MENJAM SVET

PIŠE: LJILJANA KOSTIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Kad porastem, promeniću svet. Putovaću po svim kontinentima i pomagaću ljudima. Imaću svoju firmu i sve što zaradim daću u dobrotvor­ne svrhe. Napisaću mnogo knjiga i ljudi će ih vo­leti. Otići ću u Afriku i brinuti se o siromašnima i gladnima. Napraviću promene. Posle mene, planeta će biti malo bolje mesto.

„Previše knjiga čita“ – kaže tata.

„Prvo popravi matematiku“- kaže mama.

„Nema toga što ti želiš u Srbiji“- kažu ljudi.

I dok su pokušavali da me pokore pravilima koje su ljudi nametnuli, ja sam verovala da mora postojati nešto više. Nešto više od tog „stvar­nog života“. Budi vukovac u osnovnoj školi, to je bitno da bi „upala“ u dobru srednju. Kad završiš srednju, moraš da upišeš dobar fakultet, neki koristan, da bi mogla da nađeš „dobar posao“. E, onda „dobro da se udaš“. Po mogućstvu, pre tridesete. I idealno bi bilo da imaš dvoje dece, ako možeš da priuštiš. Da radiš od 9 do 17. Ideš jednom godišnje na odmor. Ideš u crkvu za Badnje veče, Veliki petak i Vrbicu.

To nisam bila ja. Gurala sam „po pravilima“ do neke dvadesete godine. Nesrećna. Znala sam da mora biti „više“ od ovoga. Ja sam želela avanture. Želela sam da obiđem svet. Da vidim stvari koje ne možeš da vidiš zakočen na jed­nom mestu. Da uspem da napravim dovoljno novca da mogu da uradim sve ono što sam od­malena želela. Da pišem svaki dan o lepotama sveta, o novim ljudima, o drugim kulturama. Da plešem afrički ples, da pevam latinoameričke pesme, da deci koja nemaju priliku pomognem da je dobiju. „Normalan život“ nije bio za mene. Prosečan posao, prosečni dani, prosečni muškarci, prosečni razgovori. Okrivljavanje dru­gih za naše lične neuspehe i nesrećne živote. Kukanje bez spremnosti da se nešto promeni. Prosečni životi. Ja nikad nisam bila prosečna. Od svoje šeste godine sam to znala.

Nemir u meni nije mi davao mira. I jednog dana, rekla sam sebi: „Ovo nije tvoja priča.“ Napravila sam korak izvan zone komfora. A onda, potpu­no neverovatno, svemir koji čeka da te nemir pokrene, sve namesti kako ti želiš. Ali moraš biti spreman da poslušaš nemir. Svemir ga ne može čuti ako ga ti ućutkuješ. Pusti ga, pusti da te vodi. I, iznad svega, budi hrabar! Ništa što je lepo ne dolazi lako!

Mene je nemir, potpomognut svemirom, odveo u Nigeriju 2013. godine. Jednom kad sam vide­la priliku da živim život koji želim, zgrabila sam je i iskoristila! Da li je bilo lako? Nije. Da li je vre­delo? Apsolutno!

Radila sam i učila i po dvadeset sati dnevno ne bih li napredovala. Danas sam generalni me­nadžer u internacionalnoj firmi u Nigeriji. Firmi koja se bavi, između ostalog, zaštitom životne sredine, prečišćavanjem mora i dobrotvornim radom. Imam priliku da ulepšam hiljade mladih života, u ovoj, ali i u drugim zemljama. I ja volim lično da budem prisutna u svim aktivnostima. Ništa nije čistije od ljubavi i radosti dece! Za mene nema veće nagrade nego što je osmeh deteta kojem sam pomogla da dobije priliku koju nikad pre nije imalo. Pišem knjige. Pišem pesme. Putujem po svetu. Igram sa afričkim plemenima. Pevam dominikanske pesme. Upoznajem neverovatne ljude i doživljavam magične priče. Radim sve ono što sam oduvek sanjala! I još nisam gotova! Imam još mnogo toga da dam ovom predivnom svetu!

„Lako mi je sa nemirom, ne mogu da umirim mir.“

FOTO: WILLIAM NAVARRO UNSPLASH.COM