PLATNO KAO OGLEDALO NEBA

PIŠE: ANIMA MUNDI
INTERVJU: ĐORĐE STANOJEVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ĐORĐE STANOJEVIĆ (1974), VIZUELNI JE UMETNIK I PREDAVAČ. OSNOVNE, MAGISTARSKE I DOKTORSKE STUDIJE ZAVRŠIO JE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI U BEOGRADU. PRO­FESIONALNU KARIJERU ZAPOČEO 1999. GODINE, NAKON ZAVRŠENIH OSNOVNIH STUDIJA. DO SADA JE IMAO 32 SAMOSTALNE I MNOGE KOLEKTIVNE IZLOŽBE U ZEMLJI I INOSTRAN­STVU. PROFESOR JE NA FAKULTETU SAVREMENIH UMETNOSTI I NA AKADEMIJI ZA UMET­NOST I KONZERVACIJU U BEOGRADU. OSNIVAČ JE I UMETNIČKI DIREKTOR MEĐUNAROD­NE PLATFORME NATURE & ART, KOJA SE BAVI POVEZIVANJEM PRIRODNIH SA UMETNIČKIM PROCESIMA. BAVI SE TEORIJOM UMETNOSTI, PIŠE KRITIKU I ESEJE U OBLASTI LIKOVNIH UMETNOSTI. DOBITNIK NAGRADE NA IV JUGOSLOVENSKOM BIJENALU MLADIH, NAGRADE ZA NAJBOLJI VIZUELNI IDENTITET SRBIJE I AKVIZICIJE MUZEJA ZEPTER. NJEGOVA DELA SU ZASTUPLJENA U MUZEJIMA I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA U SRBIJI, SAD, FRANCUSKOJ, ŠPANIJI, AUSTRIJI, NEMAČKOJ, HOLANDIJI, KANADI, ITALIJI, GRČKOJ, ŠVAJCARSKOJ, LUK­SEMBURGU, RUMUNIJI, SLOVENIJI, CRNOJ GORI I BELGIJI.

IZLOŽBU SLIKA ĐORĐA STANOJEVIĆA U GALERIJI PROGRES MOŽETE POGLEDATI DO 14.05.2019. GODINE. ORGANIZATORI IZLOŽBE: KVART BW, GALERIJA ŠTAB I GALERIJA PRO­3OR.

KO KOGA KOPIRA – PRIRODA UMETNOST ILI UMETNOST PRIRODU?

Ovde je više je reč o dijalogu između čoveka i prirode. Umetnost se tu postavlja kao po­srednik. U tom dijalogu nastaje sadržaj koji se involvira u umetničko delo. Svakako da se od prirode uči stvaralaštvo. Prirodni procesi se pretvaraju u umetničke.

DA LI JE TEŠKO SLIKATI PRIRODOM, TJ. SLIKATI KAO PRIRODA? DA BI SHVATIO KONCEPT KOJI SI POSTAVIO „SLIKATI PRIRODOM“, PRESELIO SI SE U PRIRODU, TAČNIJE U Z APADNU SRBIJU. DO K AKVIH ZAKLJUČAKA SI DOŠAO DIŠUĆI JEDNO SA OKOLINOM U KOJOJ ŽIVIŠ?

Pre deset godina sam napustio beogradski atelje i došao u prirodu. Sa sobom sam poneo gomilu klasičnog slikarskog materijala koji ni­sam iskoristio. U trenutku kada sam stavio platno na zemlju ispod otvorenog neba, sve se promenilo. Klasične boje je zamenila realna zemlja i prirodni materijali. Sem toga, uticaji velikih prirodnih sila, kao što su energije vetra, sunca, kiše, gravitacije, počeli su da formiraju slike kao energetske otiske prirode.

DA LI SE DODVORAVAŠ PRIRODI? KAKAV JE DIJALOG IZMEĐU TEBE I PRIRODE? POSTOJI LI?

Mene zanimaju ona znanja koja mi nismo učili u školi. Ona znanja koje imaju gugutke ili trava. Umetnost za mene predstavlja sredstvo sazna­nja tih sadržaja. Postoji termin koji je definisan kao pralikovno.

Kada dođem iz Beograda na tri dana nedeljno, koliko sam u ateljeu, prva seansa je ćutanje i usporavanje. U tim trenucima imam osećaj kao da ništa ne moram. Sve miriše. Čuju se ptice. Duva vetar. Sve ima ogromnu energiju. Posta­ješ deo svega toga. Jedno sa prirodom. U tom stanju nastaju slike za koje znam da su prave.

TVOJA IZLOŽBA „SLIKATI PRIRODOM“ POSTAVLJENA JE U GALERIJI „PROGRES“ DO SREDINE MAJA. ŠTA ISTINSKI LJUBITELJI UMETNOSTI MOGU DA OČEKUJU?

Postoji jedan haiku koji je definicija moje umet­nosti, a glasi: „Tragovi su moji, ali ne i sneg.“ Ono što posetioci mogu videti je poštovanje tog snega. Vraćanje dijaloškoj kulturi i pošto­vanju, nakon dugog perioda monološke kulture i nepoštovanja. Kontakt je sadržaj, a ostvaruje se u dijalogu sa prirodom, čovekom ili umetno­šću.

DA LI IMAŠ STRAH OD VELIKOG FORMATA I BELOG PLATNA?

Kada postavim belo platno na zemlju, na njemu je već slika koju je napravila priroda od svetlo­sti. Stalno se smenjuje i zove na učestvova­nje. Veliki formati mi prijaju, jer na njima mogu napraviti velika ogledala neba. Mnogo se više energije može sakupiti i emitovati.

KAKVO JE TVOJE SHVATANJE UMETNOSTI U RELACIJI „PRIRODA – UMETNOST – ČOVEK“?

Umetnost se postavlja kao medijum u poki­danoj vezi između čoveka i prirode. Sve smo iskomplikovali i upropastili. Zaboravili smo ona znanja koja su nam neophodna za opstanak. Ja ih pokušavam dosegnuti putem umetnosti, u dijalogu sa prirodom.

DA LI IMAMO NEKU NOVU, MLADU UMETNIČKU SCENU KOJA SE RAĐA NA OVOM PODNEBLJU?

Velika prednost ovih prostora je u tome što umetnost može nastati iz samog života. Na­prosto, ne postoji kulturološki balast koji može biti veliki problem za stvaralaštvo. U velikim civilizacijama umetnost, mahom, nastaje od prethodne umetnosti. A umetnost koja liči na umetnost, nije umetnost. Ona je uvek nova, ne može se ponoviti i iskopirati.

Mi ovde imamo scenu koja je veoma jaka. Veli­ka je lepeza stvaralaštva svih generacija. To se može najbolje videti poredeći našu umetnost zadnjih 50 godina sa retrospektivom nemačke umetnosti koja je sada u Beogradu.

Sa druge strane, imamo institucije poput Muze­ja savremene umetnosti koga uopšte ta scena ne zanima. Kustosi ne posećuju izložbe. Oni, manje-više, izlažu svoje prijatelje ili političke istomišljenike. A i oni su na to mesto došli na taj način, pa ne čudi sistem selekcije i evaluaci­je domaće likovne scene. Slična situacija je sa selekcijom nastavnog kadra i odnosom prema studentima na Likovnoj akademiji u Beogradu.

Umetnici u Srbiji su kao neka siročad koja lutaju od nemila do nedraga, srameći se toga što su ih roditelji napustili.

„KOLIKI TI JE KOREN, TOLIKA TI JE KROŠNJA.“

Stari Grci su znali da naša svrha (telos) leži u našem po­reklu (arhe). Ukoliko želimo spoznati naš smisao na ovom svetu, moramo upoznati naše poreklo. Po rečima velikog srpskog filozofa Mihaila Đurića, sadašnjost je sinteza sve­ga onoga što je bilo u prošlosti i istovremeno je projekcija budućnosti. Ova prošlost je kolektivna. Od nje ne možemo pobeći, jer ona čini našu sadašnjost i formira ideju buduć­nosti. Svest o prošlosti je koren, koji u stablu (ili telu) sa­dašnjosti, formira grane budućnosti (nove ideje).

TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NEKA SVEMIR ČUJE NEMIR“. DA LI SE IZ NEMIRA POKREĆEŠ KA STVARANJU I SLIKANJU, I KOLIKO U TOME IMAŠ PODRŠKU UNIVERZUMA? JER ONO ŠTO ŽELIMO I DOBIJAMO, PRE ILI KASNIJE…

Svi se mi rađamo sa energijom volje koja želi da se reali­zuje u nekom stvaralaštvu. Talenat za nešto je mogućnost realizacije energije volje kroz određeno delanje. Ukoliko ta energija ostane u nama, ona postaje destruktivna i počinje da nas uništava.

Model realnosti našeg vremena nas ubeđuje da stalno moramo biti „srećni“. U suprotnom nam preporučuju me­dikamente i psihoterapije. A šta je, zapravo, sreća? Ona je harmonija koja nastaje nakon realizacije energije volje.

Ukoliko poštujemo univerzum, i on će poštovati nas. Mi treba da uradimo maksimalno koliko možemo, sve vreme gledajući u nebo. A onda se dešava. Ne kada mi to želimo, već kada treba. Kao u prirodi.