PESNIK, RATNIK, PUSTOLOV

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: LOU AGUILAR

MANE ŠAKIĆ, AKADEMSKI SLIKAR IZ BEOGRA­DA, ZAVRŠIO JE FAKULTET LIKOVNIH UMET­NOSTI 1995. GODINE U BEOGRADU, U KLASI PROF. MOMČILA ANTONOVIĆA. INSPIRISAN JAVNIM PROSTORIMA, IZLAŽE NA TRGOVIMA, PIJACAMA. NJEGOVI MOZAICI KRASE ULICE SRPSKE PRESTONICE. POSLE IZLOŽBI U MA­DRIDU, BEOGRADU, I DRUGIM EVROPSKIM GRADOVIMA, ODLAZI U NJUJORK, GDE I DA­NAS ŽIVI I RADI. NJEGOVE SLIKE NALAZE SE U ČUVENIM KOLEKCIJAMA, KAO I U KOLEKCI­JAMA POZNATIH LJUDI IZ ŠOU BIZNISA ŠIROM AMERIKE: MANA CONTEMPORARY, MOISHE MANA, SHARON STONE, MAXWELL. SARAĐI­VAO JE SA MARINOM ABRAMOVIĆ, DAPHNE GIUNNESS, DEJANOM DAMJANOVIĆEM. ČO­VEK IZRAŽENOG SENZIBILITETA, ALI I BUNTA. KODEKSI NJEGOVOG STVARANJA I ŽIVLJENJA LEŽE DUBOKO U MITOLOGIJI. MANE ŠAKIĆ, NA SPECIFIČAN NAČIN, VOLI I GRADI SVOJ SVET, BOJEĆI GA SNAGOM, LEPOTOM I VEČITOM ISTINOM ZA KOJOM TEŽI.

KAKO BI SEBE OPISAO U 3 REČI?

Pesnik, Ratnik, Pustolov!

Moć i preciznost poezije, na najbolji način, is­pisuje tajne mape srca, koje iscrtavaju život­nu dramaturgiju, po kojoj čovek ratuje, prolazi kroz avanture, u cilju konačne pobede nad so­bom… i smrću.

BEOGRAD – GRAD U KOJEM JE SVE POČELO, MADRID KAO RASKRŠĆE, NJUJORK – KROV SVETA. U TRI SISTEMA, JEDAN JUNAK SLIKA SLIKU.

Naš Beograd je i dalje beli grad, iako je naj­veći grad stradalnik. Grad koji je preko stotinu puta rušen do temelja, jedinstven istovremeno u svojoj patnji, ali i u svojoj postojanosti, po­put neke čudotvorne freske, koja odoleva sva­kom nasilju i devastiranju, utemeljio me je kroz svoju kaldrmu i spremio na put u nepoznatom pravcu. Zaista, Beograd me je sačuvao kao svoje dete i ogrnuo me svojim pitomim pla­štom od prolećnih lipa, a opet me onako sto­pljenim sa tamnim, sivim asfaltom namirisao svojom čađavom težinom, i tako opremio za daleke puteve i avanture. Nisam se plašio da se odvažim, tražio sam se u stranim sredina­ma, prvenstveno u Španiji, zemlji u kojoj su me začeli moji roditelji u velikoj ljubavi. Ma­drid me je naučio trpeljivosti, tu sam se neg­ de oko tridesete žestoko sudario sa sobom i svojim manama, upoznao sam iznutra mnoga lica gordosti, otkrio sam kako je pad moguć i koliko je lak, otkrio sam i koliko je bitno uzdići se iz pepela, koliko je ceo taj proces duhovnog sazrevanja neophodan.

Madrid je jedan od najburnijih gradova sveta, vežu me za njega najživopisnije uspomene.

Njujork je neka vrste novog Konstantinopolja, Rima. Svet se jasno vidi i oseća kao na dla­nu, svakoga dana vas umiva istina, bila ona kao realni pakao ili kao raj. Njujork je moderna Sparta, mesto intimnog dvoboja sa sobom, i to je svakako mesto velike impregnacije duha, gde caruje sirova snaga, nagon za samoodr­žanjem i duboka samospoznaja, koja daje snagu neophodnu da bi se izdržalo. Grad na steni, grad elektriciteta,velike energije, grad Nikole Tesle, grad kome je zaštitnik Sveti Ni­kola. Grad poput ogledala i uporišta, u kojem se snaga i inspiracija stvaraju sami od sebe iz nekog nepresušnog magičnog izvora. Njujork sa svakim šapuće o istini, to se oseća u sva­kom trenu i na svakom mestu.

TEMPERAMENTOM BURAN, RUKOM PRECIZAN, MAŠTOM SLOBODAN. TVOJI UMETNIČKI RADOVI OSLIKAVAJU POBEDU NAD SMRĆU. KAKVE SE BORBE VODE U TEBI DOK SLIKAŠ?

Borba počinje kad počnem sa radom, u toku te bitke nisam svestan svega, zanat već ide nekako po automatizmu, mnoge udarce zavr­šava i kolektivno pamćenje. Sam proces jeste poput transa. Boli tek posle, kao u tuči. Čudno je kako stvaranje slike zapravo stvara i smisao i život, a kroz pražnjenje i bol dolazi i veliko za­dovoljstvo i ponos.

SLIKARSTVO DAJE MNOGO VIŠE TONOVA I POLUTONOVA, NEGO BILO KOJI DRUGI INSTRUMENT. SLIKARSTVO JE, PO TVOM MIŠLJENJU, VIŠI OBLIK NAUKE I UMETNOSTI UOPŠTE. KAKO OBJAŠNJAVAŠ TU ČINJENICU?

Ako boje posmatramo sa aspekta egzaktne na­uke, videćemo da svetlost u kontaktu sa ma­terijom daje bezbroj tonova od plave ka crve­noj. Od tame ka svetlu. Ako uzmemo u obzir da odnos svetlosti, brzine i materije, suštinski menja i utiče na potpune suprotnosti, name­ću se najkompleksnija pitanja, a potraga za odgovorima i istinom nas neminovno uvodi u svet simbola i umetnosti. Mislim da je baš Tesla rekao da jedan pesnik moze brže da pro­nikne i objasni neke naučne istine, nego neka­kav naučnik.

Ako pogledate tehniku poezije, primetićete da je upravo potraga za smislom i harmonijom zapravo brži i lakši način da se pronađu fre­kvencije koje su egzaktne i precizne, baš kao polutonovi u muzici… to mu dođe kao cepa­nje atoma zarad otkrivanja tajne stvaralaštva, a ne zarad razaranja i destrukcije, do kojeg nas je dovela slepa vera u moć i tehnologi­ju u funkciji moći. Ako pogledamo simboliku srednjovekovnog ikonopisanja, lica svetaca su tamnija u odnosu na auru i taj bljesak zlat­ne svetlosti, koji simbolizuje značaj životnog puta i favorizuje ga u odnosu na same crte lica. Naša ličnost i jeste veza sa božanskim u nama, to je ono što takođe možemo da potvr­dimo kroz egzaktnu nauku, tražeći odgovore u preciznosti frekvencija zarad pronalaženja smisla. U vremenu ove savremene „Hiper­moderne“, koja je zapravo oda destrukcije u svakom smislu, svakom stabilnom mislećem stvaraocu i umetniku treba da je čast upravo u odolevanju i postojanosti. Pronaći mir u cen­tru uragana i izbavljenje usred haosa i bezu­mlja stvara te najpreciznije frekvencije istine, koje što su složenije deluju kao i sam haos, a zapravo su potpuno suprotno.

Ta složenost vremena u kom živimo je meni najveći izazov kao slikaru, jer je ta likovna po­traga za istinom i smislom toliko tanana, a opet jaka, da je potrebna herojska rešenost i vera u čudo da bi se surfovalo na talasu lepote kroz sam pakao. Njujork je pravo mesto za to, i čast mi je što živim na takvom mestu, ideal­nom za tu bespoštednu borbu.

DA LI BESKRAJ MOGUĆNOSTI ŽIVI U NJUJORKU? 2017. GODINA JE ZA TEBE BILA SLIKARSKI PLODONOSNA. DVE IZLOŽBE U GODINU DANA U CENTRU SVETA. ČIME SI SE PREDSTAVIO?

Imao sam dve izožbe u Njujorku 2017. godine.

Prvu, pod nazivom „Stardust“, imao sam u “Canvas Institute”, koji je na listi njujorških muzeja. Zanimljivo je što sam sa ljudima iz Canvasa, koji su Afroamerikanci, tražio vezu između afroameričke kulture i svog srpskog identiteta. Nekada se univerzalne vrednosti bolje pronalaze upravo kroz lokalne. Drugu izožbu sam imao u legendarnim „Milk Stu­dios“ na 15. ulici, gde sam ispunio ogroman prostor svojim slikama velikog formata. To je nekako bio VIP event, gde su došli mnogi ljudi iz show business-a, poput popularnog pevača Maxwella, kod koga je sada jedna moja slika. Izložbu je otvorio svojim govorom vlasnik pro­stora Moishe Mana, poznati američki bizni­smen i graditelj, koji je u uvodnom govoru po­menuo našeg velikog Nikolu Teslu, koji je moja velika inspiracija.

ODAKLE UMETNIK CRPI STVARALAČKU SNAGU ONDA KADA JE NEMA?

Slikao sam često pod nemogućim uslovima, bez svetla , osnovnih sredstava, mrtav bole­stan, ali snaga nikada nije nedostajala.

VELIČINA PLATNA NA KOJIMA SLIKAŠ JE OD METAR DO PET METARA. ŠPAKLE I RUKE KAO INSTRUMENTI RADA…

Mom karakteru i temperamentu je jednostav­no lakše da se izražavam na velikom formatu. Moje alatke su velike špakle, a i rukama volim da se razmašem. Radim i male formate, ali mi je tu nekako teže da se izrazim.

KOJA JE BOJA NAJJAČA ILI NAJDOMINANTNIJA U TVOM STVARALAŠTVU?

Smatam da je plava boja boja inicijacije, boja ideja. Od nje nekako počinjem. Tajna boja je zapravo priča o smislu, jer svaka boja ima svoj smisao i svoje značenje. S obzirom na beskra­jan broj nijansi ogledan u svetlosnoj brzini, teže je pratiti i proizvesti emotivne senzacije u čoveku putem boja, nego kroz npr. muzi­ku. Ubeđen sam u istinitost i tačnost čuvene izreke Dostojevskog da će lepota spasiti svet. Negde znam da će upravo slika odigrati veliku ulogu u trenutku spasenja. Taj trenutak se odi­grava sada tokom našeg života u ritmu nepoj­mljivom našoj dimenziji i frekvenciji.

TEMA APRILSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA JE „MOĆ ŽENE“. U ČEMU LEŽI MOĆ ŽENE?

U ženi se ogleda božanski proces kreacije… stvaralaštva. Žena donosi život i čuva ga u svojoj utrobi. Utroba univerzuma je jezgro ne­obuhvatljive i čudesne lepote žene. Ne diviti se ženi i ne poštovati njenu lepotu, koja je satka­na i u njenoj žrtvi, znači da se ljudi dele na ne­milosrdne zveri oživljene u ljudskom biću i one plemenite božanske duhove, bez kojih nema čuvara lepote.