KAKVA ENERGIJA TAKAV PUT

PIŠE: ANIMA MUNDI
FOTOGRAFIJE: JELENA JANKOVIĆ

JELENA JANKOVIĆ, UMETNIČKI FOTOGRAF, FOKUSIRANA JE NA PLESNU I POZORIŠNU FO­TOGRAFIJU. NAKON ZAVRŠENIH STUDIJA NA FAKULTETU ZA TURISTIČKI I HOTELIJERSKI MENADŽMENT UNIVERZITETA SINGIDUNUM, JELENA UPISUJE SPECIJALIZACIJU ZA UMET­NIČKU FOTOGRAFIJU KOD PROFESORA ALEKSANDRA RADOŠA. NJEN PROFESIONALNI AN­GAŽMAN ZAPOČET JE KROZ DOKUMENTARNU FOTOGRAFIJU.

BILA JE ZVANIČNI FOTOGRAF BITEF FESTIVALA 2010, A ANSAMBLA KOLO OD 2015. GODINE.

OSVOJILA JE DRUGU NAGRADU, U KONKURENCIJI OD 49.429 FOTOGRAFIJA IZ 161 ZEMLJE, NA FOTO-KONKURSU U SIJENI (SIENA INTERNATIONAL PHOTOGRAPHY AWARDS). NJENO OŠTRO I FOKUSIRANO OKO VIDI ONO ŠTO DRUGI NE VIDE. USPELA JE DA ORGANIZATORE U SIJENI NAVEDE DA SRBIJU STAVE NA LISTU ZEMALJA IZ KOJE FOTOGRAFI MOGU DA UČE­STVUJU I APLICIRAJU NA KONKURSIMA.

ŽELI DA JEDNOGA DANA IZLAŽE U MUZEJU SAVREMENE UMETNOSTI U BEOGRADU, MOMA U NEW YORKU I FORMA U AMSTERDAMU.

NA FOTO-KONKURSU U SIJENI, OSVOJILA SI DRUGU NAGRADU ZA UMETNIČKU FOTO­GRAFIJU NA TAKMIČENJU NAJBOLJIH FO­TOGRAFA IZ CELOG SVETU. TO JE SEDMA NAGRADA U 2017. GODINI. IZNENAĐENJE ILI OČEKIVANO PRIZNANJE ZA DELA KOJA STVARAŠ?

Moram priznati da sam potajno verovala da će se moja fotografija naći u finalu, ali nisam oče­kivala toliki uspeh. Do samog finala i dodela nagrada, nisam znala koliko je zaista radova bilo, koliko izvrsnih autora se našlo na jednom mestu. Velika radost za mene je što sam us­pela da svoj rad predstavim među najboljim fotografima iz celog sveta.

Još jedna zanimljivost je da, pri mom prijavlja­nju na konkurs, Srbija kao zemlja nije postoja­la kao opcija za prijavu. Pisala sam organiza­ciji i rekla kako ne mogu da izvršim aplikaciju pošto moja zemlja nije na popisu. Odobrili su prijavu naknadno, a prilikom odlaska sa festi­vala, zagrlili smo se i rekli da će Srbija oba­vezno stajati za prijavu sledeće godine. To je samo jedna od anegdota sa kojima sam se su­očavala ove godine. 🙂

ŠTA SE MOGLO VIDETI NA IZLOŽBI BEYOND THE LENS, KOJA JE OTVORENA 29. OKTOBRA U SIJENI? KOJE TEME SU OBRAĐIVANE? ŠTA SVETU PRIVLAČI PAŽNJU?

Podeljenost. Kao da sam posmatrala papir sa crnom i belom stranom. Lepota priroda i jeza današnjeg čoveka. Rat, klimatske promene… Toliko je neverovatnih fotografija pejzaža, snage prirode, i onda prikaz naše stvarnosti. Slediš se kada shvatiš koliko smo nesvesni i šta činimo. Jedna od dražih kategorija mi je bila sa mladim autorima do 20 godina. Toliko ozbiljan i jak pristup u radu koji su prikazali u svojim godinama je bilo potpuno iznanađenje za sve nas.

Festival su obeležile neverovatno jake i izvrsne fotografije.

KOJU EMOCIJU POKUŠAVAŠ DA DOČARAŠ KROZ FOTOGRAFIJU, DOK FOTOGRAFIŠEŠ AKTERE NA SCENI?

Pozorište je jedan živi organizam. Nikada ne znaš šta te čeka. Živo je, dinamično, ludo, puno energije. Zato se toliko dugo zadržavam u njemu.

U svom radu pokušavam da predstavim snagu pokreta, emociju, karakter lika, karakter redite­lja i koreografa. Likovnost spajam sa snažnom emocijom.

Pozorišna fotografija nije toliko popularna i cenjena kod nas, često se smatra običnim do­kumentovanjem, sa čim se ja ne slažem. Za mene je to velika odgovornost, umetnost, če­sto veoma teška za beleženje. Fotograf mora da prati, da se stopi i beleži, da se pretvara u lovca. To nije režirano snimanje, to je trka. Loviš i hvataš najbolji trenutak. Kada se pred­stava odvija, nema ponavljanja. Moraš brzo da razmišljaš i reaguješ.

Za mene je rad u teatru čista razmena emocija.

FILM, POZORIŠTE, PLES. POKRET, DRAMA, SVETLO. ŠTA JE TO ŠTO PREPOZNAJEŠ U SEBI I TRAŽIŠ DA IZRAZIŠ KROZ OBJEKTIV I KLIK NA FOTO-APARATU?

Snagu koju prikazujem kroz pozorišnu foto­grafiju. Modna fotografija je moj svet mašte i istraživanja. Dokumentarna fotografija je plat­forma za prenos svojih pitanja, pogleda, pro­blema sa kojima se svakodnevno suočavam i beležim ono što se reflektuje u meni.

TVOJE FOTOGRAFIJE SU BILE OBJAVLJIVANE U ROLLING STONE (DE), PROFESSIONAL PHOTOGRAPHER (USA), DIGITAL SLR PHOTOGRAPHER MAGAZINE (UK), FOTOMAGAZINE (DE), LENSCULTURE, LÜRZER‘S ARCHIVE, GEO (ESP). GDE BI JOŠ VOLELA DA PREDSTAVIŠ SVOJ RAD?

Volela bih, za početak, da svoj novi projekat na kojem radim izložim u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Za kasnije, želim svoj spoj mode, teatra i pokreta da prikažem kroz Pirelijev kalendar. Takođe, velike želje za izla­ganje su mi MoMA i Foma (fotografski muzej u Amsterdamu).

POSVEĆENOST U RADU DONOSI REZULTAT. U KOM PRAVCU DALJE USMERAVAŠ SVOJ OBJEKTIV? KADA SEBI KAŽEŠ WOW NAKON FOTOGRAFISANJA?

Nikada sebi ne kažem wow. Nemam takav osećaj u radu. To wow se javlja pri posmatra­nje tuđeg rada. Bitno mi je da imam fokus šta želim i da ne odustajem na preprekama. Kada pogledam svoj rad, bitno mi je da sam uradila ono što sam želela i da idem dalje, a to wow će doći samo od drugih i biti prepoznato kada dođe vreme za to. Moj pravac je stvaranje, kre­iranje bez kompromisa i davanje.

ANSAMBL KOLO ORGANIZOVALO JE KRAJEM NOVEMBRA VELIKI DONATORSKI KONCERT U BEOGRADU.

Celovečernjim koncertom u Pozorištu Atelje 212, 29. novembra, Ansambl Kolo nastavio je sa akcijama na polju društvene odgovornosti, ukazivanjem pažnje na probleme marginalizo­vanih grupa.

Tradicionalni donatorski koncert ove godine posvećuju Školi za oštećene sluhom-naglu­ve „Stefan Dečanski“ iz Beograda, najvećoj i najstarijoj ustanovi ovog tipa u Srbiji i regionu, koja će tokom novembra proslaviti 120 godina postojanja i rada.

Takođe, Ansambl Kolo ove godine slavi 70 go­dina rada. Jedna od najlepših i veoma inspi­rativnih saradnji je moja sa Ansamblom Kolo. Direktor Vladimir Dekić je prepoznao moj rad i započeo našu kreativnu saradnju. To je čo­vek koji u meni pokreće snagu, i u radu mi daje beskrajnu slobodu, što je jako važno za umet­nika. Mi imamo izvrstan timski rad, kompletan kreativni tim i svi zajedno činimo jaku celinu, iz čega se rađaju rezultati.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGA­ZINA JE ŠPANSKA POSLOVICA „KO ŽELI DA PEVA, TAJ NAĐE PESMU“. KOJE SU TVOJE PESME, TAČNIJE CILJEVI, KOJE ŽELIŠ DA RE­ALIZUJEŠ U 2018. GODINI?

Prvenstveno da objavimo prvu foto-monogra­fiju Ansambla Kolo i time obeležimo jubilarnu 70. godinu, prikazujući lepotu tradicionalne igre, spajanje tradicionalnog i modernog. Želi­mo našoj publici da ostavimo sve ono što smo do sada postigli, ali i da našim radom dobije­mo novu publiku, koja do sada nije imala pri­liku da se upozna sa radom Ansambla Kolo. Tu smo da rušimo predrasude i da ponudimo umetnost, jer to upravo i stvaramo.

Ostali planovi su da završim dva projekta na kojima već aktivno radim, da istrčim svoj prvi maraton i da ostanem hrabra i uporna u stva­ranju. Šta će od toga da bude, videćemo u na­rednoj godini. 🙂

Moje je da volim, radim i želim, a sve ostalo se nekako samo otvara ili zatvara. Kakvu energiju nosimo, takav put otvaramo.