OŽIVI I ŽIVI

PIŠE: ZORICA MLADENOVIĆ

Biće ovo moja mala ispovest sa nadom da ću bar jednoj osobi pomoći da izdrži i nastavi da­lje, napred. Sinoć sam legla u krevet i kroz gla­vu su mi prošle scene iz moje prošlosti, pomi­slila sam koliko ljudi prolazi ili je prolazilo isto što i ja. Još kao mala sam se osećala neshva­ćeno, drugačije, ja jednostavno nisam pripa­dala ovom svetu. Moje poimanje ljudi, priro­de, životinja, sveta, bilo je drugačije od ljudi iz mog okruženja. Ja sam osoba vedrog duha, iskrena, prirodna, spontana, dobrodušna, a to su osobine koje su mi donele mnogo proble­ma i bola. Previše iskušenja, previše nerazu­mevanja, previše svega za mene krhku, než­nu i idealistu. Plakala sam, često se osećala usamljenom, ali najstrašniji je bio taj osećaj da ne pripadam ovom svetu i priznaću vam… Nekoliko puta sam pokušala da napustim ovaj svet. Otvaram vam sebe i pišem vam ono što bi mnogi prećutali i sakrili. Pišem o svom isku­stvu da bar jednoj osobi pomognem, da bar jedna osoba shvati da nije usamljena u ovom svetu laži, naučenih fraza, nametnutih istina. Pišem da bar jednu osobu probudim i dam joj snage da nastavi dalje. I sva ta bol i tuga koju sam živela i preživela je od mene napravila jaku ženu, sada to znam. Moja osetljivost je moja najveća snaga i moj najveći kvalitet.

FOTO: DRAGANA MILOSAVLJEVIĆ

Svi mi smo učeni i naučeni kako da mislimo. Svi mi smo naučeni da verujemo kako mora­mo da impresioniramo druge, da prihvatamo i ono što nam je neprihvatljivo, da ispunjava­mo tuđa očekivanja, želje… Svi smo naučeni da prihvatamo i mirimo se sa okolnostima, si­tuacijama koje je neko smislio za nas ili nam nametnuo, ili jednostavno jer to tako treba. Naučeni da se takmičimo, ubeđujemo, doka­zujemo, pokazujemo… Naučeni smo kako da ne mislimo, i kako da izgubimo sebe.

Ja sve to nisam mogla. Nisam mogla da se pomirim i prihvatim da nemam svoje mišlje­nje, svoje snove, nade, prava, istine… Nisam mogla da se složim sa svim tim licemernim la­žima i nametnutim pravilima. Nisam… Jer niko nije znao šta ja osećam, šta mislim, šta živi u meni i kako mi onda neko može nametnuti kako da mislim, i kako da živim? Dug je put bio preda mnom. Hvatala sam se za mrvice dobra, za trenutke radosti, za sve neispunjene želje i snove… Puštala sam da sve moje misli lete sa maslačkom i nadala se… Sanjala sam dok se nisam počela buditi i živeti svoje snove. Moja savest je uvek bila budna, ali je moja svest bila uspavana, jer su mi je uspavali, ukrali, oduze­li… Porodica, škola, vršnjaci, religija, prijatelji, kolege, komšije, država… Svi su nešto očeki­vali i svi su krali deo po deo mene… Kao što kradu i deo po deo vas. A onda sam shvatila… Istina je jedna! Istina je moja!

Istina je vaša, ono što živi u vama, jer svako od nas je jedinstven, poseban, savršen u svo­joj nesavršenosti, ili nesavršen u svojoj savr­šenosti. Istina je da je svako poseban i divan baš onakav kakav jeste. Svako od nas je je­dinstven. Svako do nas ima svoju jedinstvenu prirodu i neku svoju posebnost i razlog zašto je ovde. Istina je da se trebate vratiti sebi i probuditi svoju istinsku prirodu. Probudite se i odbacite sve što su vam ikada rekli, nametnuli i naučili vas. To je sve. Da, to je sve, ali to nije baš tako lako. Pred vama je dug put buđenja i oslobađanja. Pred vama je put rasta. Pred vama je put prisećanja ko ste i šta ste, i zašto ste ovde.

 

Počnite da živite svoj život, svoju ideju i viđe­nje života. Ne očekujte da će vas svi razumeti, ali hrabro krenite za svojom idejom. I videćete kako se sve menja, kako se svet menja… Vi­dećete kako vas ljudi drugačije doživljavaju, kako od vas odlaze oni koji više ne mogu da utiču na vaš život, a kako se pojavljuju neki drugi ljudi koji vas prihvataju baš takve kakvi ste.

Ne treba vam ničija dozvola da živite svoj ži­vot. Ne treba vam ničija dozvola da mislite i da kažete ono što osećate, želite, smatrate… Nemorate nikome ništa da dokazujete, vi ste svoji i sebi najvažniji. Oživite svoj život! Oživite svoju ideju o životu, o svetu, o ljubavi, o smi­slu… Oživite i živite!

FOTO: PIXABAY.COM