MOĆ VIZUALIZACIJE

PIŠE: SLAVICA POPARA JOVANOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Putovanje kroz različitosti, ne samo geografske, već kroz bogatstva istorije, ideja, likova ljudi i žena sa posebnom kosmičkom energijom, i različitos­ti života uopšte, doživećete koračajući visinama i dolinama Kordiljera i Anda, uz obalu Pacifika, uranjajući u pustinju i prolazeći kroz tropsku veg­etaciju džungli.

PERU Teritorija na kojoj su se hiljadama godina razvijale civilizacije. Nalazi se u Južnoj Americi, na obali Tihog okeana, i graniči se na severu sa Kolumbijom i Ekvadorom, na istoku sa Brazilom, na jugu sa Čileom i Bolivijom, a na zapadu već pruža obalu ka Tihom okeanu.

Pre ovog putovanja sam, kao i pre svakog, zavirila u svoj stari školski atlas, koji je preživeo decenije, generacije, i za čudo ostao uz mene da me pod­seti na sve obeležene zemlje, koje sam zamišljala da ću obići jednog dana. Eto, moć volje ne bi bila tako jaka da nemamo moć svesti i ega. Rekla bih da tako ispunjavamo svoje želje.

Kolika god da vam je moć vizualizacije jaka, dok ne odete na lice mesta ne možete ni zamisliti, ni doživeti tu bogatu vegetaciju, neverovatne pre­dele, raznovrsnu klimu, bogatstvo u ljudima i na­jbolju hranu koju sam ikada jela.

Najjači razlog zašto sam ove godine boravila u toj zemlji jesu Indijanci, koji čine većinski deo stanovništva, govore kečuanski (domorodački) i španski jezik, a za potrebe turista i engleski.

Lima, prestonica Perua i peti najveći grad Latin­ske Amerike, sa najjačim finansijskim sedištem i sa 11 miliona stanovnika. Kulturni, privredni i uni­verzitetski centar. Sve se više naseljava i širi. Os­novao ga je Francisko Pezaro 1535. godine kao Grad kraljeva i već tada je bio najvažniji grad na kontinentu. Zemljotres i ratovi su narušili i poljul­jali taj status, ali i danas, kada prođete, vetar koji nosi vlagu sa Pacifika i Huboltove struje sa juga, zapljusnu vam dušu istorijom i snagom prošlosti. Zbuni vas pomisao na pojavu El Ninjo i La Nin­ja kao posledicu međusobnih uticaja atmosfere i okeana i zbog toga su najviše predmet prouča­vanja meteorologije i okeanografije. Grad koji se nalazi između Pacifika i Anda, u sušnoj primorskoj obali i dolini reke Rimak. Vrlo neobična arhitektu­ra. Veliki trg Plaza Mayor osvetljava bronzanu fon­tanu starim uličnim fenjerima. Španska katedrala, palate sa predivnim drvenim balkonima i garda­ma koji ih čuvaju, muzeji kao čuvari arheoloških i antropoloških iskopina, sačuvani predmeti od zla­ta, keramike, primerci oružja i svega što svedoči o životu, navikama i običajima i potrebama te stare civilizacije.

Kao i u svakoj metropoli, može se zapaziti kon­trast između bogatih elitnih delova Lime i per­ifernih, favela, gde živi siromašnije stanovništvo. Vreme sam provela u četvrti Miraflores i Baranku. Ali svuda gde sam prošla, nailazila sam na vedar, veoma srdačan i gostoljubiv narod. Namrgođeni i namršteni ljudi su prava retkost.

Grupa sa kojom putujem je jednako interesantna kao i ceo put. Svi smo različiti i istovremeno isti po ludosti i riziku koji ovo putovanje sa sobom nosi. Prolazimo i plovimo ka Ballestas ostrvima, uznemiravajući sklad u kome žive pelikani, morski lavovi i pingvini. Toliko je bilo zvukova da ne mogu zasigurno reći ko se i kako oglašavao. Osim živo­ta tih divnih bića, ne mogu u kamenu da vidim raznovrsnost biljaka, mada postoji. Ono što do tada nisam videla da uživo postoji jesu GEOGLI­FI. Moram velikim slovima, jer tako sam i gledala. “Kako i zašto?” su pitanja koja se nameću, jer ne postoje bezrazložni činovi i događaji.

Stižemo dalje u grad NASKA – poznat po Naska linijama. Da li nam ti geoglifi daju odgovore?! Shva­tam da su opet u pitanju pretpostavke, iako su ih postavljali naučnici. Prostor na kom su ispisane zauzima površinu od 500 km. Toliko su velike da se moraju posmatrati iz visine. Čekali su nas mali avioni namenjeni baš za te letove, a procedura je kao na pravim velikim aerodromima. Koliko god da su neki negodovali zbog takve procedure, ja ih potpuno opravdavam, jer su ljudi varljiva bića sklona svemu. Let je pravo uzbuđenje, iznenadne promene pravaca, visina, okretanje i prevrtanje, donelo je mnogima probleme, pa mislim da lini­je nisu ni videli. Joga i ja ponovo smo uspele da prevaziđemo usađeni komfor u čoveku i sa velik­im uzbuđenjem i pomešanim osećajima posma­trala sam linije ljudi, ptica, majmuna, kitova… neke su čak dužine preko 20 km, tako da sam teško sklopila sliku nacrtanog trougla. KAKO? Dok letim iznad ljudi toga vremena, na pamet mi pada re­ligijski razlog, mada postoje i druge pretpostavke. U svakom slučaju, alatima iz toga doba, rukama, izuzetno tačno su napisali “čaroliju” kojoj samo mogu sa poštovanjem da se poklonim.

HUAKACINA je četvrta pustinja koju sam prošla. Da nisam, pomislila bih kakva je uopšte razlika između tih peščanih dina, naizgled istih. Sada mogu sebi da kažem – velika. Prvi put sam videla oazu usred pustinje. Kada sam bila dete, gleda­jući na filmu, činilo mi se da lepotu oaze namerno ukrašavaju da se što više čudimo. Ponovo sam ostala bez daha, jer to čudo i tu lepotu ne morate baš ničim ulepšavati. Čujem da je to jezero leko­vito i da ljudi dolaze, osim na odmor, i na lečenje astme, reume, artritisa. Pa kako da ne bude, kada je i sam pogled lekovit. Deluje kao da je usaml­jeno, okruženo visokim dinama, na koje sam se sa naporom popela, jer vam noge celim stopa­lom uranjaju u dubinu peska i teže je penjati se ovuda, nego snežnim planinama, jer u patikama nosite dodatni teret. Osećaj kada se popnete bar do nekog vrha je zaista veličanstven. Svaki napor koji uložite donosi pobedu. Da li sam i koga sada pobedila?! Protiv prirode nema pobednika.

KOLKA KANJON (LET KONDORA) Krećem se između dana i noći nekako slobodno. Vreme kao da je zastalo, pa ne pravim nikakve izbore. Imamo ciljeve i ka njima idemo. Pokret ka Kolka kanjonu je planiran u tri ujutru da bismo bili svedoci leta kondora u ranim jutarnjim časovima. Vidikovac Cruz del Condor nadleću najveće, najdugovečnije i najveličanstvenije ptice Južne Amerike, ands­ki kondori. O postanku imena drugog najdubljeg kanjona na svetu ne moram ništa više da kažem. Upoznajemo našeg vodiča, Indijanca po imenu Omar. Veselo i toplo lice tog čoveka stvorilo je vrlo prijatan osećaj kod svakoga, iako je prome­na nadmorske visine, koju smo svi osetili, utica­la na pojedince da se osete umorno, bez daha i nesigurno. Kiseonika je naprosto bilo nedovoljno. Putujući gledam veličanstvene predele Anda. Ko­liko god moje reči bile iskričave i maštovite, čini mi se da ne mogu biti dovoljno istinite da opišu osećaj. Zastajali smo na trenutke da bismo što više svim čulima i aparatima zabeležili prizore. Ne mogu reći da smo disali punim plućima na 4000 m nadmorske visine. Poseta gradiću Chi­vay na 3500 m je bila osveženje. Posluženi smo divnim svežim peruanskim doručkom i čajem od koke koji se koristi kao i svaki drugi čaj, u lekovite svrhe. Šetnja do centra je kao u bajci. Upoznati zanimljivosti iz života ovih ljudi, tradicije, kolorita, igrati se sa lamama i alpakama budi osmeh, pa vam se može učiniti kao da ste ceo život baš ovde proveli. Uskoro stižemo na vidikovac. Kanjon je nestvaran, čak mi i njegova dubina isto tako izgle­da. Ne može se odmah proceniti koliko je duboko. Nestvarna je tišina koja se čuje. Gledajući u dubi­nu kanjona, vidim pticu raširenih krila i pomislih da je to neka druga, jer je mala za kondora. To je upravo bio on – dubina me je zavarala. Taj ve­liki crni simbol Perua, sa belim perjem oko vrata, sa rasponom krila do 3 metra, težine preko 10 kg, nadletao je ionako nestvarnu sliku kanjona. Sve u svemu, kao da je hteo da mi kaže da je postojao i pre nas.

Zadržalo se to osećanje dok smo putovali ka Puni, gradu u blizini jezera Titikaka i Bolivije. Šetajući kroz taj “mali” grad, posmatrala sam zanimljive žene, Indijanke, obučene u slojevite delove odeće jarkih boja. Suknje kojih je uvek više od jedne, hel­anke ispod, bluze, i na kraju džemper, čine ih neka­ko čvrstim i stabilnim u odnosu na surovu prirodu u kojoj žive. Na nogama kožne mokasine, mada sam viđala i bose. Neobičan izgled davali su crni šeširići i duge upletene kike. Fascinirana sam nji­hovim crnim bujnim kosama kod oba pola. Nema sedih ljudi bez obzira na godine.

Krećemo u obilazak čuvenog jezera visoko u An­dima, ne najvećeg, ali najpoznatijeg po najvišoj nadmorskoj visini od 3821 m i sa površinom 8300 km! Nesagledivo je, slatkovodno i napola peruansko i bolivijsko. Prosečna dubina je 180 m, a najdublje je na 280 m. Tu se i moja znatiželja spušta do najveće dubine. Plutajuća ostrva od trske Uros, na kojima Indijanci Uru žive prilično tradicionalno i autentično. Sa puno veštine poka­zivali su nam kako nastaju ostrva i kuće od totora trske.

Kulturno i versko sedište nadbiskupije i univer­ziteta, jako industrijsko naselje između obale i Anda, u blizini vulkana, pod imenom Nuestra Se­nora de Ville de la Asuncion del Valle Hermoso de Arequipa (Grad Velike Gospe doline Hermo­so od Arequipe) ili kratko AREQUIPA. I sada dok pišem i izgovoram to ime u sebi, blesnu mi pred očima slike veličanstvene katedrale u centru, na trgu Plaza de Armas (Plaza Mayor). Kažu da je jedna od najvažnijih neoklasicističkih građevina u Peruu. Tako i izgleda. Ne znam da li je lepša dan­ju ili osvetljena noću i koliko god puta da sam se vratila na trg, zastala bih ispred nje sa poštovan­jem. Beli vulkanski kamen je materijal od koga su napravljene mnoge građevine i dominantno vla­da lepotom. Šetajući ulicama Arequipe po belim kamenim pločama, susretala sam Peruanke koje su ispod miške nosile male alpake ili vikunje, a u rukama plele džempere od njihovog runa, i to su najtopliji, najmekši džemperi, u šta sam se lično uverila, jer je moj pončo od tog materijala. Ima­la sam potrebu da ih zagrlim, da im nešto lepo kažem, razumele ili ne, jer me podsećaju na nešto divno iz detinjstva. To sam i uradila i, verujte mi, jezik ljubavi svi na svetu razumeju. Pokazivala mi je šta plete dok sam se igrala sa alpakom.

Pomenula bih još veličanstven manastir Santa Catalina, koji spaja stilove i obeležja od 16. do 19. veka. Zaista je potrebno vremena da se obiđe, jer je na površini od 20 km. Sve prostorije su i dalje ostale sa obeležjima namene i oseća se utisak tog života.

U suštini, svuda se oseća život Inka kakav je sada, uz duboke otiske prošlosti koji se poštuju. Svi manji gradovi kroz koje sam prošla – Pisak, Olan­tajtambo, Cincero, svakodnevno žive život Inka. Veoma su pobožni, a katolicizam, koji je ukoren­jen, nije oskrnavio njihovu izvornu veru, koja je zadivljujuća, već je nama samo učinio razuml­jivijom. Kroz dolinu Inka, vodio nas je Indijanac, veoma obrazovan antropolog, koji je sa puno ra­zličitih emocija pričao o svom narodu. Nadam se da ćete razumeti ako kažem da sam to sve vreme osećala i ponekad mi je bilo neprijatno što sam pripadnik “bele” rase. O tome sam pisala boraveći u Indiji, a sada je osećaj bio i jači. Po meni, ima puno razloga za to, posebno kada su određene nadobudne i bahate nacije u pitanju. Taj gospodin mi se iznenada obratio pitanjem gde mislim da je Bog – na nebu ili na Zemlji? Iznenađena pažn­jom, pomalo nesigurno sam rekla da je sigurno važno i jedno i drugo i čekala za trenutak njegov odgovor: “Da, Bog je u nebu, u zemlji, u travi, u lis­tu, u ptici… Bog je u nama i svuda.” Ostali smo još neko vreme u razgovoru i posle toga sam u tišini obilazila dolinu sa građevinama od kame­na, koje govore o izuzetnim veštinama Inka, čija preciznost nadmašuje i odoleva svim prirodnim nepogodama i besu španskih konkvistadora. Svetilište i građevine u kojima su živeli okružuju poljoprivredne terase koje ostavljaju još jači uti­sak. To su mesta na kome su uzgajali više vrsta krompira, kukuruza i ostalih kultura. Sve je divne zelene boje, čistog pogleda, kamenitih litica, svaka zidana prostorija je imala tačan položaj u odnosu na Sunce i strane sveta, pa su neke baž zbog tog znanja služile kao frižideri da bi se saču­vala hrana. I danas se na terasama gaji isto bilje, a između rastu kaktusi, eukaliptusi i agave kao je­dina “međa”. Lepota je vidljiva, ali i uslovi života koji su teški. I danas stanovnici žvaću lišće koke i piju čaj da bi lakše podneli nedostatak kiseon­ika. Često se javljaju obeležja tri svete životinje: ZMIJA – simbol podzemnog sveta, PUMA – simbol ovozemaljskog sveta i KONDOR – simbol nebesk­og sveta. Sigurna sam u jedno, NIKO ne poznaje prirodu više od njih, koji žive sa njom, neizmerno je poštuju i koriste bez uništavanja. To je i moja poruka svima nama.

Ne znam kako nemam strah od situacija kroz koje sam prošla, a mislila sam da neću smeti. Čudno je kojom vas snažnom energijom napaja tlo Pe­rua, Andi, okean, reke i sam vazduh. Žičara iznad najdubljih kanjona, među kondorima, izgleda zas­trašujuće, ali kada krenete, onda povratka nema, na sve četiri linije, a svaka je dublja od prethodne. Da biste to doživeli, morate imati mnogo života u sebi Prolazeći puno puta kroz rizike, svesno ili podsvesno, samo udahnete duboko i kroz izdah kažete sebi: “ŽIVA SAM i sve je moguće.”

MACHU PICCHU. Da bi sve doživeli najdublje što se može, od dva načina odabrali smo teži, uskim i strmim kamenim stepenicama do vrha. Druga varijanta su bili autobusi.

Prolazeći kroz gustu šumu sa raznovrsnim i boga­tim rastinjem, uz nazovimo stepenice, prolazimo i kroz iskušenja. Vazduha je malo, napor izuzetan, ali kad pomislim da su mogli oni, mogu i ja. Mož­da je taj pravolinijski put stepenicama bio najbliži, ali sigurno i najteži. Sve nas naprosto vuče do samog vrha. Pogled na dole je zastrašujući.

Moja prijateljica Maja i ja smo nekako grabile na­pred i odjednom, takoreći niotkuda, ispred nas se stvorila Stara planina i Machu Picchu. Verujte da smo od uzbuđenja obe vrisnule istovremeno i jeza je prošla kroz celo telo. Skakale smo zagrl­jene i teško je do kraja opisati taj osećaj. Čudo nad čudima. Hod po strmim stazama na 2400 m, odjek i huk reke Urubambo, sve što nas vodi do samog grada istovremeno zadivljuje i zbunjuje. Smatra se da to nije bio običan grad, već mesto za posebne namene i neobično plemstvo. Koliko god da sam uspela da dišem, pri dolasku na sam vrh opet sam ostala bez daha zbog prizora i pitan­ja KAKO su uspeli da podignu kamenje do ovog mesta?!? Sam raspored objekata je veličanstven. Žrtveni trg, Žrtveni kamen, Stražarnica, Sveti zid sa troja vrata, Hram kondora, groblje, Princezina palata i najvažniji Hram sunca. Nadam se da ra­zumete moju očaranost, zbunjenost, i ko zna šta se sve u meni odigravalo, hodajući po jednoj od najlepših staza u mom životu. Kažu da je slučaj­no otkriven i to mi je jasno. Pa ko bi pomislio da ovakvo nešto, na ovakvom mestu, može postoja­ti. Jednostavno sam hodala i ćutala, jer osim stra­hopoštovanja nemam drugih osećaja. Na izlasku sam sela da se odmorim uz parče čokolade i gut­ljaj vode, koju smo uvek morali imati sa sobom. Okrenula sam glavu za nekim čudnim šumom i za čas se pored mog lica stvorila glava lame sa potrebom da gricne čokoladu. Prasnula sam u smeh, jer je uspela da sav mir u meni pretvori u nemir. Cela igra oko čokolade i vode se pretvo­rila u zabavu, jer je zabranjeno hraniti ih, ali one to ne znaju. Tako je završen susret sa carstvom i tajnom tog veličanstvenog naroda

Imala sam utisak da se stalno negde samo pen­jemo bez silaska. Za kraj ove avanture i najviša tačka našeg uspeha, Dugina planina – 4000 do 5020 m nadmorske visine. Šarene pruge koje de­luju nestvarno, predstavljaju “igru”, tj. pomeranje tektonskih ploča, pa neuobičajeno šarenilo sed­imenata ispod zemlje daje utisak duginih boja pravilno složenih jedne uz drugu. Kada pomislim da je to stvorila priroda, uviđam koliko sam mala, ne samo ja, nego čovek uopšte. Ćutim i gledam i dišem na slamčicu. To je sve od moje moći pod ovim nebom.

Na kraju ovog putovanja, biram reči kojima mogu da završim, a da ne umanjim veličinu i značaj sve­ga. Divim se ovoj zemlji, njenim tajnama, nesagle­divoj i raznovrsnoj prirodi, ali najviše veštini, mud­rosti i tajni jednog naroda koji je tako nepravedno nestao.