OGLEDALO – NESTATI U SEBI

AUTOR: JASNA LOVRIĆ, KOUČING PSIHOLOG
NASLOVNA FOTOGRAFIJA: PIXABAY.COM

Ogledala su površine u kojima se ogleda naš lik. Takođe, ogledala su sve ono što odražava i govori o nama i više od samog lika. Ljudi, do­gađaji. Naš odraz u našem životu. Tajne srca, tajne svesti, ono što se dešava nasuprot nas, ono sa čim smo u odnosu. Naš život odražava kroz svoje sadržaje duboku istinu o trenutku u kom se nalazimo i izborima za koje smo se odlučili.

Često se u mitovima, bajkama, filmovima, knjigama, susrećemo sa temom ogledanja. Pogledati sebe u ogledalu; ogledati se u ne­čijim očima; naša dela su naše ogledalo; do­gađaji su ogledalo stvarnosti. Nisu važne reči nego dela.

Na osnovu slika naše svakodnevice, možemo da stvorimo sliku o našim unutrašnjim deša­vanjima, emocijama, odlukama, razmišljanju. Možemo da kažemo da se u našoj stvarnosti, kroz tu stalnu interakciju, pojavljuje na vide­lu mnogo toga što je intimni sadržaj naših misli i osećanja. Ništa u naš život nije došlo slučajno, već je privučeno nekim sadržajem u nama, i ostaće prisutno tačno onoliko dok više u nama ne bude potrebe da kroz takvu situa­ciju – alatku događanja, uvidimo i naučimo šta je potrebno. Promenimo, pomerimo se korak dalje, napravimo nove izbore.

SPEKULACIJA OGLEDALOM

Speculum, latinska reč za ogledalo, izvor je reči “spekulacija”. Iskrivljenost, manipulacija. To značenje je danas u vreme “selfija” i “sa­mo-promocija” putem društvenih mreža na­ročito aktuelno. Spekulacija “ogledalom” je postalo masovna pojava. Marketinška pojava. Spekulacija slikom o sebi, ogledalom svog ži­vota, u retkim profesijama je deo posla, ali je u svojoj masovnosti u poslednje vreme postalo društvena pojava. Odraz pojedinačnih nesi­gurnosti je postao društveni problem. Često imamo priliku da vidimo da cela generacija nosi karakteristike određenih modela “vaspi­tavanja” koji su bili aktuelni kada su bili deca. Ova generacija “samopromotera” i kreatora “selfija” na fotografijama, i u životu, generaci­ja je čije je vaspitavanje usmereno ka cilju, a ne ka procesu. Gratifikacija je na clju, a ne na fazama procesa. Standardi su sintetizovani na osnovu uzora koji su medijski prihvatljivi i promovisani, šta god to sezonski bilo. Kod ge­neracije ljudi koji su danas odrasli i sami po­staju roditelji, kada su bili deca nije izgrađe­no stabilno samopouzdanje. Generacija koja je podizana da je sve osim dostignutog cilja greška, koja je podizana da se takmiči zarad uspeha, generacija koja je učena prečicama, a ne strpljenju. Brzini, a ne snazi. Brzina dosti­zanja cilja gde kada se stigne na željeni cilj, ne znamo šta dalje. Ko smo. Ne znamo zašto nas taj cilj ne čini srećnim, ne znamo koji sle­deći cilj sebi da postavimo – jer su takvi ciljevi, suštinski svi slično prazni kada se dostignu. Kada smo usmereni ka cilju, a ne ka procesu razvoja, učenja, individualnosti, radosti otkri­vanja sopstvenih snaga i potencijala, sopstve­nog doprinosa, mi negde uz put zaboravimo ko smo. Izgubimo kontakt sa sobom, jer nam je fokus napolju. Ne stvorimo radost u sebi, jer je radost u spoljašnjem odobravanju. Ogleda­la postanu sadržaj našeg života umesto nas samih. Zagubili smo jezgro ljubavi u sebi.

Na sreću nije nepopravljivo.

Uloga i umeće dobrog terapeuta, savetnika, kouča je da kroz ogledalo, koje mu daje stvar­nost klijenta, razabere sve ono što je skriveno unutar njegovog bića. Procese koji su ga do te tačke doveli. Možda postoje u stvarnosti ne­čijeg života segmenti koji se čine da su uticaj “sa strane”, ali čak i kada se razmotre uticaji sa strane, u kojima se klijent neretko oseća kao žrtva okolnosti, doći ćemo do odluka, iskaza, raskrsnica, osećanja – koji su zajedno učinili upravo taj izbor baš tog sadržaja. Na osnovu “ogledala”, dobar kouč može svom klijentu da pruži mnogo uvida.

Selfiji koji su tako popularni ovih dana su “na­montirana” i “izmanipulisana” slika sebe koju želimo da pružimo. Društvene mreže i popu­larnost i bizarnost života na društvenim mre­žama je mogućnost stvaranja iluzije našeg života, bez da uložimo napor da suštinski pro­menimo nešto u sebi da se realno približimo željenom. Društvene mreže čine da u njihovom ogledalu možemo da budemo lepi, pametni, mudri, privlačni, lagani, pitki, duhoviti… a da u samoći stvarnog života ne moramo ništa da menjamo. To čak ide dotle da se stvaraju potpuno lažni identiteti iz kojih se komunici­ra. Privid života zamenjuje život sam. Privid života nam omogućava da budemo sve ono za šta u pravom životu nemamo snage i hra­brosti. Samopouzdanja i svrhe. Popularnost društvenih mreža je u “nepodnošljivoj lakoći postojanja”.

Koliko god pokušavali da izbegnemo i prene­bregnemo neprijatne refleksije ogledala koje osvetljavaju i podcrtavaju sadržaje i dubine našeg “pravog” života, ili neke nama teške teme i situacije, život će nam ih vraćati u kri­lo, u susret, u lice, dokle god se jasno ne za­gledamo u njih, u sebe, i napravimo promenu. Suštinsku promenu unutar sebe.

Ceo potrošački mentalitet se bazira na ogle­ dalu, na fingiranju života. Ako se ne osećamo dobro iznutra, kupićemo nešto za spolja i naše ogledalo će zablistati. Privremeno ćemo oseti­ti olakšanje. Ekskluzivna garderoba ili kola su, naravno, osim zadovoljstva ili odraza ukusa, i način da “uglačamo” ogledalo naše stvarno­sti. Njihova vrednost je diskutabilna ako im je uloga da zajedno sa nama čine jedan blistavi pokretni “selfi”.

Izmene se ne mogu raditi na ogledalu, izmene se rade unutar nas. A i ogledalo tada odražava promenu. Čuvena “Slika Dorijana Greja” govo­ri o ogledalu. Ogledala su naši putokazi i naši učitelji. Ne možemo se ogledati u tuđem ogle­dalu.

DETE BEZ GREŠKE

Zašto nam je tako teško da se suočimo sa ogledalom? Zašto se često stidimo da prihva­timo da smo pogrešili? Zašto krijemo delove sebe? Od kada u našem životu datira nedosta­tak samopouzdanja ili osećaj krivice? Možda će vam biti lakše da sagledate genezu ova­kvog procesa ako, bez da previše ulazimo u tu temu, postavimo jedno pitanje: Kako ste vas­pitavani?

Da li su vaši roditelji tražili previše od vas? Da li je greška bila dozvoljena?

Pored toga što je jedinstveno i različito, svako dete dolazi na svet sa različitim osobinama, specifično svojim problemima, svojim pitanji­ma. Ni jedno dete nije savršeno i sva deca pra­ve greške. Kada roditelji od deteta očekuju da ne greši, oni mu daju okrutan i netačan pogled na život – da nije dozvoljeno grešiti. Postav­ljaju mu merila koje nikada niko ne može da ispuni. Postavljaju mu standard unutrašnjeg zadovoljstva koje se bazira na nemogućem zadatku. Naravno da to za rezultat ima da dete ne može doći do unutrašnjeg zadovoljstva so­bom, pa ni do zdravog samopouzdanja.

Kada roditelji od deteta očekuju savršenstvo, deca jedino mogu da osečaju da nisu dovoljno dobra, to je jedini siguran rezultat koji će rodi­telji dobiti takvim vaspitanjem. Deca osećaju da su loša, manje vredna, da sa njima nešto nije u redu. Osećaju se poraženo i kriva. Takva deca odrastaju u osobe koje nose u sebi ose­ćaj da iz nekog razloga nikada nisu dovoljno dobre i da njihov sadržaj nije dovoljno vredan da budu voljene i poštovane, primećene. Da njihove potrebe nisu važne. Da je potrebno da kriju neke delove sebe i da “fingiraju” stvar­nost svog života kada ga pokazuju drugima. Da je roditeljima potrebno sakriti grešku da bi se dobila pohvala.

Da li Vam ovo zvuči poznato?

Sećate li se svog odrastanja do devete godi­ne? Deca do devete godine života nisu u sta­nju da se izbore sa prekorima bez da se u nji­ma stvori veliki osećaj krivice. Deca mlađa od devet godina nisu sposobna za logičko zaklju­čivanje. Ne mogu da odrede razliku između “uradio sam nešto loše” i “ja sam loš”. Kada postoji problem, uvek će misliti da su ona kri­va, a kada su kriva, ona su loša. Ako je napra­vilo grešku, dete misli da je onda ono samo greška, da je ono pogrešno. Deci je potrebno da u procesu uče i da tokom tog učenja imaju pravo da pogreše. Međutim, za to je potrebno aktivno i posvećeno prisustvo roditelja.

Deca koja su odrasla bez aktivnog i posveće­nog prisustva roditelja, a uz zahtev da posti­gnu cilj na zamišljen i brz način, odrastaju u odrasle osobe koje svoje nepoznavanje proce­sa učenja pretaču u manjak samopoštovanja zbog grešaka, u agresivnost zarad postizanja cilja. Deca koja su umesto iskustva i integra­cije procesa saznavanja i razvoja, naučena da nisu dobra, nisu vredna; deca koja su često kažnjavana, jer odmah nisu dala rezultat; deca koja su podizana tako što se od njih tražilo da ne greše. Deca koja su kažnjavana za svaki propust, nespretnost, nestašluk, ili jednostav­no, dečju razigranost i glasnost. Ili suprotnost svemu tome, prisutna u današnje vreme: deca bez aktivnog i posvećenog priustva roditelja, koja se upućuju u apsurdno nezahtevne škole da bi postigla cilj bez stvarnog iskušenja i na­pora. Rezultat je opet nepoznavanje procesa. Sa takvom emotivnom strukturom neprepo­znavanja sopstvene vrednosti i neprekidnom žeđi za tuđim odobravanjem, upravo upotpu­njavanje “spolja” preko “ogledala” sopstvenog života, spoljašnjim intervencijama, “selfijima” bukvalnim i figurativnim, postaje nasušna po­treba.

Teško je posegnuti u dubine svoga bića i osvetliti unutrašnji sadržaj, ali nije nemogu­ će. Teško je pogledati svoj život bez “retušira­nog”, “fotošop” izdanja, u njegovoj ogoljenosti i jednostavnosti. Ali nije nemoguće. Proces je – koji daje stvarne rezultate.

Olakšavajuća je okolnost što kao odrasli mo­žemo da shvatimo koncept “odgovornosti” na pravi način. Prvo u smislu odgovornosti pre­ma sebi: dužni smo da sebi izgradimo rado­stan celovit život.

Zatim u odgovornosti za postupak, a ne za celo naše biće. Ne treba odbacivati celog sebe i upadati u dubine očaj zbog greške, nego sa­gledati odgovorno grešku jednog izbora u pro­cesu razvoja i dostizanja sanjanog cilja. Od­meriti pojedinačan događaj u odnosu na našu ukupnu vrednost.

Ono što kao dete nismo naučeni i nismo ume­li, možemo sada. Možemo da budemo roditelj sami sebi. Možemo da kažemo na primer:

  • “Ako sam uradio/la nešto loše, nisam loš, jer nisam znao/la bolje”,
  • “Ako sam uradio/la nešto loše, nisam loš/a, jer mogu da popravim stvari”,
  • “Ako sam uradio/la nešto što nije dovoljno dobro, i dalje sam dobar/a, jer učim i usko­ro ću biti bolji/a”,
  • “Ako sam uradio/la nešto što nije dovoljno dobro, i dalje sam dobar/a jer niko ne po­beđuje uvek”,
  • “Ako sam uradio/la nešto što nije dovoljno dobro i dalje sam dobar/a jer sam shvatio/ la gde sam pogrešio/la i u budućnosti ću to ispraviti”.

Usredsredite se na proces, kontinuitet, potreb­ne korake i standarde, a ne na greške i krivicu. Ne prelivajte grešku na celo svoje biće. Tako ćete stvoriti preduslove da preuzmete pravu odgovornost i za pojedinačni izbor i za svoj život. Odgovornost je od suštinske važnosti za ispravljanje grešaka i za napredovanje. Pri­hvatite odgovornost na zdrav i kvalitetan na­čin i izađite iz lavirinta ogledala.