JA SAM ONO ŠTO JESAM

PIŠE: BILJANA STANKOVIĆ-LACALANDRA

Znaš li da mi je trebalo čak 40 i kusur godina da postanem ovo što danas – JA JESAM! Gomile snova – nevinosti, glamura, opasnosti, uživanja. Još toliko, ako ne i više – GREŠAKA, suza, ogrebotina, posekotina, uganuća… Eh, koliko puta sam samo dušu uganula na sve ono što sam sama iskreirala (nesvesno)… sad znam… Ali, ja sam srećna što sam postala ova što JA JESAM! Autentična.

Imam bore… gledala sam se u ogledalo i otkrila: Imam puno bora! Oko očiju, pored usana, na čelu… Imam bore, jer sam imala prijatelje. Smejali smo se danima i noćima – sve do suza! Upoznala sam i ljubav, ljubav koja mi je u varnicama sevala iz očiju. Imam bore, jer odgajila sam ćerku. Brinula sam toliko oko nje, od samog začeća, na dalekoj obali Sredozemnog mora, mediteranski vazduh i zelena Toskana, sa primesama crvenog vina, zaneše me i dadoše moć njegovim usnama da me popiju… Probah duboku ljubav i stvorih život. Dobila sam osmeh tog dana kad sam rodila život, i darivala sam joj ga uvek za svako njeno novo otkriće, provodila sam noći ljuljajući je… i onda sam plakala. Plakala sam za osobama koje sam volela, a koje su otišle – neki na neko vreme, neki zauvek. Čak me ostavljajući u neznanju: Zašto? Plakala sam kad sam sve iz pepela stvarala, ali sam se glasno smejala, jer sam uspela! Imam bore, jer…

Dežurala sam satima, danima, noćima, zbog projekata, koji su uspeli, koji su propali – koje nikada nisam ni počela. Bila sam budna noćima zbog čitanja knjiga, vođenja ljubavi, pisanja, Marijanine temperature, kašlja… bila sam budna! Videla sam mnogo novih mesta, koja su me ostavila “bez daha”, otvorenih usta, a bez daha! A videla sam i već viđene stvari – još tada sam bila drugačija, a tada, tada nisam znala… sada znam – da ne znam! U svakom procepu mog lica, mog tela, krije se moja priča, emocije koje sam proživela, sve je zabeleženo. Moja najintimnija lepota – i ako bih izbrisala to, ja bih obrisala samu sebe. Svaka bora je anegdota srca mog, otkucaj mog života, lice je moje album mojih najvažnijih osećanja, kažu mi lepa sam, izgledam mlađe nego što godine kažu!? Godine, pitam ja.

Ne, nisu to godine, to su… ljudi što dolaze, i oni koji odlaze, ljudi koji su se umorili, i oni koji su me umorili. Oni koji te prihvate ili te nikada ne prihvate, ljudi koji – uprkos svim naporima – nedostaju, ljudi koji te se sećaju i ljudi kojih se sećaš. Oni ljudi što plaču za tobom… možda. Ljudi koji uzmu tvoje srce, ispreturaju ga i iskidaju, pa ti ga takvo vrate, ali uvek ostaju snovi, ma kako bilo, nikad se nisam predala. Sto puta sam padala i sto prvi ustajala. Vukla sam se, možda kukala i ridala od bola, jer… ne, nisam krhka, nisam ni slaba, niti bespomoćna, a možda nisam čak ni jaka?! Nisam baš 100 % sigurna kakva sam, ali iskreno i ne zanima me, jer sam uvek u trenutku baš JA. Ona sam “neizdresirana”, čak i kada ponavljam – DA, da, da. Ona zagonetna, ona luda, naoružana osmehom i prekrivena “šljokicama”, koja voli dan, koja obožava noć. Sa svojom tišinom, svojim bolom, radostima, dostignućima. Ona što, čak i kada je kasno, nađe vremena za sve, jer za mene nikad nije kasno. Ja sam ja i nisam niko… Živa sam – nikad zadovoljna. Kad god imam šansu, vodim svoje oči u šetnju. Ne odustajem od zalazaka sunca i nestrpljivo čekam svaki izlazak njegov. Uživam u svoj svojoj sreći i onom što me srećnom čini. Počela sam da prihvatam tu snagu što me ponekad prožima, ne puštam da me zgnječi sve ono što je bilo, sve ono što nemam. Ne dozvoljavam da mi oduzmu ljubaznost, znatiželju, moje fantazije!

Nastavljam da skakućem po baricama posle kiše, mada mi često kažu: Ne priliči ti godinama. Ja godine nemam. Menjam frizure, menjam kožu, menjam način oblačenja, šminkanja, menjam navike, prijateljstva, mesta i snove… Menjam možda i suviše često, ali uvek idem do kraja, dok se ne poistovetim sa situacijom, bez bojazni da ću se izgubiti – više se ne bojim.Vodim računa o sebi, vodim računa o drugima, naročito kada nekog volim. Vodim računa kako gledam druge ljude. Vodim računa o svojoj ljubavi, sad više nego pre, ne dajem je svakom, ne tražim više grčevito da je bilo kome dam. Čuvam je, uvek mi treba… Često plačem, kad god poželim, ja plačem… plakanje me prazni.

Uopšte ne znam koliko još vremena ima, možda i uskoro dođu da me vode. I kada dođu, bez čekanja će me odvesti daleko. Ja neću moći da im kažem: Molim vas dajte mi još minut… nisam još spremna. Niti ću moći da pobegnem kroz zadnji izlaz – kao što sam mnogo puta radila u svom životu. Ovoga puta nema zadnjeg izlaza, ne postoji, nebo mi neće dozvoliti. Kažu da se izdajnik treba smatrati neprijateljem, ali da li je to tako? Ako su vas izdali – znači pomogli su vašem rastu! Zato ja zahvaljujem svima koji su mi pomogli da porastem u ovo što sam danas, ali želim da ih podsetim da nije gotovo, da neću stati, da imam snage i kad mislim da je nemam. Hvala mojim borama, jer kad ih vidim, shvatim: Kako sam JAKO ŽIVELA!

Zato: “Slušaj me, moram da razgovaram sa tobom. Moram ti reći da sam u suštini bila dobro, iako svi dani nisu bili isti, ja ih se sećam da mogu ispisati kalendare, svaki je različit, pa nema šanse da ih pomešaš. Kao kamenčići na plaži, što ih je more donelo na obalu. I samo te dane-BORE ja ću sobom poneti, ništa drugo sem toga. Sašila sam svilenu torbu i sakrila je ispod kože, na mestu gde je nikada neće pronaći. Čak i kad me skinu golu… ja bez njih ostati neću!”

FOTO: JELENA JANKOVIĆ