NOVO DOBA – BUÐENJE RODITELJA

PIŠE: NATAŠA VUKIĆEVIĆ, JEDAN OD OSNIVAČA UDRUŽENJA RODITELJSTVO NOVOG DOBA
FOTOGRAFIJA: PRIVATNA ARHIVA

Tema ovog teksta, prema uputstvu urednika, trebala je da bude o nekom početku, a da ne bih u potpunosti istu promašila, reći ću da sam zajedno sa još dve mame na početku projekta kojim želimo da pod jednu „kapu“ stavimo sve u vezi dece i roditeljstva.

Jedan sam od osnivača Udruženja roditeljstvo novog doba i mama dva odrasla tinejdžera. Takođe sam neko ko neprestano traga za odgovorima na mnoga pitanja, koja me prate od kako znam za sebe. Da li sam mama koja greši i da li sam grešila? O, da i ne malo. Da li danas kao roditelj znam više ili manje? Imam osećaj da se moje neznanje uvećava, srazmerno poverenju u dobar ishod.

Nedavno mi je punoletna kći rekla: “Znaš, mama, ti se baviš roditeljstvom i to sve, ali mi ti nismo nešto ispali. Kako se osećaš zbog toga?“ Uf, kakvo pitanje od moje drage kćeri, koja ne voli da sedi sa knjigom, ali zato obožava filmove i muziku. Zamislila sam se i to je potrajalo. Pa, stvarno, šta ja to radim i zašto? Oboje su vrlo dobri đaci i po svim parametrima današnjeg društva nemam šta da istaknem od njihovih postignuća. Nisu završili muzičku školu, ne bave se ozbiljno ni jednim sportom, ne ističu se ni u školskim, ni u vanškolskim aktivnostima. Vole da zaobiđu i preskoče svaku prepreku za koju su procenili da je nebitna. U kući se ne hvataju ni jednog posla bez preke potrebe i, naravno, najviše vole da izađu sa svojim društvom i da su napolju. Ako bi se deca gledala kao rezultat iz opisanog ugla posmatranja, svakako bi bilo bolje da izaberem neku drugu temu životnog delovanja.

Ali tema roditeljstva je izabrala mene i nekako biva u životu da biramo onu oblast gde nešto ima što prepoznajemo kao važno nama samima. Možda kroz temu roditeljstva tragam za detetom koje sam ja bila nekada davno i potrebno je da nešto završim u sopstvenom odrastanju. U svakom slučaju, volim decu i osećam odgovornost prema tome kakav svet tvorimo, te bih da popravim što se dade popraviti. Krenula sam od sebe u tom popravljanju. Učenje, seminari, knjige, radionice – ništa mi nije strano. Osećam se kao večiti učenik u školi života i radujem se različitim spoznajama do kojih dolazim svakodnevno. Čini mi se da svakog trena živim u nekom novom svetu, jer ga vidim iz nekog novog ugla. I razumem da je uglova posmatranja beskonačno mnogo.

I tako, u jednom trenu, uvidim da su moji najveći učitelji u ovom životu upravo moja deca. Od njih učim da budem opuštena, da ne brinem o sutra, da mogu slobodno ništa da ne radim i da se zbog toga ništa loše neće dogoditi. Moja deca nisu odlični đaci, ali oni će uvek prvi pritrčati da pomognu starijoj osobi, ili da ustanu u prevozu svakom ko je nemoćniji od njih. Oni su uvek tu za svoje drugove i drugarice. Vole prirodu, vožnju biciklom, plivanje, muziku. Vole svoju zemlju i porodicu. Moja deca prepoznaju maske i vrlo dobro osećaju i vide čoveka koji stoji iza. Njima je jasno da mnogo toga nije savršeno u ovom svetu i imaju jasne stavove na mnoge teme.

Takođe, mnogo bolje od mene znaju kada je dobro neki stav izneti, a kada je pametnije nešto prećutati. I na tom polju učim od njih. Moja deca me besplatno podučavaju i ne znajući da to čine, a ja ćutim i pravim se da ponešto znam bolje. Oni me puštaju da se pravim pametnija, prihvatajući s ljubavlju sve moje nesavršenosti i ne zamerajući zbog istih. U toj igri prožimanja, zajedno rastemo i gradimo odnos koji je baza našeg bitisanja u novom dobu.

A novo doba je sada i predstavlja dva sveta istovremeno. Jedan je veći i dominantniji, dok je drugi manji, tiši, budi se i prepoznaje ovaj prethodni, kao nešto što neminovno prolazi. Svest o postojanju oba je ono što ovaj trenutak čini čarobnim i želim nam svima lako i bezbolno „buđenje“ sa učiteljima, koji su uvek pored nas.