MOJE LIČNE BORBE

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ
FOTOGRAFIJE: JELENA JANKOVIĆ

JELENA JANKOVIĆ, ZVANIČNI JE FOTOGRAF ANSAMBLA KOLO I BITEF FESTIVALA. PORED MNO­GOBROJNIH INTERNACIONALNIH NAGRADA ZA SJAJNE FOTOGRAFIJE, OVA DIVNA I MLADA ŽENA SPOZNAJE SEBE KROZ PLANINARENJE I TRČANJE. ŠTA KAŽE O SVOJIM HOBIJIMA I STRASTIMA SA UVEK DOBRO RASPOLOŽENOM JELENOM VODILA SAM RAZGOVOR JEDNOG SUNČANOG JU­TRA.

ŠTA JE PLANINA ZA TEBE?

Poštovanje.

S planinom nema igre. Koliko je poštuješ i os­luškuješ, toliko će ti ona dati prostor da je is­tražiš i osetiš. Svaki korak koji napraviš ti ona omogućava. Kada misliš da si pametniji od nje i ne odustaneš kada ti da znak, planina ti pokaže koliko je surova i jaka. Ljudi najviše stradaju zato što se igraju i misle kako oni sve mogu.

Planina je čist odnos. Koliko je istinski osećaš i poštuješ, toliko će ti i vratiti.

Takođe, to je prostor u kojem stvaram, hodam, bez razmišljanja o sutra. Često maštam, zamišl­jam boje, bojim brda, na taj način prevazilazim svaki težak korak.

Planina je kao mali svemir za mene.

KOJI SU BILI NAJVIŠI VRHOVI KOJE SI OBIŠLA ILI OSVOJI­LA, ILI SU ONI OSVOJILI TEBE?

Ako posmatram brojke, to je Bobotov Kuk (2.523 m). No, svaki je poseban i svaki je za mene naj­viši. Nikada mi brojke nisu bile bitne. Svaki uspon je za sebe poseban doživljaj. Da se svakog dana penjaš na isti vrh je potpuno novo iskustvo i u tome je čar planine. Svaki dan ti donosi novu atmosferu, emociju i likovnost. Često samo hodam i dođem do krajnje tačke, pozdavim ga i sednem. Nikada se nisam osećala da osvajam vrh, uvek sam se zahvalila u sebi, jer znam da mi je to ona dozvolila. Planina je mene osvojila.

DA LI SI DOTAKLA NEBO?

Dotakla sam sebe. Kada si gore na vrhu, shvatiš koliko si mali i nebitan. I to je najlepši osećaj za trežnjenje sopstvene ličnosti.

AKTIVNO PLANINARIŠ I TRČIŠ POLUMARATONE. DA LI USPEVAŠ DA PRATIŠ SVOJU ENERGIJU KOJA SE POTROŠI­TI MORA?

Često ne uspevam. Nekad ne znam da uskladim posao i treniranje. Puno energije mi uzima po­sao, a onda imam dana kada se pitam zašto se osećam jako umorno i počnem da se smejem. U svemu treba naći balans, koji ja još učim da pravim. 🙂

ŠTA TI JE TRČANJE DONELO?

Trčanje mi je formiralo novu ličnost. Počela sam da se upoznajem s novom osobom iznutra.

Pre trčanja sam bila jako osetljiva i lako sam odustajala. Bojala sam se da pogrešim i šta će drugi da kažu i misle. Bila sam nesigurna u sebe. Često pomislim gde bih bila da se nisam upoznala s ovim sportom.

Trčanje me je naučilo da nema odustajanja, ni­kada!

Naučilo me je da budem ratnica iznutra, da se hrabro borim za svoj san i umetnost. Naučila sam da izbrišem reč NE MOGU.

Naučila sam da padnem i s osmehom ustanem, da se ne bojim sopstvenih grešaka, jer baš od njih sam naučila i išla korak dalje.

Naučila sam da uživam trčeći kroz kišu, da ce­nim svaki dan i svaki kilometar koji prođem. Da nisam niko poseban po tome što trčim i radim, jer baš iza ugla ima neko ko to radi još bolje od mene i to nosi mirno u sebi.

Trčanje je psihološko putovanje, koje ti takođe donosi neke divne ljude i novu energiju u život.

KADA SI SIGURNA DA NE MOŽEŠ VIŠE U TOKU POLU­MARATONA I ODUSTAJEŠ?

U toku trke nema odustajanja. Ideš do kraja, pa makar hodao i puzao. Odustati treba samo kada shvatiš da ćeš svoje zdravlje narušiti, ali ako je u pitanju osećaj straha zbog napuštanja svoje zone komfora, onda treba glavom gurati do kra­ja. Misli nam prave najveći haos, zato svaki put treba da naučimo da ih prekinemo i prebacimo u smer koji je konstruktivan, a ne destruktivan. Zato se ovim sportom ne trenira samo telo, nego i glava.

DA LI KROZ FIZIČKU AKTIVNOST IZAZIVAŠ SVOJE TELO?

Ne, izazivam svoju glavu. Telo je moćno, ali sna­ga je u glavi. Ako uspeš da uspoštaviš balans slušanja tela i glave, moći ćeš čudo.

KOJU PLANINU BI OSVOJILA ILI POLUMARATON ISTRČALA – I ČEKAJU TE STRPLJIVO?

Šar planina, Prokletije, Triglav… I čekam strpljivo svoj prvi ultramaraton, disciplinu iznad 50 km, ne znam još gde će biti i kada. To mi je velika želja, ali isto tako je potrebno vreme i strpljen­je za to. Kada telo i glava budu spremni, trčaću svoju želju. Do tada samo puno kilometara, upornosti i uživanja.

TEMA SEPTEMBARSKOG BROJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „IZAZOVI ŽIVOT“. KAKO IZGLEDA DVOBOJ SA SOBOM? JER BORBE SU SVAKODNEVNE, A TIME I NAŠI NAPRECI.

Kao dinamit. To izgleda kao borba vukova. 🙂

Najveće i najžešće borbe vodim sa samom so­bom. Kako je moj klub u Zagrebu AK Sljeme, a ja živim između dva grada, većinu treninga obavl­jam sama. Zato je trčanje posebno. Sve vreme provodiš sam sa sobom. Zbog toga volim duge distance u trčanju. Tada kreće borba. Nekada plačem, pevem, vrištim, često sednem nasred puta i neću više, ne mogu, bacim stvari, odem ljuta kući, ali onda shvatim da me je glava po­novo preverila i ustanem u novi dan i uporno sve odradim. Naučiš da nema odustajanja, ako odustaneš u tom momentu, novi dan ti pruža mogućnost da ispraviš sebe i probaš korak dal­je.

Bez borbe sa sobom, rada na sebi i hrabrosti, nema rezultata. Zbog straha nikada nećemo znati da li smo nešto mogli, a možemo mnogo.