PIJANISTKINJA SVETSKIH DVORANA

PIŠE: ALEKSANDRA CIMPL
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE JASNE POPOVIĆ

ROĐENA BEOGRAĐANKA, KOJA JE ZAVRŠILA STUDIJE MUZIKE U PRESTIŽNOJ ŠKOLI U MINHENU, SJAJNA PIJANISTKINJA I PRODUCENT, PRIZNATA I OBOŽAVANA NA “VRHU SVETA”, U GRADU KOJI NIKAD NE SPAVA, NJUJORKU. ŽENA KOJA JE U NEKOLIKO PROTEKLIH GODINA ODRŽALA SIJASET KONCERATA U NJUJORKU, PARIZU, MOSKVI, LONDONU, MAJAMIJU, SA IDEJOM DA SE PRIKUPI NOVAC I KUPI KOLARCU KONCERTNI KLAVIR STENWEY; ŽENA KOJA PREDSTAVLJA SRBIJU I NJENE MUZIČARE U SVETU; KOJOJ SU SE VRATA KARNEGI HOLA OTVORILA I KOJA PUNI KONCERTNE DVORANE ŠIROM SVETA, POMAŽE SVOJIM PRIJATELJIMA MUZIČARIMA I PREDSTAVLJA IH U NAJLEPŠEM SVETLU U SVETU; ŽENA O KOJOJ SE TAKO MALO PIŠE U BEOGRADU I SRBIJI, A KOJA ZASLUŽUJE DA SVE NASLOVNE STRANE OVE ZEMLJE IMAJU BAR JEDNOM MESEČNO NJENU SLIKU; ŽENA KOJA U OVOM BROJU MAGAZINA REFRESH YOUR LIFE POTPUNO OPRAVDANO NOSI TITULU “ŽENE ZMAJA”. PREDSTAVLJAMO VAM NAŠU NEUSTRAŠIVU JASNU POPOVIĆ.

JASNA, KLAVIR DAJE FILIGRANSKI ZVUK KADA VI SEDITE I DODIRUJETE NJEGOVE DIRKE. POSMATRALA SAM VAS PRE DVE GODINE DOK STE ČEKALI SVOJU NOVU VIZU ZA AMERIKU, PA STE ONAKO, GOTOVO USPUT, ORGANIZOVALI SJAJAN KONCERT DUKE BOJADŽIJEVA, ČIJA JE MUZIKA DOTAKLA SVA SRCA U PREPUNOJ DVORANI KOLARCA. VI STE NEUSTRAŠIVA, MLADA, TALENTOVANA ŽENA, SAVRŠENIH ORGANIZATORSKIH SPOSOBNOSTI, KOJA SE NE RAĐA BAŠ ČESTO. RECITE NAM, KAKO STE SE ODLUČILI DA KRENETE NA DRUGI KONTINENT, S OBZIROM NA TO DA ZNAMO DA STE ŠKOLOVANJE ZAVRŠILI U EVROPI, TAČNIJE NA PRESTIŽNOJ AKADEMIJI U MINHENU. DA LI JE EVROPA BILA MALA ZA VAS?

Hvala na komplimentima. Put me je naveo na drugi kontinent. Bila sam pozvana na festival 2005. i nekako sam se u Njujorku odmah ose­tila kao kod kuće. Minhen je bio drugačiji, jako sređen i kultivisan, dok sam u Njujorku osetila slobodu da mogu da se izrazim, da mogu da bu­dem ono što jesam, a ne ono što se od mene očekuje. Zato ga verovatno još uvek i volim. Ne bih rekla da sam bila neustrašiva, već je to bio prirodan tok događaja. Minhen i Beograd su me pripremili za slobodu izražaja koju imam u Nju­jorku.

DOBIJALI STE NAGRADE JOŠ KAO MLADA PIJANISTKINJA, ŠTO VAM JE KASNIJE POMOGLO DA UČESTVUJETE NA BROJNIM FESTIVALIMA ŠIROM EVROPE. KAKO JE POČELA SARADNJA SA POZNATIM IMENIMA KAO ŠTO JE RUSKA PIJANISTKINJA ANA GURARI ILI KOMPOZITOR ŠČEDRIN?

Moja škola u Minhenu je bila veoma dobra. Imali smo sve uslove, čak su nas toliko razmazili da, recimo, nismo hteli da vežbamo na Yamahi, već samo na novim Steinway klavirima. U tu školu su dolazili redovno da gostuju svetski muzičari, koji bi nam onda i neko vreme predavali, dok su drugi dolazili samo da sviraju ili diriguju škol­skim orkestrom. Legendarni filmski kompozi­tor, Ennio Morricone, sa nama je slavio svoj 80. rođendan, Sir Colin Davis i Domingo su nastu­pali, naravno, poznati dirigent Maazel nam je bio stalni dirigent, kao i mnogi drugi

Tako sam upoznala i Rodion Sčedrina i njego­vu ženu, primabalerinu Maju Pliseckaju. Svirali smo zajedno na njegovom koncertu. Sa Anom je malo drugačija priča. Nas dve smo bile u istoj klasi i to prijateljstvo i dan-danas traje. Mnogi iz moje generacije su napravili svetske karijere, zato sam veoma ponosna na njih.

SVOJU MENTORKU, NINU LELEČUK, UPOZNAJETE U NJUJORKU I ODLUČUJETE DA OSTANETE TAMO. TEK KADA STE NJU SRELI, VAŠA KARIJERA VELIKOM BRZINOM IDE UZLAZNOM LINIJOM, GOTOVO BEZ PRESTANKA. SLEDE KONCERTI U KARNEGI HOLU, STENVEJ HOLU, BEHŠTAJN HOLU, KAO I SNIMANJE CD-A. KAKVO JE OSEĆANJE SVIRATI U RASPRODATOJ SALI KARNEGI HOLA?

U Minhenu sam više bila usmerena na školu, mada sam i u to vreme imala solo koncerte po celoj Evropi. To su u uglavnom bili klasični koncerti. Međutim, u Njujorku sam se oslo­bodila stereotipa i otvorila sebi mogućnosti za razne muzičke pravce. Jako sam se pov­ezala sa jazz umetnicima, ljudima koji rade etno, i nisam htela sebe da ograničim samo na klasiku. Mislim da je iz tog razloga sve krenulo kako je krenulo. Rasprodata sala Karnegi hola mi je uvek predstavljala veliko zadovoljstvo, možda je i davala neku podršku da sam na dobrom putu.

ZNAMO DA VAS PUBLIKA OBOŽAVA, DOČEKUJE I ISPRAĆA OVACIJAMA. KASNIJE SU SLEDILI KONCERTI U KENEDI CENTRU U VAŠINGTONU, LINKOLN CENTRU U NJUJORKU, BARSELONI, LOS ANĐELESU, MAJAMIJU, RIO DE ŽANEIRU I MNOGIM DRUGIM GRADOVIMA ŠIROM SVETA. KOJI JE OD SVIH TIH KONCERTA OSTAO NEZABORAVAN U VAŠIM MISLIMA? PRETPOSTAVLJAM DA NEKI IMA POSEBNO MESTO U SRCU.

Lepo ste rekli, svaki od tih koncerta je pose­ban na svoj način. Nikada nisam razmišljala o tome da ću da sviram u svim tim svetski po­znatim dvoranama, a svaki koncert je otvarao vrata za nešto novo. Možda je najveći skok bio kada sam prvi put svirala u velikoj sali Karnegi hola, posle toga se nekako naviknete na sve to.

FOTO: PIXABAY.COM

KASNIJE STE POČELI DA ORGANIZUJETE KONCERTE U KARNEGI HOLU I SVOJIM PRIJATELJIMA UMETNICIMA, I U TOME STE VEOMA DOBRI. RECITE NAM KO JE DO SADA SVE SVIRAO U KARNEGI HOLU U VAŠOJ ORGANIZACIJI?

Organizacijom sam se bavila celog života. To mi je bio deo posla, jer nikad nisam mogla da čekam na druge ljude da mi daju odgovore. Brže mi je bilo da ja sve sama sredim. Narav­no, to se danas dosta promenilo, jer ne mogu sve da stignem. Razni ljudi su svirali u mojoj organizaciji – Bassiona Amorosa, Anna Gou­rari, Duke Bojadžijev, Vanessa Perez, kvartet bečke filharmonije, Aaron Goldberg, Ali Jack­son… da ne nabrajam sve.

KOLIKO JE BILO TEŠKO PROBITI SE U TOM SVETU I POPETI SE MEĐU NAJUSPEŠNIJE U NJUJORKU, A DA PRITOM NAŠA JAVNOST OVDE NIJE NEŠTO SPECIJALNO PISALA O VAMA?

Imala sam sreće da sam u Njujorku odmah upala među svetsku elitu muzičara i produce­nata. Naravno, dosta je vremena trebalo da se dokažem i pokažem šta mogu i da drugi ljudi, koji su bili na tako visokom nivou, steknu po­verenje u mene, što kao pijanistkinju, što kao u producenta.

U Beogradu mi je svuda izgledalo prilično teš­ko da se probijem, tako da sam ga ostavila za odmor, prijatelje i familiju. Neverovatno, ali is­tinito, Njujork mi je bio lakši.

KAKO SVE POSTIŽETE?

Neki put se i ja sama sebi začudim. Na primer, u subotu, na dan svog koncerta, sleteo je Božo Vrećo i uspaničeno su me zvali da im treba po­moć za njegov koncert u Njujorku. Nisu imali klavir i trebala im je veća podrška muzičara. Odmah sam počela da zovem ljude koji bi mogli da uskoče i napokon sam dobila Marka Đorđevića, bubnjara koji je odmah priskočio u pomoć. Pozvao je svoje muzičare, Norveža­nina, Italijana, Francuza i Amerikanca, koji su uspeli da bez ijedne probe odsviraju bosanske sevdalinke i naprave neverovatnu atmosferu u dvorani. Niko nije primetio da je ceo bend sastavljen za dvadeset minuta i da ljudi ni­kad nisu čuli Božine pesme. Svako je dao svoj maksimum i uspeli smo. Božo je toliko divan, da ćemo za njega uvek priteći u pomoć. Eto, neki put se začudim šta sve možemo da ura­dimo pod pritiskom.

U SEPTEMBRU JE, U KARNEGI HOLU, ODRŽAN KONCERT KOJI JE PREDSTAVIO NAŠU ZEMLJU, A SVE JE PONOVO BILA VAŠA IDEJA. KADA STE PRVI PUT ODLUČILI DA PREDSTAVITE ZVUK SVOG KRAJA U NJUJORKU I KAKO JE PUBLIKA REAGOVALA?

Pre deset godina, svirala sam na koncertu koji je u Karnegi holu predstavljao srpsku klasičnu muziku. Ovaj put sam htela da uradim nešto drugačije. Predstavljen je čitav put od duhov­ne muzike do moderne. Koncert je bio raspro­dat u nedelju dana i sve je teklo glatko. Pub­lika je sjajno reagovala, a muzičari su stvarno bili odlični.