansijski us­lovi. Kad bih mogao da biram, to je Italija. Naš trenerski posao je takav da nikad ne znaš gde ćeš sutra raditi. Mi smo kao čergari. Košarka se sad igra po celom svetu. Videćemo.

TEMA FEBRUARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SVA LICA LJUBAVI“. KOJE LICE LJUBAVI NAJVIŠE VOLIŠ?

Lice ljubavi. Volim lice dobrote, lice puno os­meha, puno žara, puno energije, puno plemeni­tosti, puno nesebičnosti, puno razdraganosti, puno života. Da li je to utopija, san? Valjda još uvek ima takvog lica na ovom svetu. Lice ljubavi.