NE(ISTINITO) U FOKUSU

PIŠE: GORAN STOJIČIĆ
FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

Marko Dražić je rođen 12. januara 1980. godine u Beogradu. Nakon studiranja Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radio je kao novinar na portalu Blic online. Počinje da piše za Njuz 2010. godine, a početkom 2011. postaje urednik sajta. Deo je scenarističkog tima emisije 24 minuta sa Zoranom Kesićem. Živi na Lionu, oženjen, otac Sare i Sofije.

KAKO JE SVE POČELO, KADA SU SE SKUPILI NJUZOVCI, ČIJA JE BILA IDEJA, ŠTA STE OČEKIVALI, KAKVI SU BILI PLANOVI?

Sve je počelo tako što se ova ideja godinama kuvala u glavi Dejana Nikolića, koji je bio veliki fan američkog Oniona. Za one koji ne znaju, u pitanju je takođe satirični sajt koji objavljuje izmišljene vesti. Dejan je leta 2010. godine bio na bolovanju, imao je probleme sa leđima, i kako je imao nešto više slobodnog vremena, počeo je sam da piše tekstove za Njuz. Tada još nije postojao sajt, tako da ih je kačio direktno na Fejsbuk. Nisam siguran da li je imao neku jasnu strategiju, nije tome pristupio kao nekom poslu, već čistom hobiju. Fan stranica je polako rasla i došla do nekih 150-200 ljudi, kada je do mene došla prva Njuzova vest. Kao i većina čitalaca, i ja sam prilikom prvog susreta sa Njuzom na kratko poverovao da je vest istinita. Ova je bila o putniku JAT-a, koji je bio u agoniji, jer ga je na letu usluživala starija stjuardesa. Pročitao sam još nekoliko tekstova, dopao mi se takav humor i neobična forma izmišljenih vesti, tako da sam poželeo da i sam pišem za Njuz. Za kratko vreme, skupila se prva ekipa Njuzovaca i mi smo, sa nekim manjim izmenama, i dalje deo Njuza. Zanimljivo je da se skoro niko od nas nije pre poznavao, već je ideja Njuza bila to što nas je spojilo. Svi smo na Njuz gledali kao na hobi, kao na ventil i priliku da prokomentarišemo dešavanja u društvu koja nam smetaju. Niko od nas nije verovao da ćemo to raditi skoro sedam godina, a da će većini nas to već godinama biti i primarni posao.

POLITIČKA SITUACIJA KOD NAS PREPUNA JE APSURDA, TOLIKO DA LJUDI KOJI ČITAJU DOGAĐAJE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA, I KOJI SU NAVIKLI NA ISKRIVLJENU SLIKU NJUZ.NET-A, PONEKAD OSTANU ZATEČENI KADA SHVATE DA VEST NIJE VAŠA, VEĆ DA JU JE PLASIRALA OZBILJNA INFORMATIVNA KUĆA. TADA SE, UMESTO OSMEHA, NA LICIMA ČITALACA POJAVI DRUGAČIJA GRIMASA. KAKO KOMENTARIŠEŠ TU ČINJENICU?

Slažem se, često pročitamo neku vest, pa i sami pomislimo kako je šteta što tako nešto nama nije palo na pamet. U početku smo želeli da i takve vesti „njuzovski” obradimo, ali smo vremenom shvatili da je besmisleno obrtati takve apsurde vesti. Kada imaš, recimo, pravu vest da je direktor puteva Srbije zavejan na Zlatiboru, ma koliko ti bio duhovit i kreativan, teško ćeš smisliti nešto luđe od toga. Takve vesti, kada se malo iskrive, mogu da postanu samo normalnije, pa ih zato uglavnom preskačemo.

RECI NAM NEŠTO O SARADNJI ZA ZORANOM KESIĆEM I RADU NA EMISIJI „24 MINUTA”. ŠTA MOŽEMO DA OČEKUJEMO U NAREDNOJ SEZONI, DA LI UNOSITE NEKE NOVINE ILI NASTAVLJATE TAMO GDE STE STALI?

Odlična je saradnja sa Kesićem i svim ostalim ljudima koji rade na emisiji. Gledaoci često misle da je rad sve vreme zabavan, da mi dok pišemo scenario sve vreme plačemo od smeha, što nije tačno. Često, naravno, bude i takvih momenata, ali bude i situacija kada nam ne ide najbolje, kada se unervozimo. Nekad ostanemo na poslu i do jedan, dva ujutru, ako je sutradan snimanje, a nemamo još uvek gotov scenario. Ipak, i u takvim situacijama, koje srećom nisu česte, budemo zadovoljni finalnim proizvodom, čak i dodatno ponosni kada vidimo kakvu smo emisiju snimili, iako je svega nekoliko sati ranije delovalo da smo u ćorsokaku. Za razliku do Njuza, gde najčešče jedan autor napiše tekst, ovde je u pitanju timski rad, nas nekoliko sa Kesićem piše scenario, pa je onda tu Kesićeva izvedba od koje zavisi kako će taj scenario delovati u emisiji, a na njega dosta utiče i to kakva je publika na snimanju. Jako važnu ulogu ima i naš producent i reditelj Sale Saničanin, koji sa svojom ekipom treba sve to što bolje da snimi, a kasnije se emisija montira i dizajneri zvuka rade svoj deo posla. Emisija je kao fudbalski tim, gde svako igra na svojoj poziciji, i koji može da pobeđuje samo ako svi dobro obavljaju svoj zadatak.

Najveći problem kod emisije „24 minuta” su dugačke pauze koje imamo tokom leta i zime. Taman se lepo zahuktamo, fino se uigramo, publika ponovo navikne da nas gleda iz nedelje u nedelju, pa onda krene pauza od dva-tri meseca, tako da se ponovo i publika i mi pomalo odviknemo od emisije. Kao i pred svaku novu sezonu, uželeli smo se rada i jedva čekamo da krenemo u septembru. Potrudićemo se da bude nečeg novog u emisiji, ali do sada se pokazalo da su sve inovacije nastale spontano. Tokom rada na scenariju, nešto bi nam palo na pamet, kažemo da bismo mogli ovo ili ono da ubacimo, tako da nemam sad ekskluzivnu najavu za neki novitet. Nadam se da ćemo nastaviti tamo gde smo stali, jer je iza nas veoma uspešna polusezona, možda i najbolja do sad. Ne sumnjam da će nam i političari dati dosta materijala za dobar program, jer kvalitet emisije umnogome zavisi i od njihovih izjava i postupaka.

VAŠA KNJIGA „PRAVA ISTORIJA SVETA” POSTIGLA JE OGROMAN USPEH. KOLIKO JE TRAJALO PISANJE I DA LI PRIPREMATE NEŠTO NOVO?

Knjiga „Prava istorija sveta” je postigla veliki uspeh, mnogo veći nego što smo očekivali. Pred njen izlazak, organizovali smo internu kladionicu, gde je svako od nas napisao koliko misli da će se knjiga prodati. Najambiciozniji od nas je rekao 12.000, a do sada je prodato skoro 20.000 primeraka. Naravno, nisu tiraži jedino merilo uspeha, meni je kada pričam o uspehu knjige pred očima, na prvom mestu, slika naših čitalaca, koje smo imali priliku da upoznajemo na brojnim promocijama i tribinama na kojima smo učestvovali širom Srbije, od Sombora do Surdulice, i njihove sjajne reakcije kada bismo čitali pojedine delove knjige. Za one koji nisu imali priliku da se susretnu sa knjigom, u pitanju je istorija sveta, napisana kroz izmišljene novinske tekstove. Obrađujemo period od biblijskih vremena, pa sve do kraja 20. veka, kao i nacionalnu istoriju od Stefana Nemanje do Titove smrti. Rad na knjizi je dugo trajao, nekoliko godina, s tim što smo imali dosta pauza. Počeli smo da radimo knjigu kada je Njuz bio još uvek relativno mali i dok nismo imali previše obaveza, da bi u međuvremenu počeli rad na emisiji „24 minuta”, pa smo knjigu malo zapostavili. Imali smo sreću da je knjigu finansijski podržala Erste banka, a divni ljudi iz ove banke, sa kojima već godinama sarađujemo, imali su razumevanje za naše probijanje rokova. Imali smo, takođe, sreću i da je knjigu objavila Laguna, osim najbolje distributerske mreže i krajnje profesionalnog reklamiranja svojih knjiga, njihova zasluga je i što su iz nas izvukli maksimum i kada je reč o sadržaju i izgledu knjige.

Planiramo novu knjigu, koja će negde moći da se delimično nadoveže na Pravu istoriju sveta, ali kako ovih dana tek treba da počnemo sa radom, ne bih previše otkrivao.

DA SPOMENEMO SVE ČLANOVE TIMA, UZ PITANJA – DA LI STE RASPOREĐENI PO ZADACIMA U VEZI PRAĆENJA MEDIJA (ODAKLE VAM STOMAK ZA TO?), KAKO UKRATKO IZGLEDA RADNI DAN, DA LI IMATE POSEBNE PLANOVE ZA BUDUĆNOST ILI JE SVE ČISTA IMPROVIZACIJA, BAŠ KAO I ŽIVOT U SRBIJI?

Često nas pitaju koliko nas ima u ekipi i teško je dati tačan odgovor. U redakciji nas je trenutno petorica: Viktor Marković, Nenad Milosavljević, Miroslav Vujović, Bane Grković i ja. Osim nas, imamo u ekipi još nekoliko ljudi koji i dalje rade neke normalne poslove, a povremeno pišu za Njuz: Darko Crnogorac (aka Soko Sokolović), Bojan Savić, Bojan Ljubenović, Uroš Bogdanović, Miloš Mileusnić, Marko Kovač i sigurno još poneko. Tu je, naravno, i osnivač Dejan Nikolić, koji poslednjih godina ne piše previše tekstova, ali je uvek prisutan kao glas razuma u svakoj našoj dilemi. Nismo raspoređeni po rubrikama, svi sve pratimo i svi o svemu pišemo, s tim što znamo ko se od nas najviše razume u sport, a ko u ekonomiju, tako da se dešava da neku ideju prepustimo drugom ako smatramo da bi je on bolje raspisao. Radni dan nam izgleda tako što se skupimo u redakciji, uglavnom svi kasnimo, ali srećom, od ranog jutra smo pri telefonima i na našoj zatvorenoj Fejsbuk grupi kačimo aktuelne vesti i u komentarima predlažemo kako da ih obradimo. Često se i pre dolaska na posao dogovorimo o dve-tri teme koje ćemo tog dana obraditi. Naravno, mnogo zavisi i od toga kakav je dan. Mi umnogome zavisimo od aktuelnih vesti, tako da je najgore u ovom poslu ako se desi nekoliko dana sa „normalnim” vestima i ako političari daju „normalne” izjave. Srećom po nas, kako živimo u Srbiji, ovo se veoma retko kada dešava. Kao što i sam kažeš u pitanju, u Srbiji je teško praviti neke poslovne planove za budućnost, tako da nam je glavni cilj da nastavimo da se bavimo ovim poslom i da ga podignemo na nešto viši nivo. Da imamo više sadržaja na sajtu, da nastavimo da radimo „24 minuta” i naredne godine, voleli bismo kada bismo mogli da radimo na još nekoj emisiji ako nam se za to ukaže prilika, a, kao što sam već rekao, treba da počnemo rad i na novoj knjizi. Bilo bi lepo kada bismo se malo više oprobali u kopirajtingu. Imali smo nekoliko izleta u te vode, smišljali smo reklame za pojedine brendove, i to nam je bilo dosta zabavno, jer je u pitanju novi izazov, tako da se nadam da ćemo malo više ići u tom smeru.

TEMA OVOG BROJA RYL MAGAZINA JE U FOKUSU – IMA LI ZA TO BOLJEG SAGOVORNIKA OD ČOVEKA IZ NJUZ.NET-A?! ŠTA MOŽEŠ DA NAM KAŽEŠ ZA KRAJ?

Kako tokom leta nismo radili na emisiji, a ni sajtom se zbog odmora nismo bavili punom parom, dozvolio sam sebi da ne pratim politiku onoliko pomno koliko je inače pratim i jako mi je prijalo da se malo „očistim” od naših političara. Imao sam malo više vremena da budem sa porodicom, kao i da se okrenem svojim velikim ljubavima – knjigama i muzici, za koje često nemam dovoljno vremena. U poslednje vreme sam otkrio nekoliko sjajnih pisaca koji beskompomisno pišu o sebi i svom životu. Nisam siguran koliko ljudima u njihovom okruženju prija da se nađu u tim knjigama i kako na njih deluje saznanje da hiljade ljudi čitaju o nekim intimnim detaljima iz njihovih života, ali mi je kao čitaocu bilo veliko osveženje da naiđem na autore koji bez ikakvih kočnica, ili makar nama tako deluje, pišu o sebi. Tu, na prvom mestu, mislim na Karl Uvea Knausgora i njegovu „Moju borbu”, kao i na Bekima Sejranovića i Frederika Begbedea. Nešto ranije sam otkrio romane Roberta Perišića (Naš čovjek na terenu, Područje bez signala), koji su mi neuporedivo više prijali od njegovih priča, a moram da ukažem i na Vladimira Tabaševića, momka čiju smo knjigu „Pa kao” predstavili i u „24 minuta”, koje je čisto remek-delo. Trenutno čitam, ponovo posle 20 godina, Pekićevu „Atlantidu” i razmišljam koliko bi od nje mogla da se snimi dobra serija. Za sam kraj, spomenuo bih i tvoju zbirku priča „Besani”, takođe veliko osveženje za mene. Mnogima sam je preporučio, pa bi bio greh da to ne učinim i u ovom intervjuu.

Čitanje dobrih knjiga treba da prati slušanje dobre muzike. U poslednje vreme, većinu novih albuma i bendova otkrijem preko Skočine emisije „Gistro FM”. Da nije njega, verovatno nikad do mene ne bi došli izvođači kao što su Timber Timbre, Aquaserge ili Molly Nilsson, koju ovih dana svakodnevno slušam. Ovu godinu su mi do sada obeležili aktuelni albumi Father John Misty, Slowdive, Dana Auerbacha, a bend čiji novi album već nedeljama željno iščekujem je The War On Drugs. Bilo bi lepo kada bismo ih nekad doveli u Srbiju, ili makar u region. Generalno bi bilo lepo kada bi u Beogradu bilo malo više dobrih koncerata.