LIČNI IDENTITET

PIŠE: PRIM.DR. ANĐELKA KOLAREVIĆ, PRIHIJATAR, PSIHOTERAPEUT

FOTO: PIXABAY

Lični identitet predstavlja trajno osećanje sopstvene celovitosti i otpornosti, bez obzira na sve promene i iskušenja sa kojima se susreće osoba u sebi samoj, ili u okolini u kojoj protiče njen život.

Gete u jednom stihu kaže: “Najveća sreća dece ovog sveta jeste sama ličnost.“ I jeste najveća sreća za čoveka, koji nastaje od deteta, ali i najvažniji zadatak da istraje u formiranju i postizanju ličnog identiteta. Osećanje ličnog identiteta počinje da se izgrađuje od ranog detinjstva, a svoj egzistencijalni vrh doživljava u adolescenciji, kada postoje i najveće krize, kroz stalna pitanja: Ko sam JA? Čemu težim? Kako me drugi vide?

Psihoanalitičar Lacan opisuje prvi čovekov susret sa samim sobom kroz stadijum ogledala. To je period u kome dete, po prvi put, vidi sebe u ogledalu, i već tad čini fundamentalnu grešku misleći da je ta slika, na neki način, superiorna, i teži da postane ta idealizovana osoba. To je trenutak prvog konflikta identiteta. Nakon ove početne traume, sledi niz događaja u životu koji pomažu ili odmažu formiranje sopstvenog identiteta. Potraga za identitetom zapravo je pokušaj da se steknu, izdvoje i zadrže, sve one odrednice koje nas čine onim što jesmo. Lični identitet se stvara kroz mnogobrojne izbore, ali i kroz dileme, kroz proces prilagođavanja i zadržavanja tih izbora, ali i odbacivanja svega onog što nije na korist i rast ličnosti. Mlada osoba, od ranog razvoja, usvaja razna uverenja okoline, mnoga prihvata kao aksiome, iako će kasnije u životu da se potvrde kao loša i pogrešna. U tim tačkama vremena, zapravo, leži smisao identiteta. To je momenat da se prepozna sve ono što jeste u arsenalu ličnosti, ali da treba odbaciti, sve ono što je ostalo neobrađeno u realnosti i nepotvrđeno u osećanju dobrog izbora. Prihvatanje obaveza, kao i razvoj stavova i uverenja koji će osobu određivati, prate razvoj identiteta, ali i pomažu da ličnost na najbolji mogući način razume sebe. Još jedan psihoanalitičar koji se, takođe, bavio problemom identiteta jeste Erikson. I po njemu, ključni period za razvoj identiteta je doba mladosti, na prelazu iz detinjstva u odraslo doba. To je period u kome osoba otkriva sredinu i zahteve koje ona nameće, ali i svoje potrebe i stremljenja. Nakon toga, pokušava da uskladi sva ta nova saznanja, birajući društvenu ulogu u koju se uklapa. Međutim, ovo nikako nije lak zadatak, pogotovo u vreme otkrivanja svojih želja i sposobnosti.

U stalnom preispitivanju sebe i sveta koji je okružuje, pod pritiskom okoline da izabere svoju ulogu, osoba može okolinu doživeti kao preteću i povući se u sebe. Osećanje nespremnosti za sledeći razvojni korak, tj. za određivanje sopstvenog identiteta, mladu osobu može dovesti do krize. Ona se tada oseća izgubljeno u mnoštvu uloga, ne prepoznajući nijednu od njih kao suštinski svoju.

Upravo je razumevanje sebe, i okruženja u kome se osoba nalazi, jedan od glavnih preduslova za formiranje stabilnog, intimnog odnosa sa drugima.

Ličnost kao potpuno ostvarenje celovitosti našeg bića predstavlja, u suštini, nedostižan ideal. Međutim, sreća da ideali nisu ciljevi, već putokazi, pa nedostižnost i ne predstavlja prepreku da se razvijamo i izgrađujemo tokom života.

Biti određen, celovit i sazreo je delo najviše životne hrabrosti, kaže Jung, a i apsolutne potvrde individualnog postojanja, i na kraju krajeva, predstavlja uspešnu adaptaciju na uslove univerzuma oko nas. S druge strane, ono što je dostižno je uspostavljanje autonomije ličnosti, na koju nas upućuje Erik Bern. Smisao dobrog bitisanja u tom istom univerzumu i jeste postignut kroz sposobnost da budemo svesni sebe, drugih i sveta oko sebe, i da najzad naučimo da budemo bliski. kao i da svojoj spontanosti damo slobodu u dobrom izboru svega što želimo. Na tom putu nikako ne smemo da zaboravimo da se u svakom odraslom krije dete koje se još formira, i kome su potrebni stalna potvrda postojanja, moći, ljubavi, pažnja i svrha postojanja.

U potrazi za svojim identitetom, jedan od najvećih zadataka je da stalno proveravamo uverenja koja smo stekli kroz prvo ogledalo sopstvene provere, ali prateći kao normalno da možemo stalno da rastemo, i da to bude sve do kraja života. Ako je naše ogledalo u detinjstvu bilo zamagljeno, sada i ovde ne mora da bude. Sada ugledan lik koji postoji, ne mora da bude lik iz zamagljenog ogledala. Život nas vodi tačno ka sve sličnijem ogledalu, treba samo izdržati prepoznavanje i ne pobeći mu, shvatiti da je to sasvim nov odraz sebe, koliko toliko zrelijeg, a naročito ga ne treba razbiti. Znate, i narod veruje u nesreću od 7 godina 🙂