ONA VEZE SVOJU PRIČU

PIŠE: ANIMA MUNDI

PHOTO: IZVOR FB ZORICA AKERMAN

Zorica Akerman, žena koja  svoj pun potencijal ostvaruje kao majka i supruga, baveći se već 40 godina zanatom koji je možda već i zaboravljen – vezom. Svoj talenat i umeće u muzici ostvaruje na sceni u projektu „Nikada nije kasno“. Uspešna je u svojim kreacijama i idejama koje oživljava. Njeni ručno vezeni gobleni pričaju jedinstvenu i neponovljivu priču i sastavni su deo njene svakdovnevnice.

Kada se rodila ljubav prema goblenima?

Ljubav prema goblenima se rodila u osmoj godini, u danima kada su u školi devojčice skupljale salvete, a dečaci sličice. Moja rođaka je vezla goblene, pa sam uz nju počela i ja da učim, radeći prvo na crtanim goblenima, gde se uvežbava rad ruku. Bez obzira što ta vrsta goblena na tržištu nije imala gotovo nikakvu vrednost, onom ko ih radi taj trenutak završetka posla je dragocen. Tako sam već u drugom razredu imala svoju “samostalnu izložbu” u školi. Posle toga je nastao jedan vremenski vakuum ispunjen drugačijim interesovanjima i obavezama, gde se pojavljuje muzika kao moja velika ljubav. U petom razredu sam učestvovala na lepom takmičenju u Domu pionira i 1978. osvojila “Srebrnu sirenu”. Nekako u to vreme prestaje i vez i muzika i ponovo se javlja 1990. godine, kada se prijavljujem u školu pevanja Dubravke Nešović. Tako kreće moja muzička karijera, repertoar starogradskih pesama i romansi i učešće na takmičenju pevača 1991. godine u Sopotu, gde osvajam prvu nagradu, a nakon toga i “Prvi glas Studija B”. Upravo te godine sam ostala trudna sa prvom ćerkom, i umetnički vez tada dobija svoj novi oblik, a muzika prelazi u drugi plan. Ali, samo na kratko.

U želji da budem drugačija, unikatna i neponovljiva, počinjem da istražujem i neke druge vrste veza, a pogotovo motive. Pronašla sam ih uz pomoć sestre koja živi u Nemačkoj, tako da mi je ona nabavljala i literaturu, kao i gotove pakete, takozvane “kitove”, gde su spakovani shema, platno i konac. Princip cross-stitchinga je sličan kao i kod Vilera, a to je rad po shemi na belom platnu. Shemama se bave čitavi timovi ljudi u celom svetu i zaista nema potrebe za osmišljavanjem nečega što su ljudi razradili do perfekcije. Godinama su nastajale na desetine slika i raznih upotrebnih predmeta i tako se i moja veština izrade znatno usavršila, do ekspertskog nivoa, kako imam običaj da kažem. Možda zvuči neskromno, ali za sliku za koju bi nekome trebale godine rada, moj vremenski okvir je daleko manji. Ali bez obzira na taj vremenski faktor, kvalitet izrade je zaista vrhunski, to čak komentarišu ljudi koji ne mogu izraziti nevericu da pozadina goblena izgleda maltene kao i lice, bez “šetanja koncem”. Sve je ravnomerno i uredno.

Koliko ti treba uboda za jednu sliku?

Što se tiče broja uboda, nikada nisam mogla reći tačan broj, jer na slikama imam uglavnom više kombinacija veza, tako da je to teško odrediti, ali slika jednog zelenog ormara sa plavim porcelanom ima preko 300.000 uboda, ne računajući opšivke kojima predmeti na slici dobijaju svoje konture. Možda na nekoj ima i više, ali iskreno, nisam brojala…

Koliko goblena si izvezla do sada i kako biraš motive?

Što se tiče broja izvezenih goblena, tačan broj ne znam, nikada nisam vodila evidenciju… Prethodne dve godine sam bila izuzetno vredna i mislim da je taj broj za ovaj period preko 50 slika različitih dimenzija. Motive sam birala iz kataloga najpoznatije svetske kuće “DMC”,  koja se dosta bavi unakrsnim vezom (cross-stitching, ili pokrstica kod nas), kao i italijanskim magazinom “Idee di Susanna” i britanskim “Cross-stitching” magazinom. Kod nas je izašlo pre desetak godina licencirano izdanje, ali samo u tri broja, gde je u jednom bio i moj intervju na dve stranice. Nažalost, povukli su ga iz prodaje. jer nije bilo interesovanja.

Takva je situacija i sa nabavkom materijala, konca i platna. To je danas postao jedan zahtevan i skup hobi, koji traži pre svega veliku investiciju, jer paleta boja koju morate imati da biste uradili bilo koju sliku mora biti potpuna. Ja imam dva specijalno pravljena ormarića sa pregradama u kojima je po broju složen konac. To je više stotina nijansi. Zbog toga uglavnom materijale za rad nabavljam van zemlje.

Koliko je ram važan kao deo priče?

Ram je jako bitan. Dešavalo se da neke od slika preramim. U nekom trenutku mi se neki ram učini odgovarajućim, a onda kada vidim nešto drugačije, jednostavno ga “prepakujem”. Veliku pomoć imam u fenomenalnom timu firme “Fabris” i moje drage Branke… Oni zaista imaju veliki broj ramova različitih dimenzija i strukture, tako da se lako može napraviti dobra kombinacija rama i paspartua, čak i ovalnih oblika.

Glas i ruke kao intrumenti izražavanja tvog unutrašnjeg sveta?

Što se tiče osećaja dok vezem ili pevam, mogu reći da su jako različiti, a imaju jednu suštinsku nit, a to je ljubav i zadovoljstvo.

Dok vezem, osećaj smirenosti preovladava, odlutam u svojim mislima gde god želim, uglavnom biram lepa mesta, osećaj disanja je ravnomeran, baš kao i misli, i ogromno zadovoljstvo kada rad bude gotov i kada jedva čekam da ga ispeglam, uramim i pronađem mesto na zidu gde će dobiti svoju pravu poziciju.

Pevanje opet donosi izuzetan naboj koji prolazi kroz celo telo, i ta stara škola pevanja koja nas je učila da kroz pesmu donesemo emociju na pravi našin i gde slušaoci mogu osetiti i dušu.

Uživam u sublimaciji i jednog i drugog talenta. Srećna sam što ih imam oba, ali talenat nije dovoljan ako na njemu čovek ne radi. Vezem već 40 godina i beskrajno sam ponosna na sve što sam do sada uradila, ali uvek idem ka ciljevima koje sebi zacrtam. Taj “unutrašnji svet” se može osetiti i dok se gledaju slike koje nastaju ispod mojih ruku, a oseća se pod prstima dok se sluša pesma…

Moje učešće u projektu “Nikad nije kasno” upravo to i dokazuje. Muzika koju tamo izvodim već dugo nije prisutna u medijima, barem ne u količini koja bi mlade ljude podsetila na neka stara dobra vremena i naučila ih kvalitetnoj interpretaciji. Dešavalo mi se toliko puta da na nastupima vidim ljude kojima krenu suze, ili da mi priđu oni koji ne govore naš jezik, ali mi kažu da su osetili moju emociju u svojoj duši. Od takvih reči se živi.

Podrška tih ljudi, koje vidim čak i samo jednom, stvara “Moć ljubavi”. Želim da svoju energiju, pozitivne misli, zadovoljstvo sobom i svojim životom osete kroz moju pesmu. Upućujem je njima i govorim da je život lep, da svaki dan slave i ustanu sa osmehom, da lošu misao zamene lepom.  Da pronađu u sebi neke darove prirode za koje možda i ne znaju da postoje i iskoriste je na najbolji mogući način! Samo treba reći JA HOĆU, JA TO MOGU! Takva je i porodica u kojoj živim. Tu je moja snaga!