PARADOKS AUTENTIČNOSTI Ili kako preživeti u harmoniji sa samim sobom

FOTO: MAX DUNCAN

PIŠE: DUŠAN VULOVIĆ, KONSULTANT ZA KOMUNIKACIJE I RAZVOJ BIZNISA
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Pre neki dan mi se na fidu pojavio video u kome Bjork, kao devojčica, za Božić davne 1976. čita priču o rođenju Isusa na islandskoj nacionalnoj televiziji… uz komentar da je to nešto najlepše što ću videti tog dana. OK, stvarno baš gotivim Bjork – pogledaću.

I gledam… kako je divna, kako je to jedinstveno stvorenje, još kao dete je bila drugačija, originalna, čarobna… moram da šerujem na svoj zid… oh, wait… A šta da ne znam da je to Bjork? Da li je stvarno toliko drugačija od bilo kog drugog deteta? Hm… pa, ne!

Ali Bjork je u protekle tri decenije jedan od simbola autentičnosti. Voleli je, ili ne, autentičnost joj se ne može osporiti: njena muzika ne pripada ni jednom pravcu, stavovi i ponašanje malo „blesavi“, svako pojavljivanje u javnosti intrigantno, zeza se sa seksualnošću, a neki su čak izmislili njenu usamljenu kuću na nekom iskrivljenom ostrvu kraj rodnog joj Islanda. Neki smo tu fejk vest i podelili, a neki su samo komentarisali: „So Bjork!“

Autentičnost je tako privlačna! Za svako poštovanje. Biti u društvu autentičnih ljudi, pričati o njima, obožavati ih, veličati do fejkovanja, pa to je stvarno carski! Toliko da se sam pojam autentičnosti sasvim izlizao, postao još jedan cliché. Baš kao i zahvalnost i velikodušnost.

Svet u kome živimo uzgojen je na neautentičnosti. Škola nam formatira sistem vrednosti i saznanja, idemo na posao od 9 do 5, poštujemo kancelarijsku filozofiju, gledamo lažne vesti koje nas zastrašuju i obeshrabruju, rijalitije po scenariju, pratimo poznate ličnosti koje totalno lažiraju svoju realnost. To rade čak i naši prijatelji.

Ali ako razmislite o trenucima u vašem životu koji su značajni – mislim baš značajni – uvek ćete u njima naći određeni stepen realnosti, istinske autentičnosti. Iskren kompliment, poštenu ocenu na poslu, sjajan film, stvarno prijatan prvi dejt: svaki taj dobar osećaj nosi sa sobom makar mrvu autentičnosti.

Gladni smo je, pre svega, jer smo sasvim prirodno spremni da na nju odgovorimo autentično. Priželjkujemo je, nadamo joj se. Odmah je prepoznamo kad je tu. I kad je tu, osećamo se odlično, stvarno, živo, realno, sa puno emocija.

Jer kako drugačije objasniti uspeh nekog tupavog, nekompetetnog političara, a primere vidimo svaki dan, koji svojom emotivnom retorikom i simuliranjem ranjivog običnog čoveka, ne samo da uspešno osvaja glasove, već predstavlja uzor i izvor inspiracije.

Po broju lajkova i šerova na društvenim mrežama, ubedljivo vode sadržaji sa kucama, macama i decom. Šta mislite, zašto?

Mace, kuce i deca su autentični. I sa tim se rado i lako identifikujemo.

Na kraju, zapitajte sebe, da li se osećate bolje kada ste zaista ono što jeste, ili kada folirate da ste ono što niste?

Tu nam se nalazi naš paradoks: biti sasvim autentičan i veran sebi, rizikovati osećaj nelagode, možda razočarati, razotkriti se sasvim, ili biti neautentičan, živeti očekivanja roditelja, prijatelja, društva, šmirati na sceni?

Jer naša je prirodna potreba da budemo ono što zaista jesmo, da budemo u društvu onih koji su autentični, da ih poštujemo i volimo.

Sa druge strane, čini se kao da smo prinuđeni da foliramo autetičnost, predstavljamo se onako kako mislimo da se od nas očekuje.

A to niko od nas ne voli.

FOTO: PIXABAY.COM

Namerno izbegavam da govorim o frustracijama, neurozama i poremećajima koji su direktno uzrokovane lažiranjem sopstvenosti. Takođe, i zastrašujuće priče o odbacivanju, upiranju prsta, ogovaranju i svim drugim strahotama koje realno mogu da se nađu na tom putu ka autentičnom sebi.

Besmisleno je pričati o tome da autentičnost treba da se uči. Svako od nas je potpuno jedinstveno stvorenje na ovoj planeti, u ovom Univerzumu, stoga sasvim i do kraja autentično.

Ali baš kao što smo dobar deo života vežbali da se uklopimo u kalupe i odgovorimo očekivanjima drugih, tako, ukoliko želite, naravno, možete da vežbate življenje u skladu sa svojim stvarnim autentičnim sobom.

Poenta nije u tome da se nauči biti autentičan, već da se oduči od neautentičnosti.

PRVO – primeti kad počneš da foliraš, kada govoriš nešto što ne misliš, praviš se da osećaš nešto što ne osećaš. I odmah ćeš poželeti da to ne radiš. Naš instinkt je u ovom slučaju jak, jer je osećaj zapravo neprirodan, neprijatan.

DRUGO – poslušaj svoj instinkt. Obrati malo pažnju na to kako se osećaš i zapamti.

TREĆE – nasmej se sam sebi! Jer je smešno što si tako lako zaboravio ko si zaista, šta zaista misliš i osećaš. To što ćeš se nasmejati svom pokušaju da budeš šta nisi, kažeš šta ne misliš, veliki je korak ka prihvatanju sopstvene autentičnosti.

ČETVRTO – i konačno – moraš sasvim da se odrekneš svoje neautentičnosti. To je najteži deo. Svi smo mi prinuđeni da živimo neke uloge, neka uverenja, pozicije, identitete. Oni su nam jako dobro poznati i pomažu nam da uspešno surfujemo po talasima svakodnevice. Naučeni smo da verujemo da je to jedini put!

Međutim, kada se jednom odreknemo sopstvene neautentičnosti, ne preostaje nam ništa vise, osim naša stvarna, prava, lična i fantastično lepa autentičnost.

“It takes a time to fully become who you are.” – Bjork

Björk/Bapsi – Reads Nativity Story @ Children’s Music School, Reykjavík, Iceland, (1976)