(O)ŽIVI IDEJU

PIŠE: ADRIANA JOVOVIĆ

SA ASPEKTA LIFE COACHA I LIČNOG ISKUSTVA, STRAHA I HRABROSTI, IZAĆI IZ ZONE KOMFORA I KRENUTI U REALIZACIJU I MATERIJALIZACIJU IDEJE.

Verovali ili ne, doživeli smo Zlatno doba! Teh­nološka evolucija donela nam je izobilje infor­macija, znanja, saveta, objašnjenja, moguć­nosti, ideja, rešenja, koje smo dobili bukvalno na dlanu. Jedna od tema koja je neizostavni faktor ličnog rasta i razvoja jeste zona komfo­ra. To je onaj prostor u našem umu gde se na­izgled osećamo sigurni, nedodirljivi, bezbedni, gde je procenat grešaka mali, gde se čuvamo od mogućih povređivanja, prostor koji nam stvara iluziju da upravljamo našim životom. Ali, zapravo, u zoni komfora se nalaze svi naši strahovi, priželjkivanje bolje budućnosti, snovi koji čekaju da im udahnemo život, katastrofi­rajući scenariji vlastitih života, frustracije i de­presije zbog čekanja na neki bolji život. Zonu komfora smatram ozbiljnim licemerom našeg uma, koji nas kao sila gravitacije vuče ka sebi. Zvuči li vam poznat onaj unutrašnji glas koji ne umemo da utišamo: “Nemoj, ne pokušavaj, ne možeš ti to, ma da, baš si ti te sreće da ti se to desi, nije to za tebe, kako si tako glup/a, nesposoban si, ružna si, ni drugi nisu uspeli, pa ćeš baš ti, sad nije vreme, ispašćeš gubitnik, misliće da si ovo ili ono, svi su oni isti, moraš naporno da radiš…“ Čudesno je kako verujemo tom diktatorskom glasu i tako životarimo pre­stravljeni od nemoći, trpimo, ne činimo ništa, neka je tako kako je, samo neka nije gore. Da li trpimo da nas cipela žulja danima? Pa, zašto to onda radimo godinama i decenijama svo­joj duši, umu, srcu, biću? Zašto ne iskoračimo i ne dopustimo sebi neslućene mogućnosti? Upravo iz straha od nepoznatog, kao i straha od osude naše sredine.

Rasla sam u takvom ambijentu u kojem sam razvila dve fobije: strah od besmisla i strah da ću nešto propustiti. Lek za fobije je bila ra­doznalost. Naravno da nisam bila pošteđena teških iskustava, situacija, ljudi i emocija… na moju sreću. Radoznalost je bila moj spas. Dok je onaj gorepomenuti glas vršljao u mojoj gla­vi, dopustila sam da bitku vodi onaj osećaj iz stomaka i grudi. Silno sam želela da trasiram svoj život Ja i po cenu promašaja, grešaka, odustajanja, povređivanja, osuđivanja, pa ma­kar me sve te neprijatnosti raznele na atome. Nisam mogla da se otmem osećaju da mora postojati nešto drugačije, nešto za mene bolje.

FOTO: ANIMA MUNDI

Danas sam zahvalna sebi što sam se usudila na život. Što sam se usudila na svoje ideje. Čak i onda kada sam ponela titulu neodgovorne maj­ke zbog svog nauma da do]em sama u grad sa malim detetom, jer tobože nije pravo vreme i ne vidim surovu realnost u kojoj vlada nezaposle­nost. Zaposlih se. Čak i onda kada sam dobila priliku da promenim posao, i pored 99 sugestija koje su me odvraćale od tadašnjeg poslodavca, moj stomak je govorio „da, baš kod njega!“. I ponesoh neverovatno iskustvo. Čak i onda kada sam kao samohrani roditelj napustila posao zbog nepodnošljivih okolnosti, bez ušteđevine i plate za idući mesec u sve podstanarskom re­žimu, ili rešenja šta ću dalje. (Ne)verovatno, za mesec dana rešenje je našlo mene i jedan poziv mi je doneo posao sa najvećom zaradom ikada. Čak i onda kada sam ostavila dobro plaćen po­sao, i izabrala da nemam predviđen budžet za idući mesec kako bih se bavila onim što me is­punjava. Čak i u ljubavi, možda najviše u ljuba­vi, nisam pravila kompromise, volela sam i uvek išla dalje, duboko verujući u biće sa kojim ću prosto da postojim. Danas mi jesmo u ljubavi bez kompromisa.

Zadovoljna što sam pratila lični sistem navi­gacije, onaj osećaj iz stomaka, koji prkosi sili gravitacije, svim statistikama, šablonima i na­učenom, ali koji dovodi uvek na pravo mesto u pravo vreme. Jer, dovoljno je da samo jednom iskoračite, čak i ako izgleda da skačete sa liti­ce… ništa, ali bukvalno ništa vam ne može pru­žiti osećaj sigurnosti kao što može osećaj kada shvatite da ste preživeli nakon pada. Ta vera bri­še strahove iz vas. Oslobađa se prostor za zdra­ve ideje, čak i ako nemate jasnu predstavu kako ćete je realizovati. Kada se usudite da ne brine­te o životu, život se tada brine o vama. Kada se oslobodite toksičnih relacija, dolaze vam u život ljudi sličnih senzibiliteta sa instrumentima koji će pomoći na najrazličitije načine da se vaše ideje realizuju. Oslobodite se brige da li ćete biti uspešni, šta će misliti drugi, hoće li to nešto biti promašaj, oslobodite se svih suvišnih senza­cija. Vi učinite najbolje što možete, ne poredite se sa ostalima. Ne etiketirajte se promašajima, ono što nije zaživelo samo će vas preusmeriti ka nečemu drugom. Budite zadovoljni što ste pokušali.

Život zaista, ali zaista počinje van granice zone komfora, i zato usudite se da živite svoju priču, da pratite svoj osećaj iz stomaka. I zato, udah­nite život viziji svojoj.

FOTO: PIXABAY.COM