PIŠE: SANELA FEKOVIĆ, LIFE & BUSINESS COACH, PSIHOLOG I TERAPEUT SPECIJALISTA PORODIČNOG RASPOREDA, PRAKTIKANT ROSEN METODE
FOTO: ANIMA MUNDI
POKRET ŽIVOTA: SVESNO OSLOBAĐANJE POTENCIJALA
Bled, Slovenija – oktobar 2018. IOCTI međunarodna konferencija za biznis i organizacione konstelacije. Sedim okružena profesionalcima iz celog sveta koji se bave poslovnim, organizacionim i porodičnim konstelacijama – metodom koja gleda na ljude, situacije i organizacije na sistemski način, i u službi je sistemskih promena ka ostvarenju punih potencijala individua i organizacija. Neki od učesnika su eksperti u svojoj oblasti, neki su predavači, a neki su učesnici koji su došli da se nadograde i uživaju u društvu sličnih. I tako slični, i tako različiti, svako od nas je sasvim unikatan – svojevrsna limited edition, original koji mogu čitati samo oni koji su i sami došli do spoznaje sopstvene vrednosti – jer se prepoznaju na rezonanci univerzalne istine. Međutim, tokom razmene znanja, utisaka i fenomenološkog iskustva u kontekstu biznisa, organizacionih struktura, nacija, kultura, kao i svake individue, postaje jasno da limited edition u svakom od ovih konteksta postoji i u jednom drugom vrlo važnom aspektu. A to je aspekat potencijala. Da li našim životnim potencijalima ističe važnost ako ih ne koristimo? Da li smo limitirani našom snagom ako je ona zarobljena, to jest neiskorišćena u nama, i samim tim postajemo limited edition umesto izdanje punih potencijala koji nam pripadaju?
Kako dolazi do blokirane životne snage zvane potencijal?
Kada se osoba nađe u situaciji da ne može da izrazi svoj potencijal, uglavnom se radi o nekoj vrsti traume – to je tačka promene u životu jedne osobe ili nekog drugog organizma poput organizacije, na kojoj staje životna energija. Ta promena ostaje zapečaćena u našoj istoriji i deo nas najčešće ostaje zamrznut u vremenu i prostoru kao čuvar tog sećanja. Svi smo mi lojalni našim traumama, lično ili kolektivno, i kao takvi, nastavljamo da živimo koristeći samo jedan deo naših potencijala. Mi postajemo limitirani, i nosimo maske tih limitacija – poput iluzije u pokretu – a naša neiskorišćena snaga potencijala postaje naš najveći neprijatelj, koji se nekada manifestuje unutar nas, a nekada u odnosima i događajima oko nas – kao odraz u ogledalu.
„Oni potencijali koje koristimo postaju naša podrška, a oni potencijali koje ne koristimo kreću da nas uništavaju.“ Marion Rosen
Uzmimo primer ozloglašenog Adolfa Hitlera. Ono po čemu je najviše poznat, i po čemu ga bije „loš glas“ već decenijama, jeste destrukcija, nasilje, teritorijalnost, mržnja i neprihvatanje razlika. Svi njegovi ciljevi su bili usmereni ka uništenju jednog aspekta, kako bi drugi aspekat mogao da prosperira – i to je samo po sebi svakako definicija rata. Ali kako dolazi do takvih ciljeva i da li smo svi zapravo potencijalne žrtve sopstvenih destruktivnih ciljeva? Sam Hitler je u mnogo čemu bio sušta suprotnost od onoga što je propagirao u svom pohodu na svet; tako da je njegov potencijal ostao zarobljen negde u ranoj traumi, i postao je izvor sa kojeg se Hitlen nije napajao životnom esencijom, već otrovom. To se odrazilo ne samo na njega samog, već i na druge u kojima je video svoje ogledalo, i sistematski ih odbacivao, isto kao što je odbacivao sebe. I tako je Hitler pokušao da napravi novu verziju sebe kroz svet bez onih ljudi koji su ga previše podsećali na njegove skrivene rane. To je način da se stvori novi svet, koji je satkan od izbegavanja suočavanja i neprihvatanja odgovornosti.
S druge strane, Marion Rosen, rodonačelnica Rosen metode svesnog dodira, bila je Jevrejka koja je rođena i rasla u Nemačkoj za vreme nacističkog pokreta, i kada je uspela da pobegne u Ameriku, pre nego što ju je rat uzeo pod svoje, iskoristila je svoj potencijal iz sopstvenih trauma, jer je vremenom dozvolila da potencijal životne esencije ponovo iz nje izvire. Kroz svoj rad je birala mir umesto rata – biće po biće, mir se širio unutar onih koje je dodirnula svojom misijom i svojim rukama, koje su mogle da izdrže njihovu skupljenost, tenzije i priče ljudskih sudbina koje je pričalo svako telo. Prenela je to nadahnuće putem svog rada na ljude koji su želeli da oslobode svoje telo od traume, tenzije i stresa. Primetiti i prihvatiti ono što jeste, ne biti u svađi s realnošću, ne pokušavajući da promenimo prošlost – to jeste put mira. I kako koristimo svoje zarobljene potencijale, koji su u situacijama ugroženosti ostali sačuvani u međugorju mišićnih i psihičkih tenzija? Kada smo spremni da pogledamo i osetimo, priznamo ono što već jeste, tada postajemo slobodni da u svoje vreme i na svoj način poletimo iz gnezda komfor zone. O(t)pušteni od tenzija, odmrznuti iz traume, oslobođeni stiska stresa, postajemo najbolja moguća verzija sebe. Ne smišljena verzija nečijih želja i projekcija, ne verzija ideala ili mašte, već opipljivi fenomen života u slobodnom pokretu. Ovakve transformacije su katarzične, često spadaju pod rituale prelaza, iz jednog stanja u drugo, i najčešće su iskustva praćena velikim uvidima i oslobađanjima velike količine prethodno zadržane životne energije. Tek tada imamo šansu da postanemo unikatni i autentični u svojim životnim pozivima i doprinosima – UNlimited edition.
Kako dolazi do manjka originalnog identiteta, to jest ličnog, neponovljivog doprinosa svetu?
Postoji ideja o „normalnom“ i o „nenormalnom“. Kao terapeut koji radi sa transgeneracijskim traumama i telom, ova predrasuda mi je omiljena alatka za rad. Jer, iza svake predrasude stoji strah, a iza svakog straha stoji veliki potencijal za otvaranje. Taj potencijal je uvek veći od kalupa „normalnog“ i baš zato je tendencija da se ljudi koji imaju najviše potencijala za integraciju razlika, i kojima ta unutrašnja promena najviše i treba, udalje od svog potencijala tako što ga zarobe strahom – jer strah zaustavlja dah, samim tim i životni potencijal. Ono što ima najveću snage u takvim situacijama je upravo promena percepcije, da mi nismo samo i isključivo posledica traume koja nam se desila, zbog koje i imamo predrasudu. Mi jesmo, i nama pripada i neiskorišćen potencijal koji je ostao lojalan traumi, te zajedno sa njom stoji statično u prošlosti. I da bismo se ponovo povezali sa neiskorišćenim potencijalom, trebamo prihvatiti traumu onakvu kakva ona jeste – vođena nečim većim od nas i već završena. I tada ona postaje naš resurs, naša snaga i podrška da budemo original koji smo oduvek imali potencijal da budemo. Naša autentičnost je esencija od koje smo stvoreni, a koja se krije iza dinamika koje nas predstavljaju kao ukalupljene – da budemo isti kao drugi, da kupimo naše pravo na pripadnost „normali“. Autentični delovi nas koji su povezani sa esencijom naše prirode, u dubini, uvek osećaju pripadnost – prapripadnost zapravo, jer su svi krugovi pripadnosti nastali od iste materije, od životne esencije koja nas je stvorila – i njoj svi pripadamo, i u njoj smo svi potencijalno limited edition, tojest autentični kao otisak prsta. Samo toga treba da se setimo! Jer, ko drugi može baš kao vi da doprinese ovom svetu? Šta bih ja bio/bila u originalu? Pozivam vas da pogledate dublje i šire od onoga što vidite u materijalizovanoj manifestaciji. Da osetite svoju važnost, svoju životnu vrlinu i toplinu krvi koja teče vašim venama i podseća vas – život je pokret! Koga ili šta treba da izdam da ne bih izdao/la sebe? I tu leži sva naša vrednost, sve tajne naše svrhe i egzistencije – u lojalnosti sebi i svom autentičnom putu.
