NEBESKA PLAVA

PIŠE: MILICA PANTOVIĆ

Probudim se nekad tako uzjogunjeno. Rašrafl­jeno. Kuso u sopstvenoj koži. Osećajući da ću ako takva ustanem, dan provesti na levoj nozi. Dešava se…

Ali ne, neću takva ustati iz kreveta, nakrivljeno početi dan. Zovem u pomoć svoju boju – jednu jedinu, svemoguću. Nebesku plavu. Da noge izravnam, uspostavim jutarnju ravnotežu. Ne zaboravimo da se dan po jutru poznaje.

Treba mi da samo malo udahnem plavičas­tu svetlost kojoj sam otvorila prozor da smelo kroz njega prođe, onako hajdučki, i dopre do mene, u mene.

Tako zagrabim jedan snažni udah plave. Sa ne­kom težinom ga udahnem, pa lagano izdahnem. Svaki naredni udah je sve lakši. Tek izdah. I kod sedmog, osmog puta osetim ponovno buđenje.

Koliko samo prija ova plava što caruje nadan­jima, voljom, htenjima, željama… Sve sam ih stavila pod njen nebeski šlem, njene odrešene ruke. Slobodne, što volontiraju u svemirskom prihvatilištu svega što postoji.

Čini mi se kao da kroz nju udišem radost i spokoj što su na trenutke delovali tako daleko, a što se u momentu isprečiše onom uzjogunivaču od malopre što me opseo, odazivajući se na plavu.

Udišem u sebe nebo sa razbarušenim belim oblacima koji su poprimili plavi odsjaj i puštam njegovom širokom prostranstvu da me umiri, ušuška u postelji, koja najednom postaje neka­ko udobna i mirna, konačno prilagođena mom telu.

Ceo krevet poprimi neki nedefinisani maštarski oblik kad u sebi ugostim tu hajdučku plavu i raznorazne njene rođake po boji.

I spreman je za šarenilo misli koje se onda izdižu iznad mene, grupisane u srcolike balone, odaslate da skitaju po vasioni, uzduž i popreko, gde god im volja. U potrazi za delanjem -pret­varanjem misli u dela.

Njeno veličanstvo Plava – svaki put kada je up­etljam u svoje telo i duh, svom silinom snage koju ima izbaci iz moje duše sve ono nepotreb­no – neprijatnosti, opterećenja, strahove, pa ubaci mir i rasterećenje.

FOTO: ANIMA MUNDI

Osetim divljenje toj njenoj snazi, dirigentskom štapu kojim inteligentno barata kroz delove oblaka na nebu kojim oduvek suvereno gospo­dari.

Plava je njihova navigacija, vođa puta što se poigrava u beskonačnosti beskraja kojim pred­vodi – oblaci su sada tu. Sada nisu. Vidimo ih, pa ih ne vidimo.

Nekad dok ih gledamo, ona im lako promeni oblik, ako joj se prohte.

Time nam crta da ništa nije onako kako izgle­da s početka. Da sve može i ništa ne mora da znači. Da bukvalnost često može biti čist priv­id i površnost, zbog koje suštinu i unutrašnjost nismo u stanju da uvidimo. Da su promene prirodne i potrebne. Da im se ne opiremo, već da im se prepustimo – kao što to čine oblaci to­liko spontano prilagođavajući se nebu. Njihov je zadatak da odnesu staro i prevaziđeno, a do­nesu novo i neistraženo, promenjenog oblika.

Promena je, zapravo, jedina stalna i nepromen­ljiva nepoznata u jednačini svačijeg života.

I ne moramo uvek sve da razumemo i izobjašn­javamo, jer objašnjenja često nema, a misterija iskače svuda i stalno – na nebu, u svakome od nas, oko nas.

Ne znam koliko smo svesni činjenice da je živ­ot, samim tim što nam je dat, najveća misterija od svih – najveće čudo samo po sebi za svak­oga od nas ko je dobio mogućnost da tabana ovom planetom kudikamo, ostavljajući baš svoje tragove.

To je jedan čudan i čudnovat projekat koji nam je namenjen da ga stalno izučavamo, istražuje­mo, da iz njega učimo i rastemo, razvijamo se. Padamo, pa se dižemo.

U svemu tome, nekad puzimo, nekad nespretno šljapkamo i saplićemo se, a nekad trčimo brže od metka.

Da nije kao takav zamišljen, bio bi predvidiv i dosadan. Neadrenalinski utaban. Tugaljivo jednosmeran i tih, sa tendencijom ka preda­ji u svoj toj jednoličnosti. A reč „neobjašnjivo“ ne bi postojala i nosila sa sobom osećaje po­drhtavanja srca, te treperenja celog tela, dok je izgovaramo svedočeći čudima kada nam se ista događaju. To samo svemir reaguje na naše istinske želje i potrebe, one što dolaze direktno iz srca.

I kada takav jedan nedefinisani oblak udahnem i pustim ga da sanjalački nekontrolisano prote­gne ruke kroz celu mene, ja odjednom ustanem drugačija.

Nova. Okrepljena. Nenakrivljena.

Podignute glave na gore, nebu pod oblake. Smešeći se njegovim migovima, skrivenim pla­novima.

Puna poverenja prema životu, ogrnuta tom ne­kom sada pojačanom plavom bojom – plemić­kom.

To je odsjaj one strastvene plave krvi što je u stanju da pokulja u svakom od nas, samo ako umemo dovoljno neba u sebe da udahnemo, pa mu se prepustimo.

Zagolicajmo nebesko plavetnilo da sa nama prokomunicira, obrati pažnju na pakete želja što smo mu ih odaslali.

Ugostimo nebesku plavu, pomažući joj da se u nama udobno smesti.

Dobro se zagledajmo u njene krupne radoznale oči – u njima vitlaju širina i ispunjenja što se razbacuju snagom čistih misli i jednostavnim rešenjima. U njima ćemo naći inspiraciju da još jače i više želimo.

I abrakadabra… Čarolija može da počne…

FOTO: ANIMA MUNDI