LIRSKA APSTRAKCIJA U PARISKOM ATELJEU

PIŠE/FOTOGRAFIJE: ANIMA MUNDI

JARMILA VEŠOVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA IZ PARIZA, KOJA VEĆ 30 GODINA RADI POD PARISKIM NEBOM. ROĐENA NA CETINJU, OVA UMETNICA LIRSKE APSTRAKCIJE DOLAZI U PARIZ KAO STI­PENDISTA FRANCUSKE VLADE 1986. GODINE. DIPLOMIRALA JE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMET­NOSTI U BEOGRADU, ODSEK SLIKARSTVO, U KLASI PROFESORA STOJANA ĆELIĆA. ZVANJE MAGI­STRA SLIKARSTVA STEKLA JE U BEOGRADU 1982. GODINE.

IZLAGALA JE BROJNIM GRUPNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA. DOBITNICA JE MNOGOBROJNIH PRIZNANJA U PARIZU, BEOGRADU, STOKHOLMU, SKOPLJU.

JARMILA VEŠOVIĆ IMAĆE SVOJU IZLOŽBU U KUĆI LEGATA U BEOGRADU, 22. NOVEMBRA, KOJA ĆE TRAJATI DO 9. DECEMBRA 2018. GODINE.

GALERIJE U KOJIMA VOLI DA IZLAŽE SU U SEULU, LONDONU, PARIZU, BEOGRADU. U SVOM ATE­LJEU JE VEĆ 10 GODINA I U NJEMU SLIKA VELIKE FORMATE, A RANIJE DOK JE SLIKALA PO MA­NJIM ATELJEIMA, NIJE ODUSTAJALA OD SVOG VELIKOG FORMATA. ODLAZILA JE U LUKSEMBUR­ŠKI PARK I SASTAVLJALA SVOJU VELIKU SLIKU. ONA ŽIVI ONO ŠTO SLIKA I RADI. NEMA PREPREKA DA REALIZUJE ŠTA GOD ZAMISLI. NIKAD NEMA STRAH OD BELOG PLATNA, JER IH VEĆ UNAPRED IMA U GLAVI I ZNA KAKVO ĆE BITI.

DOČEKALA ME JE U PARIZU, U SVOM ATELJEU, UZ VINO I KOLAČE NA 15. SPRATU. U DIVNOJ ATMOSFERI, ĆASKALE SMO O SLIKAMA, SRBIJI, PARIZU, LEPOTI I SVEMU ONOME ŠTO ĆETE PRO­ČITATAI U NAREDNIM REDOVIMA.

ČIME SE PREDSTAVLJATE U BEOGRADU KOJI TOLIKO VOLITE?

Predstaviću se radovima iz 1988. do danas 2018. godine. Biće to retrospektiva, zato što se vraćam na neke radove iz tog perioda, koji su početak jednog novog načina. Novi put. “Put je samo upoznato bespuće” rekao je Branko Miljković, a umetnik je u nekom bespuću kada krene da slika i traži svoj put. Ova retrospekti­va je reminiscencija, sećanje na jedno trajanje.

Moramo da živimo, samo tako možemo nešto i da ostvarimo. Ako ne gledamo sebe i svoju priču u oči, ne može da se uradi ni na kom po­lju, ne samo u umetnosti. Rad na samom sebi je vrlo bitan. Moramo da tražimo od sebe mno­go više nego što drugi traže od nas, jer ljudi su ušli u nekakve sheme, u kojima se sve lepo zna, šta treba, šta ne treba. Svi su u nekim ulo­gama. Sheme koje im omogućuju neku dobit ili interes, mnogi su spremni da odustanu od nekih pravih vrednosti i mislim da umetnik ne sme da odustaje od sebe.

ROĐENA NA CETINJU, ŽIVI U PARIZU. KADA UPOREDIMO OVA DVA UMETNIČKA GRADA, DO KAKVOG ZAKLJUČKA DOLAZIMO?

Ja se osećam svuda isto. Nemam nikakvo po­sebno osećanje, ali sam vrlo ponosna na svoje poreklo, ponosna sam i na svoje srpsko po­reklo, ne sam crnogorsko. Ja sam podjedna­ko Srpkinja kao i Crnogorka. Vaspitana sam u duhu zajedništva i lepote naše zemlje. Nikada nisam naišla na neku negativnu reakciju.

KAKO JE IZGLEDAO VAŠ PUT OD CETINJA DO PARIZA?

Moj je bio tako veliki, jer sam već prelazila po 1000 km po bivšoj Jugoslaviji. Putovala sam od rođaka do rođaka, živela sam jedno vreme u Banatu. Živela sam u Beloj Crkvi, u Skoplju, moj deda je bio Čeh i živeo je tamo. Živela sam kojekuda po likovnim kolonijama. Ja ne ose­ćam ovo moje putovanje prema Parizu kao ek­stremno drugačije. To su bili svi ti moji putevi. Imala sam osećaj da sam kod sebe kada sam došla u Pariz. Nisam se osećala da sam negde drugo, nego uvek na mom putu.

GDE STE DO SADA IZLAGALI I IZLOŽBA KOJA JE ZA VAS JAKO POSEBNA?

Deset godina sam sarađivala sa jednom gale­rijom u Parizu, i to mi je jako bitno da se neko bavi mojim radom, koji se angažuje i prodaje. Ja sam dolazila samo da postavim radove u njenu galeriju. Sve je bilo urađeno, sređeno. To je za mene bio veliki doživljaj i uspeh. Ali u Beogradu mi je najvažnija izložba bila u Cvjeti Zuzorić 2007. To je izložba koju sam nazvala Otelotvorenje i bila je posvećena mojim rodi­teljima, majci i ocu. Izložba je bila u jednom dahu, od radova koji su nastali te iste godine.

DA LI JE ZA USPEH UMETNIKA NEKAD ZAISTA POTREBNA DOZA SREĆE?

Pariz je divan grad, tu svako ima svoju sreću, svaka vrsta umetnosti je prisutna. Šta se sve ne slika i šta se sve ne gleda. Ljudi imaju svoj put. Ja sam slučajno srela jednu damu koja mi je napisala preporuke za galeriju. I to je uspelo i bilo mi je vetar u leđa. U tom periodu, ja sam se družila sa mnogim slikarima, ali ta gospođa nije htela nikom da piše preporuku, sem meni. To je bilo nešto kao porodična veza. Nekog koga sam videla i odmah smo se nekako pre­poznale.

VAŠ GALERIJSKI PROSTOR OTVARATE JEDNOM GODIŠNJE ZA SVE POSETIOCE.

Opština 14 arondismana otvara svake godine atelje. Vrlo je interesantno da je ove godine bila izložba fotografija ateljea svih umetnika koji su živeli u opštini 14 arondismana – Šaga­la, Matisa, Brankuzija, tako da mi je to još više značilo.

KAKAV STATUS IMAJU SLOBODNI UMETNICI U PARIZU?

Slobodni umetnici imaju regulisan status kao i kod nas. Moraju da prodaju slike, moraju da se pokažu, to je dokaz profesionalnog angažma­na da se slike prodaju.

KOJI PRAVAC NEGUJETE U SLIKARSTVU, A GDE SE PREPOZNAJETE U GRAFICI?

Moje slikarstvo je lirska apstrakcija, neka vr­sta materijalne realizacije, svetlosti, rad na materiji, eformela u početku, ali moji slikarski slojevi su drugačiji od eformela. Radim puno na materiji koja treba da reflektuje svetlost, jer svetlost je život slike.

„Svetlost je prisustvo Boga“ – ako je umetnik religiozan, on to najbolje može da pokaže u svom slikarstvu, u svojoj poeziji. Mislim da su umetnici vrlo bliski Bogu. Smrt voli umetnike. Kada neko umre, njegove slike počinju da žive. Umetnik je neko ko pomiri tu drastičnu razliku između života i smrti.

NA VAŠIM SLIKAMA DOMINIRA ZLATNA KRALJEVSKA BOJA.

Ta zlatna kraljevska boja je, pre svega, sa na­ših fresaka. Sada sam je mnogo više protkala nego obično. Ja sam restaurirala naše crkve 15 godina. To su poslovi koji se rade godina­ma. To je direktan uticaj na moje slikarstvo, a drugi uticaj je tehnologija, jer sam počela da slikam kazeinom, koji se koristi za restaurira­nje fresaka. U prepariranju mog platna koristim kazein, neku vrstu amonijaka. To je recept koji me inspiriše i daje mi neki povod malo druga­čiji od onoga što bih radila inače.

DA LI MISLITE DA STE MILJENICA NEBA?

Znate, mnogo rada daje neki ishod. Ništa nije uzaludno. Nikad se ne zna, kada nešto može da se pojavi kao važno. Mislim da je u odnosu prema ljudima veoma bitno da gradimo nešto pozitivno, dobro, ne znajući uopšte zašto i zbog čega. Prihvatam svaki trenutak kao jedini mo­gući, da je to večito sada, ne očekujući ikakav ishod. Poštovanje prema sebi – to je rad, ali i poštovanje prema drugima je takođe rad. To je već hrišćanski. Kant u svom traktatu o lepoti govori kako svaka nacija ima svoje pojmove o lepoti, moralu, etičkim vrednostima. Mislim da se to dobija vaspitanjem i radom. Mogu da ka­žem da me Bog voli.