„LORD OF THE DANCE“

PIŠE: VUKAŠIN DAMJANOVIĆ, PROFESOR ENGLESKOG JEZIKA I PLESAČ IRSKOG PLESA
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE VUKAŠINA DAMJANOVIĆA

Zovem se Vukašin Damjanović, a zovu me još i Boško, jer sam u svetu plesa stalno okružen ženama, baš kao i poznati ’policajac sa Petlovog brda’ iz naše istoimene serije. Imam 27 godina, profesor sam engleskog jezika, a irskim plesom se bavim već skoro sedam godina. Vreme leti kada ste u dobrom društvu i kada volite ono što radite.

Međutim, ne mogu da kažem da me je lepota ovog plesa privukla, jer praktično nisam ni bio svestan njegovog postojanja. Na moljakanje i nagovaranje svog najboljeg druga Ace, nevoljno sam došao na beli mermerni pod Studentskog doma na Karaburmi, i tako je sve počelo. Ja sam došao da njemu pravim društvo, a on je došao iz jednog krajnje praktičnog razloga – da nađe devojku. Bio je truckav put, ali Aca je uspeo, a dobrim delom sam i ja zaslužan za taj spoj. I evo, sada planiraju svadbu! Smešno je to što je Aca prekinuo da se bavi plesom, iako je bio veći zaluđenik za čitavu keltsku kulturu, a ja sam pak nastavio. Pa, vi posle recite kako ples nije za muškarce. Gde ćete bolju ženu/devojku/dečka da nađete, nego upravo na plesu! A kada sam ja u pitanju, dve godine sam bio u vezi sa devojkom koju sam na plesu upoznao.

Plesom sam počeo da se bavim još kao brucoš na Filološkom fakultetu, i ljubav prema njemu i dalje ne jenjava. Taj skakutavi ritam me pokreće, ne mogu da ga se otarasim, postao je neotuđivi deo mene. Na ulici, dok čekam bus, sa slušalicama u ušima, ja cupkam i markiram korake. Nekada se plesačka opsesija prema ogledalima prenese izvan sale, pa kao neki ludak krenem da đipam ispred izloga prodavnica, jer to je jače od mene. Ne mogu to da vam opišem, to morate lično da doživite! Volim i u parku da vežbam, nekad sam, nekad u društvu.

Irski ples je naporna disciplina, zahteva mnogo truda, fizičke i mentalne kondicije. Naravno, potrebna je određena doza talenta, ali upornost je, po mom mišljenju, presudnija. Krenuo sam od dve leve noge i moj napredak je dosta sporo tekao, rekao bih, ali uz konstantnu vežbu, mozak počinje da vam se adaptira i onda sve lakše usvajate nove korake, i ono što vam je bilo nezamislivo, postaje prosto kao pasulj! Samo držanje irskog plesača može se činiti jako neprirodnim, jer je u velikom broju slučajeva gornji deo tela igrača potpuno nepokretan, ruke držimo skupljene u šakama, tik uz telo, pravi kao strela. To je pogotovo slučaj u tradicionalnim plesovima, dok su koreografije osmišljene za šou slobodnijeg tipa. Nekada su treninzi toliko intenzivni da ne možete ni da dišete, ni da stojite na nogama, ali je lepo znati da se sav trud ipak isplati. Baviti se ovim plesom iziskuje i mnogo odricanja. Treninge imamo i po četiri puta nedeljno, što je nekih 6 sati, i neretko moramo da propuštamo društvena okupljanja na koje bismo inače išli, a često sam odlagao i ispite na fakultetu zbog proba i nastupa.

Trenutno sam član plesne škole „Irish Dance School Belgrade“, mlade, ali perspektivne trupe irskih plesača. Iza sebe imam pet feševa (eng. feis – takmičenje u irskom plesu), na kojima sam osvojio deset medalja (osam sa međunarodnih takmičenja i dve sa lokalnog takmičenja u Vršcu 2016.) i sedam trofeja (sedam prvih mesta). Postoje četiri nivoa u kojima se možete takmičiti. To su beginner, primary, intermediate i open. Prva dva nivoa sam, žargonski rečeno, očistio, i na sledećem fešu ću se takmičiti na intermediate nivou. U svetu irskog plesa, devojke brojčano dominiraju, kako kod nas u Srbiji, tako i vani. Na takmičenjima sve vrvi od svetlucavih haljina i kovrdžavih perika, dok se na prste mogu prebrojati muški takmičari. Neki će reći da momci zbog toga uživaju posebnu protekciju, i da čak dobijamo dodatne poene samo zato što smo muškarci, ali ja ne verujem u to. Sva mesta koja sam dobio su bila zaslužena.

Pre četiti godine, dok sam još bio u staroj školi, zajedno sa trupom nastupao sam dva puta u pozorištu Madlenianum, što je za mene, tada relativno mladog plesača, bilo predivno i nezaboravno iskustvo. Od televizijskih nastupa, spomenuo bih ’’Žikinu šarenicu’’, gde smo takođe dva puta nastupali, i oba puta se odlično proveli. Od skorijih nastupa (u sadašnjoj trupi), izdvojio bih ovogodišnji serijal emisije ’’Ja imam talenat’’, gde je nas šestoro učestvovalo, i gde smo prošli do polufinala. Nažalost, nismo prošli dalje, ali smo se fantastično proveli, i upoznali mnogo zanimljivih takmičara. Dok bi čekali da snimanje počne, međusobno bismo se ’nadmetali’ – svako u onome u čemu je najbolji, što je možda bio i najlepši deo tog iskustva.

Irski ples, barem u Srbiji, nije toliko popularan kao neki drugi plesovi, mada sve više ljudi zna za njega, i sve veći broj želi da se oproba u njemu, jer su svi čuli za Riverdance i Lord of the Dance i za neverovatne spektakle koje oni priređuju koristeći, između ostalog, svima dobro poznate cipele za step. Kada se ne igra step, već tzv. ’soft’, devojke koriste baletanke, a momci koriste posebne cipele, koje imaju mekani prednji deo, a pozadi štiklu.

Pored međunarodnih plesnih takmičenja po Evropi (Štutgart, Beč, Prag, Bratislava itd.), moje noge su bile i širom Srbije i Republike Srpske, gde smo plesali na koncertima i manjim nastupima. Takva iskustva obogaćuju, a čovek ne prima samo plesačko isustvo, već i životno. Postajete bolji čovek, otvoreniji, lakše pronalazite motivaciju za borbu protiv životnih nedaća u koje zapadnete, a kolege plesači postaju deo vaše šire porodice, i na njih uvek možete da računate. Zato sve ljude mladog duha pozivam da se bave irskim plesom, da nam se priključe. Ili dovucite nekog na ples, kao što su mene. Ko zna, možda će vam taj neko jednog dana biti jako zahvalan!