in

GETE NA CIRIŠKOJ BALETSKOJ I POZORIŠNOJ SCENI

PIŠE: TAMARA KITANOVIĆ

Mogućnost da se klasična književnost sus­retne u novoj formi i u različitim životnim fa­zama, pruža nam priliku da iz nove perspek­tive, umetničke i sopstvene, doživimo poznati tekst. Nova prizma gledanja na delo može da oduševi, zbuni, razočara, da poništi misleno i znano. Ona nas primorava da budimo aktivni posmatrači.

Očekivano je da će publika na kulturnoj sceni nemačkog govornog područja češće imati pri­liku da se susretne sa nemačkom književnosti, pa ipak sresti se iznova sa Geteom, na bilo ko­joj sceni, u originalu ili u prevodu, klasičnim ili savremenim prikazu, budi dinamičnu reakciju publike, kao odgovor na izazov koji je učinio genije.

Prolećna sezona ciriške opere 2018. donela je ljubiteljima baleta i Getea poseban užitak, jednako hrabar i fantastičan, kako u zamisli, tako i u postavci. „Faust – Das Ballett“ ispunio je salu „Operhausa“ publikom, do poslednjeg mesta. Napeta pažnja tokom izvođenja, gro­moglasni aplauz publike i pozivi na puno bi­seva, govore o emocionalnoj kulminaciji pod­staknutoj skladom pokreta, muzike, scenske postavke i kostima. Po prvi put, balet na scenu donosi ovo dramsko delo, biser jezičke vešti­ne, tražeći i nalazeći kroz igru, ritam, pokret, složeni sled misli, pitanja, duhovnih i emoti­vnih sukoba, pristajanja na slasti Mefistovog puta, od beskompromisnog saznanja, do ne­minovnog duševnog pustošenja.

Koreografiju je postavio Edward Clug, dok je muziku je komponovao Milko Lazar, oba um­etnika poznata po radu na slovenačkoj muzič­koj i pozorišnoj sceni. Scenografiju je posta­vio Marko Japelj, Leo Kulaš je kreirao kostime. Balet je izveo ciriški baletski ansambl sa soli­stima: Jan Casier u roli Fausta, William Moore u roli Mefista, Michelle Willems u roli Grete.

FOTO: PIXABAY.COM

Balet Faust uzbuđuje svojiom snažnom, pre­ciznom i logičnom scenskom komunikaci­jom, vodeći gledaoca vešto kroz priču. Faus­ta, ostarelog profesora, na sceni zatičemo u invalidskim kolicima, simbolici nemoći i ograničenosti. Scenski centralno postavljena Faustova težnja, da sada, odmah i po svaku cenu, sponza. Baletski je ona razrađena kroz Faustov odnos sa samim sobom, studentima, Mefistom, Gretom, a ujedno i publikom. Ovo težište drame, scenografski biće smešteno u ograničenom prostoru staklenog boksa, gde će Mefisto, obuven u crvene patike, duhovito i groteskno pridobiti Fausta, spreman da vešto napravi sve za svog saučesnika, poput malog crnog psa od balona. U istom staklenom ok­viru, gledamo Isusov vapaj pred raspeće, kao i Gretainu, rastrojstvo, patnju i put ka iskupl­jenju.

Iz ovog staklenog okruženja, scenski i mu­zički, radnja se premešta u polje, u prirodu, gde će se najpre sresti, pa zatim i rastati Faust i Greta, uz majstorsku deonicu, u kojoj u jed­nom kostimu pleše po dvoje umetnika. Faust i Mefisto, Greta i Marta Šverdtlajn (Marthe Schwerdtlein), igraju inteligentno osmišljenu i simbolički jaku sekvencu dualnosti bitisanja, prepolovljene savesti i zajedništva u posledi­cama. Dominantni zvuk čembala daće never­ovatnu ritmičku napetost završnici ovog bale­ta u sceni Valpurgijanske noći, koja je svakako kulminacija glumačke i plesne veštine umet­nika, preobrazenih u čudovišne kreauture.

Intenzivan, ritmičan, inteligentan, snažan i sa­vremeni doživljaj Fausta, još dugo je strujao mojim bićem, praćen ritmom osnovnog mu­zičkog motiva, kojeg ne zaboravljate. Bilo je to uživanje koje bi rado ponovila.

FOTO: PIXABAY.COM

Jesenja sezona ciriškog „Schauspielhausa“ donosi dramatizovan tekst Geteovog romana Wahlverwandschaften, kod nas prevedenog kao „Srodstvo po izboru“. Tekst koji matema­tički postavlja i razvija odnos između četvoro ljudi, u kome A i B u susretu sa C i D, teže tome da se A spoji sa C, a B sa D. Priroda je ambije­nt koji podstiče ove korelacija, ipak akteri ga u svakodnevici samo govorno anticipiraju, dok njeno delovanje zanemaruju i ne slede.

Ovaj izuzetno zanimljiv, višeslojni, vanvre­menski, te stoga izuzetno aktuelan tekst, sta­vio je reditelj Felicitas Brucker glumačkoj ekipi ciriškog teatra da ga razreši i donese publici u prostoru zatvorene prizme, kaleidoskopa – vešto scenski postavljena prelivajuća granica između ljudi i prirodnog okruženja.

Glumački prikaz teksta, kojeg su izveli Julija Kreusch, Elisa Plüss, Matthias Neukrich i Hans Kremer, narativan, svedenog dijaloga, emoti­vnih dijagonalnih presecanja, ostavio je veliki prostor gledaocima da sami pronađu značaj odnosa sa drugima, u koje voljno ili nevoljno ulazimo. Ono što ostvarujemo iz odnosa sa drugim, posledica je prethodnih ili narednih odnosa, proživljenog i neprihvaćenog, sluča­ja i namere. Bez sopstvenog logičkog i kritič­kog promišljanja, tačan odgovor ne nameće ni Geteov tekst, ni ovaj komad. Sugeriše svaka­ko da u razaranja sopstvene ličnosti i ličnosti onih sa kojima smo povezani, raskidanjem i stvaranjem novih veza, treba gledati kao u ne­minovni prirodni ciklus obnove i sopstvenog isceljenja.

Aplauzi publike su zaista bili iskreni, za sav napor, volju i blagodat onima koji vraćaju pub­lici trenutak i potrebu za mišlju.

Potpunu slobodu za umetničku i scensku kre­ativnost koju potvrđuju Geteovi tekstovi, bilo bi izazovno vratiti pred domaću publiku.

ŠTA MISLITE?

100 Poena
Upvote Downvote

BUDI SVOJ

ŽENE 21. VEKA